Ne voliš ga kad je rival, ali ga poštuješ. Kad je u tvom timu – obožavaš ga. Znate već taj tip košarkaša, a malo ko otelovljuje taj princip u evropskoj košarci u 21. veku kao – Kostas Papanikolau.

Radnik, borac, hrabar, čovek za velika dela, ali iz drugog plana. Nadasve – pošten igrač.

I kakav je na terenu, takav je i intervju dao kolegama iz Euro Insiders podkasta. Iskren, bez ulepšavanja, samouzdizanja, ali i bez lažne skromnosti.

Papanikolau, sada u 36. godini života, opet igra za Olimpijakos, u kojem je proveo najveći deo karijere – od 2009. do 2013, pa od 2016. do danas.

Ponikao je u Arisu, igrao jednu sezonu u Barseloni i dve u NBA ligi – u Nagetsima i Rokitsima. Dvostruki klupski šampion Evrope i čovek koji je medalju sa Grčkom čekao predugo sve dok Helada s njim u timu napokon nije osvojila bronzu prošlog leta na Evrobasketu.

Uživajte u intervjuu, izdvojili smo vam najzanimljivije delove, a i njih je mnogo.

Počeci: Nismo imali novca, ali imao sam pravo detinjstvo

Dolazim iz skromne porodice, iz malog mesta Grevena. Nismo imali mnogo novca, ali sam imao slobodu i pravo detinjstvo. Prave prijatelje – moj kum mi je prijatelj još iz vrtića. Naučio sam vrednosti zajednice i jednostavnog života.

Otac je otišao ranije u penziju da bi bio uz mene, odrekao se veće penzije. Nije tražio novac od Arisa – tražio je stan za porodicu i privatnu školu za mene. Spavao je u kolima da bi me vozio na utakmice. Nikada neću moći da im vratim ni jedan posto onoga što su dali.

POPULARNO NA PORTALU SPORT KLUBA:

Poznato šta je Argentinac rekao Vinisijusu? Jedna reč za haos

Iznenađenje: Možda Arnautović ne bude starter u Lilu

Novak potvrdio povratak na teren: Pustinja sledeća destinacija

Turčin udario na zvezdu: Izdajica, Kina odgovorna za smrt miliona

Kada sam sa 19 godina došao u Atinu iz Arisa, nisam ni sanjao da će se sve razviti ovako. Bio je to proces – dobre i loše stvari, pobede, porazi, titule. Moj prvi cilj bio je da budem koristan timu, da radim nešto što drugi ne rade, da me tim treba. Učio sam od starijih igrača, poput Džoša Čildresa, gledao njihovu radnu etiku. Imao sam sreću da sam bio okružen ljudima koji su želeli da podele iskustvo.

Stvorio se poseban odnos kroz sve – i radost i razočaranja. Uvek sam pokušavao da budem svoj, da ne glumim nešto što nisam. Ponekad me je to dovodilo u probleme, ali to sam ja. Sada, kao otac, želim tu vrednost da prenesem svojoj deci – da budu svoji.

Dušan Ivković i navijači Olimpijakosa

Sreća je veliki deo svega. Kada je Dušan Ivković došao i odlučio da pruži šansu mladima poput mene, Mancarisa i Slukasa – to je bila sreća. Mogao je da izabere iskusnije igrače. Ali moraš da radiš svaki dan da bi bio spreman kada dođe ta prilika.

Navijači Olimpijakosa traže da se borimo za svaku loptu. Ako se borimo – biće uz nas. Ako ne – izgubićemo ih. Kada vidiš čoveka 30 godina starijeg od tebe sa suzama u očima zbog onoga što si mu doneo – to je neprocenjivo.

Stav prema košarci: Ključ je priprema

Kada sam prvi put pogledao snimak svoje igre kao klinac – bio sam zgrožen. Video sam koliko grešaka pravim. To mi je bio prelomni trenutak. Počeo sam da radim ozbiljno, posebno na fizičkoj spremi. Trener mi je rekao: „Telo ti je banka – što više ulažeš, više ćeš dobiti nazad.“ To je istina.

Nikada nisam mario za poene. Hteo sam da budem važan za tim. Zato igram timski sport. Trener mi je rekao: igraj odbranu, skači, uzimaj otvorene šuteve – i igraćeš. Imao sam jasna pravila i držao sam ih se.

Odbrana nije nešto sa čime se rađaš. To je način da budeš važan za tim. Kada ti trener kaže: „Čuvaj ovog igrača“, znaš da od toga zavisi tvoje vreme na terenu. Ključ je priprema – skauting. Nauči navike protivnika. Na primer, svi su znali da San Emeterio ide udesno, ali je i dalje pronalazio način. Moraš da tražiš detalje – kako izlazi iz bloka, kako reaguje kada je umoran. Vremenom dolazi iskustvo. Danas čitam igru bolje nego sa 22, ali tada sam imao više energije da ispravim greške.

Spanulis u Olimpijakosu: Bili smo spremni da se pobijemo na treningu

Najvažnije je da novi igrači razumeju gde su došli, kako ovaj klub funkcioniše, koji su nam ciljevi i kako radimo. Svaki klub ima svoje principe, pa moraš da pomogneš momcima da se prilagode. Srećan sam jer imam sjajne saigrače, mnogi smo godinama zajedno, pa često ne moram ni ja da objašnjavam – neko drugi to prenese. Hemija koju imamo, posebno mi koji smo dugo zajedno, je neverovatna. Razumemo se bez reči, kao pčele u košnici. Naravno, biće teških trenutaka i sukoba, to je normalno – kao u porodici.

Sećam se treninga sa Spanulisom – bili smo spremni da se potučemo. Dva jaka karaktera, velika konkurencija. Grebali smo se, gurali, ali to nas je činilo boljima. Sve što se desi tokom ta dva sata treninga ostaje na terenu. Posle toga nema ničega ličnog.

Bio sam prijatno iznenađen kad je Spanulis prešao iz Panatinaikosa. U Grčkoj je to bio ogroman transfer, posebno jer je bio jedan od glavnih igrača Panatinaikosa. Nije bilo lako. Ali kada je došao, bio je jedan od nas. Meni je lično mnogo pomogao, kao i Printezis. Naučili su me mentalitetu, načinu rada, svemu.

Dolazak u NBA: Šokantna brzina Derika Rouza

Prvi „welcome to the league“ momenat bio je test u Hjustonu – 30 sprinteva od aut-linije do aut-linije za dva minuta. Nisam uspeo. Tada sam shvatio da je to drugačiji nivo. Treninzi sa tegovima četiri puta nedeljno, ogroman intenzitet. Naučio sam da ljudsko telo nema granice – što više tražiš od njega, više ti vraća.

Igrati protiv Derika Rouza, čak i posle povrede, bilo je šokantno – njegova brzina je bila nestvarna. Postoje igrači koji su na drugoj planeti. Kevin Durant, na primer – kada podigne loptu iznad glave, nemaš šta da uradiš. Stef Kari te ubija kretanjem bez lopte. Džejms Harden je genijalan u čitanju igre i iznuđivanju faulova – to je umetnost.

Duel sa Lebronom Džejmsom: Mislim “imam ga”… Nemam

Igramo protiv Klivlenda. Jutarnji sastanak na dan utakmice. Trener Maloun kaže: „Nećemo pomagati na Lebronu ove godine, jer je sjajan i u dodavanju. Kosta, ti ga čuvaš.“

Vratim se kući i razmišljam – šta uopšte možeš protiv Lebrona Džejmsa? On je prirodni fenomen. Kažem sebi: daću mu šut. Nije da je loš šuter, ali možda uđe u lošu seriju. Počinje 4/4. Sjajno.

Postoji i fotografija sa te utakmice – Lebron stoji sa loptom iznad glave, ja ispod njega, u reketu. Ono što ljudi ne znaju je šta se desilo posle tog momenta. Jedan dribling, i dalje sam tu. Mislim – imam ga. Nemam.

Kao defanzivcu, teško je kad čuvaš „nezaustavljive“. Nekad ne zavisi od tebe, već od njihovog talenta. Postoje igrači protiv kojih jednostavno nema rešenja.

Božić kod Trevora Arize: Grli moju majku…

Mnogo ljudi pita za Džejmsa Hardena, ali jedan od ljudi koji me je najviše impresionirao van terena bio je Trevor Ariza.

Došao sam u Hjuston, nikoga nisam znao. Posle jednog treninga priđe mi Ariza i pita: „Šta radiš?“ Kažem – ništa. On me pozove na doručak. Moj prvi pravi „američki“ doručak, kao iz filmova.

Kad je moja porodica došla za Božić, grlio je moju majku, pričao s njima, iako jedva govore engleski. Za Uskrs mi je rekao: „Ne želim da budete sami. Ti i porodica ste pozvani kod mene kući.“

To nije nešto što je uobičajeno. Zato uvek ističem tu priču – jer pokazuje kakav je čovek.

Medalja sa Grčkom

Ne mogu da opišem taj osećaj. U reprezentaciju sam prvi put došao 2009, godine kada je Grčka osvojila poslednju medalju – i tada sam poslednji otpao sa spiska.

Prošao sam 16 godina razočaranja, loših rezultata i propuštenih šansi. Posle poraza od Nemačke na Evrobasketu 2022. bio sam slomljen. Rekao sam Nikosu Zizisu: „Ako ne sada, kada?“ On mi je odgovorio: „Doći će. Zaslužujete.“

Ovog leta, kada smo osvojili medalju, prišao mi je i rekao: „Rekao sam ti.“ To su trenuci koji ostaju zauvek.

Za mene je reprezentacija čast. Od 2007. propustio sam samo dva leta – zbog operacija zgloba i vrata. Dokle god me budu zvali, dolaziću. Ne mora da bude veliko takmičenje. Ako jednog dana ne budem na spisku, to je u redu. Reprezentacija nikome ništa ne duguje. Ti si tu da predstavljaš 11 miliona ljudi. To je dužnost i privilegija.

Kako želi da ga pamte

Ne želim patetične epitafe. Želim da ljudi kažu: „Ovaj čovek je držao reč i borio se”.

Dao sam reč Olimpijakosu – borim se za klub. Igram za reprezentaciju – borim se za zemlju. Kada se svetla ugase i kada više nikome ne budeš važan, važno je da ti u sebi znaš da si dao sve od sebe.

Ako to i drugi mogu da kažu za tebe – onda si uspeo.

Bonus video: