Završena je jednočasovna komemoracija.

"Teško mi je danas da govorim. Teško je pronaći reči kada se opraštamo od čoveka koji nam je svima mnogo značio, a meni lično toliko puta bio oslonac, podrška i glas razuma. Nije bio samo veliki trener, to svi znamo, istorija će govoriti o onome što je dao košarci. Bio je čovek stava, čovek karaktera i čovek koji nikada nije birao lakši put: uvek je govorio istinu, čak i onda kada je ta istina sve nas bolela. Imao sam sreću i čast da ga poznajem, da čujem njegov savet kada je najteže. Bilo je trenutaka kada su njegove reči bile i više od saveta, bile su snaga da se izdrži i nastavi dalje, da se veruje. Kada su pritisci bili najveći, Dule je bio tu i to nikad neću zaboraviti. Duletova ljubav prema Partizanu bila je životna posvećenost, bila je deo njegovog identiteta i deo njegove duše. On je nas naučio da Partizan nije samo košarka, već karakter, borba, dostojanstvo i vera da se nikada ne odustaje. Danas ne odlazi samo trener, ne samo legenda, već čovek koji je oblikovao generacije i ostavio trag u svakome ko ga je poznavao".

Danas se opraštamo od čoveka koji ima posebno mesto u istoriji srpske košarke. Duletov doprinos se pre svega ogleda u ljudima i sistemu koje je stvarao. Kroz njegov rad prošle su generacije mladih košarkaša, od pionira do seniora, i stvorio je mnoge reprezentativce naše zemlje. Prepoznavao je potencijal i umeo taj potencijal da izbrusi. Ostao je veran ideji da se prave vrednosti grade dugoročno. Gradio je timove koji su imali odgovornost prema dresu koji nose. Njegovo nasleđe je u svim ljudima koji danas predstavljaju srpsku košarku i nose deo onoga što ih je učio.

Naš prvi susret na Zlatiboru, ja željan dokazivanja, na samom početku... Tri minuta pre kraja poslednje utakmice, doživeo sam tešku povredu ruke. Nastavio sam da igram ne znajući koliko je teška povreda. Sutradan, na povratku za Beograd me je pozvao da sednem pored njega i pitao: 'Da si znao da ti je ruka slomljena, da li bi nastavio da igraš?' Odgovorio sam: 'Bih'. Pogledao me je, blago se nasmejao, pomilovao po glavi i rekao: 'Hajde nazad'. On je od igrača pravio ljude, verovao je da se granice pomeraju samo kad daš više od onoga što misliš na njemu. Hvala mu na vrednostima koje ostaju.

...što si uopšte ovde postojao"

"Sanjao je kao dete, mislio kao naučnik, analizirao kao psiholog, radio kao tehnolog, voleo kao pesnik i odlučivao kao časni sudija. Time je zauvek osvojio svoju autentičnost. Načitan intelektualac i mudrac, pa tek onda trener. Držao se principa - možeš preko neke veze da igraš, ali ne možeš preko te veze da igraš dobro.' Stvarao je igrače, ali stvarao je i ljude posle karijere. Njemu je svaki trening bio u funkciji razvijanja momačke fantazije, a u tim osetljivim godinama nužno je pročitati pravu knjigu, otići u teater, zaći u galeriju, posetiti muzej... To je proces u stvaranju ličnosti koja preuzima odgovornost". 

"Velikan kad ode, ne može da čuje sve ono što smo morali odavno da mu kažemo. Kada nas je prošle srede zadesila vest koje smo se pribojavali, naslovi su glasili - otišao je general, čarobnjak, alhemičar... Za mene je gospodin Vujošević bio graditelj, primer, bajkotvorac, principijelan i nepotkupljiv čovek. Ne dolazim iz košarke, ali kao i svako iz Jugoslavije, znam koliko je titana ovdašnja košarka iznedrila. Među njima Dule ima svoju jedinstvenu poziciju". 

"Svojom trenerskom filozofijom postigao je da sport bude - nadživot".  Vida Ognjenović kaže da je biblioteka Vujoševića iznosila više od 7.000 knjiga.

"Pred njim smo osećali krivicu i za najmanje odstupanje od časnog, čovečnog i istinitog. To su bila uporišta njegove jedinstvene ličnosti, on nas je primerom opominjao da je biti čovek ozbiljna obaveza. Zvala sam ga - oluja dobrote. Kad bismo hodali s njim, stizali smo s njim jači. Ne poznajem čoveka koji bi toplije zagrlio i pažljivije saslušao, koji bi se brže bacao u vrtlog da pomogne". 

"Opraštamo se od čoveka okeanske čovečnosti i nežnog srca. U njemu je svaki prijateljski bol mogao naći utehu. Njegovo prijateljstvo bio nam je zaklon od svakog zla". 

"Ponekad bi se našalio i rekao: 'Evo danas putujem u Dijalizijum'. Zbog dijalize nije mogao mnogo da putuje, uglavnom se svodilo na Beograd i Herceg Novi. Gde god drugo, morao je da ima osigurano mesto na stanici za dijalizu. Rekao je - košarka je glavna u mom životu, dijaliza me je odvojila od života, izgubio sam osnovnu strast i uživanje: rad na terenu s igračima".

Gudžević je govorio i o Duškovoj ljubavi prema umetnostima, pogotovo slikama Voja Stanića.

...tako mi je jednom rekao". 

...Ali malo je onih koji su dali klubu više nego on njima". 

"O smrti kažemo da sve znamo, ali nas iznenadi uvek. Vidimo već sedam dana kako pripadnici nacije Partizanovaca žale Duška Vujoševića. Duško je više puta izjavio da je on po nacionalnosti - Partizanovac. Odata mu je počast, njemu koji im je priredio više radosti nego svi treneri pre i posle njega".