Selidba košarke iz Beogradske arene tokom prvog meseca Nove godine, zbog EP u vaterpolu, malo je olakšala Miodragu Mariću (69). Nekadašnji sjajni centar Partizana, bar na određeno vreme, neće se boriti sa dilemom, kao puno puta u tekućoj sezoni, da li uživo da gleda evroligaške muke ili da spas nađe u promeni tv kanala u miru stana. Nije jedini koji sebi ne može da dođe, kao ni da shvati indolenciju pojedinih prvotimaca kluba iz Humske.

„Jasno je da nemamo šta da očekujemo. Ova ekipa, uprkos nekim promenama (Kameron Pejn), a spekuliše se sa još nekim imenima, ne može ništa da uradi ove sezone. Prvo, nema unutrašnju hemiju. A smatram da kvalitet tima nije dovoljno dobar. Ima nekoliko solidnih individualaca, ali bi trebalo da ih ima mnogo više, jer svaki evroligaš ima više veoma solidnih igrača, koji mogu da se dopunjuju. Da bi klupski preživeo povredu nekih, a to se često dešava sa ovakvim kalendarom takmičenja, moraš da imaš brojniji sastav, više njih u opticaju. Partizan ima nekoliko kvalitetnih košarkaša, ali svaki ulazak sa klupe donosi pad, posebno od povrede Karlika Džonsa,“ nija optimista Marić u razgovoru za Sport klub.

Od ubedljivih poraza u elitnom takmičenju, navijače još više boli ponašanje pojedinih igrača. A tek nekoga ko je više od decenije nosio dres kluba iz Humske. Naravno, u vremena koja iz sadašnje perspektive liče na bajku…

„E, to me zapanjuje. Očigledno da su karakteri tih osoba loši. Kada neko nema svoj igrački ponos da se trgne zbog svog renomea i reputacije, nešto učini, makar borbenošću i željom, nadoknadi neke druge stvari. Ako je neko profesionalac i inteligentan, onda u svakom trenutku, razmišlja o svojoj karijeri i svakom meču.“

Ćosa je Jokić pre pola veka

„On je bio stepenik više u odnosu na saigrače, u klubu ili reprezentaciji, sa shvatanjem košarke. Kao moderan igrač, „petica“ imao je sve, tehniku, dodavanje, fizički je bio fenomelan, pa skok… Imao je duge ruke, video sve, mogao je da šutira za tri poena. Ne bi mogli da se porede po građi, ali po načinu igre i svestranosti, Nikola Jokić pre pola veka. Kako je bilo igrati protiv Krešimira Ćosića? Prilično teško. Bio je visok, brz i prevelik. On je bio moj igrački idol. Ipak, moram da se ponosim nekim svojim partijama protiv njega. Kada smo igrali u finalima sa Cibonom, početkom 80-ih, uvek sam dobro odigrao, davao preko 20 poena. Moram da se setim jednog sudije, Kurilića iz Tuzle. On je svirao petu ličnu Ćosi pri mom šutu oko penala. Malo ko bi svirao legendi faul, a jeste postojao. Ali, većina arbitara bi to „previdela“. I sve se dešavalo u finišu utakmice koju smo tesno dobili u Zagrebu. Sada je veliki kontakt posle šuta ako ne doskočiš kako bi trebalo, dobiješ tri slobodna bacanja ni kriv, ni dužan. Ili, faul napraviš na sredini terena, a rival uhvati loptu sa dve ruke i baci je bilo kako prema košu i dobije tri bacanja. Pravim paralelu sa nekim pravilima, koja ranije nisu postojala, a ne znam da li su dobra.“

To sigurno ne važi za nekoliko sadašnjih prvotimaca, a baš nije kratak spisak evroligaških izdanja tipa „svejedno nam je“…

„Ne mogu da zaboravim istorijsku bruku u Kaunasu protiv Žalgirisa. Ni sada nisam u stanju da nađem reči za tu utakmicu. A nije puno bolje bilo ni u duelu sa Virtusom pre toga, ili kasnije Makabijem, oba u Areni, pa Monakom, bez obzira na izdanje u Valensiji. Neke stvari su neobjašnjive. Pojedinačno možemo da pričamo, ali generalno, može samo poneki svetli primer da se navede da je bio malo bolji od ostalih, poput Bonge ili Pejna u meču sa Makabijem, da su se malo više zalagali. Odbrana toliko šuplja da je bilo strašno. Primiti 109 poena i to od tima koji nije trojkaški, a nekad je Žalgiris bio prepoznatljiv po šutu spolja. Primaš lako poene iz reketa, promaja u odbrani. Ponovilo se i protiv Makabija, samo nije bila toliko tragična razlika (87:112) ako je to uopšte za bilo kakvu utehu. Karakter igrača loš i, neinteligencija pojedinaca.“

Po Mariću, kriza igre i rezultata nije od juče…

SK paketić 26

Zašto biznis i srpski fudbal ne idu zajedno? Rešenje niko nema!

Superliga Srbije

8. jan 2026 6

Superliga Srbije

8. jan 2026 6

„Bio sam izbegnut i zaobiđen! Ubiremo plodove nekorektnog odnosa“

Rukomet

8. jan 2026 35

Rukomet

8. jan 2026 35

Večiti u Evroligi: Zvezda prestigla Partizan po broju pobeda

Euroleague

8. jan 2026 58

Euroleague

8. jan 2026 58

„Očigledno su postojali problemi i ranije, a rezultirali su Obradovićevom ostavkom. Željko ne bi odustao tako lako, da nisu postojali nesporazumi iznutra odavno, koje mi ne znamo. Unutar kluba sigurno nisu bile dobre relacije između uprave i trenera. E, sad da li je posledica toga i ova loša selekcija igrača, to ne mogu da tvrdim. Uvek je odgovoran trener i sportski menadžment za dovođenje igrača i sastavljanje tima. Ali je pitanje koliko su bili ograničeni u tome drugim faktorima. Nešto je falilo u tim odnosima.“

Nedostaje i Karlik Džons iako se u nizu poraza i turbulencija sa navijačima, više toliko ne apostrofira njegovo odsudstvo.

„Vidite, drugačije je kod Crvene zvezde. Oni su na vreme imali reakciju, povredio se Tajson Karter, doveli su Džerada Batlera, ili kada su angažovali Donatasa Motiejunasa. Tokom i pre lige, napunili su roster, tako da lakše mogu da izdrže ovakvo teško takmičenje u startu. A crno-beli imaju mali broj igrača, koji mogu da odgovore izazovima Evrolige. Pa, kada se tome dodaju i neke povrede, to može samo da bude neki bljesak kao protiv večitih. Ali, na duže staze dolazi do problema.“

Kontradiktorno je da se, u sezoni kada klub ima najveći budžet (oko 27 miliona evra), ne kupi dovoljno igrača ili je ponuda bila neadekvatna…

„Ne znam. Ako bismo krenuli pojedinačno, znam da su pretplaćeni Šejn Milton i Džabari Parker, dva najveća razočaranja. Pa kada i te njihove brojke uzmemo u obzir, ne mogu, uslovno rečeno, da saberem. Ne znam ko to još dalje i koliko vuče para. Brojke su relativna stvar, zavisi šta se sve podrazumeva u tih 27 miliona, nisu to samo ugovori igrača… Ali, apsolutna je nesrazmera, pa i deo te brojke i tima kakav imamo.“

Recept (ne) postoji, bez obzira na dovodjenje novog trenera, Đoana Penjaroje. U Evroligi nikako da krene…

„Ne znam šta može da uradi bilo ko kraj aut linije u ovakvoj situaciji, sredini i timu. Pa, bila je priča da Željko viče na igrače, insistira na detaljima, da ih mnogo opterećuje i opominje za svaku grešku. A posle dve evroligaške pobede (Bajern i Zvezda), došlo se do zaključka, pa Ocokoljić je fin, miran, pušta ih, više ih toleriše, pa je to donelo rezultate. Međutim, ono što se desilo protiv Virtusa i Žalgirisa, apsolutno opovrgava te „teorije“. Nije nešto krenulo ni sa španskim stručnjakom. Problem je u karakteru igrača.“

Po 100.000 dolara najboljima na svetu

Marić je posle Partizana igrao u Francuskoj dve godine, Remsu i Tulonu. U inostranstvo je otišao godinu dana kasnije od one famozne granice od 28, čekajući da dobije stan od kluba iz Humske.

„Od prvog stranog angažmana, samo da približim red vrednosti, mogao si tada da kupiš prosečan stan u Beogradu, mada nisu bile „lude“ brojke kao sada. Ali se mogao pazariti krov nad glavom od jednog ugovora. Recimo, tada je stotinak hiljada maraka bio solidan ugovor. Šta imam da krijem, kada se sada uzima dva i po miliona evra nizašta. Nekada su najbolji igrači sveta, Kića i Praja, igrali za po 100.000 dolara. To se smatralo basnoslovnom cifrom, to smo sanjali. Tada je dolar bio nešto jači od nemačke valute. Ili, tadašnji najbolji auto, najnoviji model, koštao je 20.000 dolara.“

Večiti rival, na polovini Evrolige, nema sličnih problema.

„Jesam Partizanovac, ali uživam da ih gledam, tečno igraju, imaju nosioce igre, tačno se zna svačija uloga, dobra hemija, trener, mada su i oni u poslednjih nekoliko mečeva znali da podbace. Zvezda je napravila pozitivan iskorak u poređenju sa 2024/25 za razliku od crno-belih. Velika očekivanja prouzrokuju i velika razočaranja.“

Od svakodnevnice srpskih klubova do realnosti Evrolige sa nikada više američkih igrača, koji polako i, sigurno preuzimaju primat.

„Ovakvo elitno takmičenje puno manje daje značaj trenerima i pečatu neke igre. Više je stvar selekcije izbora igrača, kao i dobrog skautinga (procene) košarkaša. Najveća je greška gledati samo „papirološki“ ono što svaki menadžer servira tipa, on je imao „tu i tu“ statistiku, bio drugi na draftu „tad i tad“. Mnogo je važan karakter, odnosno glava je najvrednija. Da li je neko priralagodljiv evropskoj košarci, sredini, sarađuje li sa saigračima, prima li informacije ili igra za sebe… To su stvari koje moraju mnogo studioznije da se prate, ako već daješ silne pare za nekog igrača.“

Zabava Bobana i Vilfana i Riletova glupost

„Postoji jedna godina kada smo mogli da budemo šampioni Jugoslavije bez Kiće i Praje, što bi za sve nas ostale značilo neku potvrdu da smo i mi pravi igrači. To je bila godina kada su Šibenka i Bosna igrali finale 1983. uz presedan poništene utakmice, a Šibenčani se nisu u „naknadi“ pojavili. Igrali smo protiv Olimpije, epizoda koju često pominju kao dobar štos. Peter Vilfan i Boban Petrović dodaju jedan drugom loptu i dobiju po tehničku. Ali, Bobanova je bila treća tehnička, a tada je važilo pravilo u tom slučaju da pauziraš sledeći meč. To je nas koštalo da igramo bez Petrovića, prvu utakmicu protiv Bosne u Hali sportova jer smo bili bolje plasirani. Slučajno i Sava (Savović) dobije treću tehničku. Pa bez njih dvojice u Beogradu protiv jake Bosne. Grčimo se nešto i tesno izgubimo. Sledi revanš u Sarajevu, da pokušamo tamo da pobedimo, ali to je već bilo teže. „Studenti“ nas izbace i, igraju finale sa Šibenkom. Da nije bilo te zabave Bobana i Vilfana, dobili bismo Bosnu, igrali finale, a verujem da bi bili prvaci.“

I to nije sve…

„Bila je još jedna sezona, početkom 80-ih, kao ona sa tehničkim greškama u nacionalnom prvenstvu, kada smo mnogo takmičarski izgubili. Imali smo pobedu u rukama i otvoren put ka direktnoj borbi za trofej da bi nas Riletova (Goran Ristanović) glupost koštala učešća u finalu KEŠ protiv Makabija. Imali bismo šanse da budemo prvaci Evrope. To su neke stvari, koje su mi ostale urezane i posle toliko decenija kao velika propuštena šansa.“

I opet su crno-beli bolna tačka za sagovornika Sport kluba.

„Tu je očigledno Partizan napravio grešku sa Parkerom. I Milton je bio najavljen kao veliko pojačanje, ali relativna je stvar neka statistika u NBA ligi gde se igra neobavezna košarka do plej ofa. To ne bi trebalo da bude odlučujuća referenca. Ne bavim se tim poslom, da ne budem pogrešno shvaćen, samo zdravorazumski pričam. Ako je jedna Valensija napravila novi tim za Evroligu, sigurno je dobro proučila igrače, koji su bili anonimni. I, igraju fantastično, imaju dobru hemiju, znači više su obratili pažnju na igrački karakter. Odnosno, koliko su fizički dobri, ali i koliko umeju da se prilagode i međusobno sarađuju. Napravili su dobru celinu, samo sam dao jedan primer. U Partizanu se zakazalo da se napravi selekcija dobrih igrača, koji imaju malo veću košarkašku inteligenciju.“

Da li je preteško imati vere i nade u neka bolja izdanja crno-belih u Novoj 2026?

„Nije da sam prestao da se bavim Partizanom. Žao mi je kluba u ovakvoj situaciji. Moraju da nađu neku energiju i snagu da barem pristojno izgledaju. Bio je nagoveštaj protiv Valensije, ali bez rezultatskog pomaka. Bez obzira da li dobili ili izgubili da pruže maksimum na svakoj utakmici, posle sve dolazi samo po sebi odnosno i poneka pobeda. Za sada izgledaju jako loše i moraju to da promene.“

U jeku klupske sezone, reprezentativna problematika je u drugom planu. Barem do kraja februara i druge runde kvalifikacija za SP. Ali, generalno, tamni oblak namiče se na blisku budućnost srpske košarke. Iz godine u godinu opada broj profesionalnih igrača, ali još uvek kao i Litvanija možemo bez stranaca na nekom velikom takmičenju.

Svi njegovi treneri

„Zakačio sam Ranka Žeravicu, Borislava Ćorkovića, Dušana Ivkovića, Vladislava Lučića, kome je pomoćnik tada bio Duško Vujošević, sa kojim sam radio individualno, znam ga kao mladog trenera. Imao sam velike trenere u Partizanu, koji su onda imali vremena da se bave i stvaranjem igrača odnosno podizanjem individualnih kvaliteta. Nama je trening bio važniji od utakmice. I svi su oni dali neki pečat, imam pozitivno mišljenje o njima. Reba je bio prva titula Partizana 1976. On je na tim, koji je sastavio i pripremio Ranko, došao kao nadgradnja u smislu dobre atmosfere i međusobnih odnosa. Duda je bio mlad i njemu je Partizan značio u mnogo u karijeri. Tada je to bio najveći klupski uspeh, tri titule 1979. sa Kićanovićem kao predvodnikom. To je bila i najbolja sezona u našim karijerama. Nismo ni znali da nećemo imati bolju sezonu, Iza toga smo imali trenere debitante. Bio je i jedan period kluba kada nismo bili organizaciono na nivou drugih timova u Jugoslaviji. I rezultati su bili prosečni. Debitanti su bili Bora Džaković, a Lale Lučić je prvi put uzeo muški tim, do tada je bio ženski trener, Moka je takođe debitovao kao trener te 1984.“

„Imam negativno mišljenje o uključivanju stranaca u nacionalne selekcije. Mislim da je bila velika greška FIBA što je dozvolila lako naturalizovanje. Praktično, i u tom segementu dala veći značaj menadžerskoj od trenerske struke. Imaš tim i dopuniš ga sa dva vrhunska igrača na kritičnim pozicijama, to i platiš. To mi je nezamislivo za reprezentativne selekcije. Tako su mi smanjili afinitet prema takmičenjima nacionalnih timova. E, sad, pitanje da li bi mi to trebalo da radimo. Ako želimo da budemo konkurentni, verovatno će i Srbija jednog dana imati strance, ali je za sada van fokusa. Ali, gledajte Španiju. Koliko veća igračka baza, sa Lorencom Braunom, kao glavnim igračem, bila je evropski šampion 2022. Tako da i to postaje neminovnost. Svakako je manji priliv igrača.“

Pod srpskim obručima još nije alarmantno. Čini se da je baza dovoljno duboka i široka, ali…

„Ovaj sport je imao zamajac u vreme kada sam počinjao da gradim karijeru, početkom 70-ih, bila je privilegija igrati košarku. Mada i sada deca idu da treniraju, dosta je masovan sport. Ali, čini mi se kako je izgubila onu draž igranja basketa po otvorenim terenima, tu se gubi individualnost koja je značila za jugoslovensku odnosno srpsku košarku. Igrači su se pravili na basketu, koji se igrao po ceo dan. Kada se ušlo u sale, što je opet bilo neminovno, brzo su krenule klupske članarine, pa škole košarke, sve je to razumljivo, ali… Manje je entuzijazma, a samim tim, priliv za stvaranje igrača se sužava. Pojavi se talenat, koji se nekako i razvije. Iz te masovnosti se i pojavi neki igrač, ali bojim se da je sve manje vrhunskih koji će nešto značiti za nacionalni tim.“

Miško Marić je pokretačka snaga Udruženja veterana, koje više ne okuplja samo one sa teritorije nekadašnje Jugoslavije.

„Ove godine smo napravili 18. turnir, koji je okupio preko 60 ekipa, uglavnom iz bivše velike zemlje, ali smo imali i Špance, Italijane, Grke, Turke… Svojevremeno se grupa nas bavila veteranskom košarkom u smislu da smo to shvatili kao lep događaj da se negde otputuje, druži i malo igra. Naročito kada smo ponovo počeli da se viđamo sa starim prijateljima iz doba SFRJ. To su bili izuzetno lepi događaji. Iz toga je proisteklo da i mi napravimo turnir u Beogradu. Povod je bio Memorijal našeg druga Dragiše Šarića, koji je uvek bio sa nama u pomenutim akcijama, do prerane smrti. Iz tog Memorijala koji je krenuo sa četiri ekipe, došli smo do najvećeg turnira te vrste u Evropi, kada smo jedne godine imali preko 70 učesnika. A fizički ne možemo da primimo više. Teško je to organizovati u dva dana, ali uvek dođe između 60 i 70 timova poslednjih godina. Gosti se lepo provedu, odigramo malo taj turnir…“

Da bude dosadno u Srbiji

„Stereotip jeste, ali zdravlje na prvom mestu svima u Novoj godini. Da ne ulazim u političke sfere, jedino bih želeo da budemo normalna zemlja. Da se više dosađujemo nego što se bavimo dnevno-političkim pitanjima. Puno da putujemo, jednom rečju, sa stanovišta jednog penzionera – da Srbija bude dosadna zemlja.“

Priznaje da veterane samo bodri, posle malera sa operacijom kolena. Umesto basketa, rekreativno pešači ili vozi bicikl. Ali, u priču o onima, za koje su godine samo broj, uvezao je svetsku, evropsku i, naravno Partizanovu legendu.

„Znate, uvek je bilo lako igrati sa pravim, dobrim igračima. I, mi ostali smo bili bolji uz njih, posebno Kiću (Dragan Kićanović, prim aut), koji je bio košgeter i plejmejker. Mnogo je lako bilo igrati pored njega. Tvoje je bilo samo da trčiš i da se otkriješ, a dobićeš loptu na vreme. Rano je završio karijeru, ali ne znam da li je uhvatio loptu otada, gde da se pojavi među veteranima. Većina velikih igrača, slabo se bavi rekreativno ovim sportom. Malo zasićenost, malo sujeta. U izvesnim godinama, više nije važno kakav si bio igrač i koliko znaš, već koliko si fizički spreman, kako održavaš telo i slično. Među veteranima ima rekreativaca, koji samo vole košarku, ali skromnog znanja. Ali, kada dođe neko ko je ozbiljno igrao, teče igra i pas… Malo je velikih igrača koji igraju u poodmakloj dobi, mada su uvek atrakcija i lepo ih je videti. Dolazio je Mirko Milićević, pa Marko Popović ove godine Slavko Kotnik, redovan je Dušan Haufman. Slovenci se obično bolje drže i rekreacijom se bave do kraja života, pa su i u toj kategoriji prilično dobri.“

Pogledajte bizaran momenat iz finiša meča Monako – Partizan koji oslikava stanje u crno-belom taboru: