Kada pomenete košarku na Starom kontinentu, jedno ime se uvek izdvaja. Željko Obradović. Devet titula prvaka Evrope. Pet različitih klubova. Broj koji deluje gotovo nestvarno u savremenom sportu. Ali šta je sa ostalim stručnjacima koji su oblikovali ovu igru? Ko se nalazi iza srpskog trenera na večnim listama?

Ova pitanja zaslužuju pažljivu analizu. Posebno zato što savremeni navijači često zaboravljaju da je evropska košarka puna izuzetnih trenera čiji su rezultati impresivni, iako možda ne dosežu astronomske brojeve glavnog junaka ove priče.

Nedostižni standard koji je postavio Obradović

Brojka od 43 trofeja u klupskim takmičenjima zvuči kao štamparska greška. Nije. To je stvarnost koju je srpski stručnjak gradio decenijama. Od Partizana, preko Reala, Panatinaikosa, Fenerbahčea, pa ponovo do crno-belih. Svaki klub – nova era dominacije.

JOŠ VESTI IZ EVROLIGE NA SPORT KLUBU

Baš nema sreće: Nova povreda Argentinca, završio je sezonu

Poznat status Tajsona Kartera za Fenerbahče

Poznato ko menja Spanulisa: Nema licencu, pomagao Obradoviću

Hauard se raspričao: Čima i Kodi, Penjaroja, Jokić i večiti

Zašto je ovaj podatak toliko bitan? Zato što postavlja okvir za sve što sledi. Kada govorimo o najtrofejnijim trenerima Evrolige, moramo razumeti da postoji ogromna razlika između prvog i drugog mesta. Razlika koja se meri ne samo brojevima, već i doslednošću kroz različite sredine, kulture i shvatanja klupske košarke.

Međutim, usredsrediti se samo na prvog bilo bi nepravedno prema ostalim majstorima svoje struke. A takvih majstora ima više nego što prosečan ljubitelj košarke pretpostavlja.

Italijanski maestro sa 32 trofeja

Etore Mesina trenutno vodi Olimpiju iz Milana. Iza njega stoji bogata zbirka od 32 trofeja. Četiri Evrolige. Šest titula prvaka Italije. Osam nacionalnih kupova. Prevlast u Rusiji sa četiri titule prvaka Superlige.

Mesinin put pokazuje nešto važno o vrhunskom trenerskom radu. Nije dovoljno biti dobar u jednoj ligi. Pravi ispit dolazi kada promenite zemlju, jezik, mentalitet igrača. Mesina je to radio više puta. Italija. Rusija. Povratak u Italiju. Svaki put sa peharima u rukama.

Njegova sposobnost da se prilagodi različitim sistemima čini ga izuzetnim. To nije samo trenersko znanje. To je emocionalna inteligencija, razumevanje ljudske psihologije, sposobnost motivisanja igrača iz potpuno različitih kultura.

Turska škola koja osvaja Evropu

Ergin Ataman drži treće mesto sa 24 trofeja. Osam predsedničkih kupova Turske. Šest nacionalnih prvenstava. Evrolige sa Efesom i Panatinaikosom. Dodajte tome Evrokup i Evročelendž (EuroChallenge), i dobijate profil trenera koji zna da pobeđuje.

Atamanovo ime često izaziva rasprave među navijačima. Neki ga smatraju srećnim. Drugi genijalnim taktičarem. Istina je verovatno negde između. Ali brojke ne lažu. Dvadeset četiri trofeja zahtevaju više od puke sreće.

Pablo Laso sledi sa 22 trofeja, gotovo svi osvojeni sa madridskim Realom. Dve Evrolige. Šest prvenstava Španije. Šest kupova kralja. Sedam superkupova. Dominacija jednim klubom kroz čitavu deceniju. Različit put od Mesine ili Atamana, ali podjednako upečatljiv.

Legenda koja je otišla prerano

Dušan Ivković više nije među nama, ali njegovih 21 trofej ostaje zapisan u istoriji. Čovek koji je vodio reprezentaciju Jugoslavije do svetskog zlata. Trener koji je osvajao titule u Grčkoj, Rusiji, Turskoj, Jugoslaviji. Dve Evrolige. Tri grčka prvenstva. Tri ruska prvenstva.

Kada analizirate Ivkovićevu karijeru, primetićete nešto zanimljivo. Osvajao je trofeje u vremenima kada je to bilo izuzetno teško. Pre ere velikih budžeta i globalnog skautinga. Sa igračima koji nisu imali pristup današnjoj tehnologiji i podacima. Čist trenerski rad, čista taktička nadmoć.

Da li bi Ivković imao više trofeja da je duže radio u Evroligi? Skoro sigurno. Ali i sa ovom zbirkom, njegovo mesto među najvećima je neosporno.

Grci, Izraelci i nova generacija

Dimitris Itudis i Pini Geršon dele 19 trofeja. Itudis je svoju zbirku gradio pretežno u Rusiji, sa šest titula nacionalnog prvenstva i dve Evrolige. Geršon je dominirao izraelskom košarkom sa osam prvenstava i osam kupova, uz dve evropske krune.

Ćavi Paskval i Duško Ivanović imaju po 18 trofeja. Paskval je dokazao svoju vrednost u Španiji i Grčkoj. Ivanović je pobeđivao u Švajcarskoj, Francuskoj, Španiji, Grčkoj i Srbiji. Geografska raznolikost ovih uspeha govori o svestranosti trenerskog znanja.

Svetislav Pešić i Dejvid Blat zatvaraju listu sa po 17 trofeja. Pešić je legenda nemačke i španske košarke. Blat je ostavio trag u Izraelu, Italiji i Rusiji pre odlaska u NBA.

Trenutna slika Evrolige

Sezona 2023/24. donela je zanimljiv raspored snaga na klupama 18 timova Evrolige. Na čelu liste je naravno Obradović sa Partizanom. Mesina vodi Milano. Ataman Panatinaikos. Laso Bajern. Duško Ivanović Baskoniju.

Andrea Trinkijeri sa Žalgirisom ima 12 trofeja. Šarunas Jasikevičijus sa Fenerbahčeom 11. Serđo Skariolo i Janis Sferopulos dele deveto mesto sa po 9 trofeja. Skariolo vodi Virtus, Sferopulos Crvenu zvezdu.

Zanimljivo je da neki od trenera na ovoj listi imaju vrlo malo trofeja ili nijedan. Pjer Pupe sa Asvelom, Aleks Mumbru sa Valensijom, Rođer Grimau sa Barselonom i Tomislav Mijatović sa Efesom još uvek grade svoje karijere.

Šta brojke zapravo znače

Trofej nije samo statistički podatak. To je kruna sezonskog rada. Meseci priprema. Stotine treninga. Desetine utakmica. Pritisak koji obični ljudi ne mogu da zamisle. A onda, u presudnom trenutku, donošenje ispravne odluke.

Kada pogledate listu najtrofejnijih trenera, primetićete obrazac. Svi oni imaju sposobnost da grade pobedničke kulture. Ne pobeđuju jednom i nestaju. Pobeđuju ponovo i iznova. Sa različitim timovima. U različitim ligama. Protiv različitih protivnika.

To nije slučajnost. To je sistem. Metodologija. Filozofija koja se prenosi iz kluba u klub, iz generacije u generaciju igrača.

Budućnost trenerske profesije

Mlađi treneri na klupama Evrolige imaju pred sobom ogroman zadatak. Standardi koje su postavili Obradović, Mesina, Ivković i ostali su izuzetno visoki. Ali upravo ti standardi guraju čitavu struku napred.

Ćus Mateo sa Realom ima četiri samostalno osvojena trofeja, mada je kao pomoćni trener bio deo mnogih šampionskih pohoda. Oded Kataš sa Makabijem ima sedam. Jorgos Barcokas sa Olimpijakosom pet. Svi oni imaju potencijal da se popnu na ovoj listi.

Košarka se menja. Tempo je brži. Analiza naprednija. Igrači fizički spremniji. Ali osnovne trenerske veštine ostaju iste. Sposobnost da motivišete ljude. Da ih učinite boljim nego što misle da mogu biti. Da od skupa pojedinaca napravite tim.

Mera uspeha

Kako zapravo merimo trenerski uspeh? Samo brojem trofeja? Ili kvalitetom igre? Razvojem igrača? Nasleđem koje ostavljaju?

Lista najtrofejnijih trenera Evrolige daje delimičan odgovor. Trofeji jesu objektivna mera. Ne možete ih falsifikovati. Ali iza svakog pehara stoji priča. Ponekad priča o izuzetnom budžetu. Ponekad o izuzetnoj generaciji igrača. A ponekad o treneru koji je od prosečnih sredstava napravio nešto izvanredno.

Željko Obradović i njegovih 43 trofeja će verovatno dugo ostati nedostižni. Ali to ne umanjuje dostignuća Mesine sa 32, Atamana sa 24, ili Lasa sa 22. Svaki od njih je na svoj način doprineo veličini evropske košarke.

A upravo ta raznolikost pristupa, ta različitost puteva do uspeha, čini ovu listu toliko zanimljivom za analizu.