Najjače evropsko klupsko košarkaško takmičenje od sledeće sezone uvodi nova pravila, a jedno od njih odnosi se na oduzimanje pobeda ili bodova ekipama čiji funkcioneri, igrači, članovi stručnog štaba i treneri budu neprimereno reagovali ili komentarisali suđenje.

Ideju za tekst, o tumačenju ovog novog pravila, dobio sam gde drugo nego u gradskom prevozu, pošto nam je život gde god da se okrenemo, isprepletan nekim pravilima koja se manje ili više, (NE)poštuju.

Pre neko jutro, poprilično sam poranio u želji da na miru provozam bajs, ne sluteći da ću se na kraju toliko udaljiti od kuće. Nažalost, jasan znak da sam ozbiljno preterao bio je jak bol koji sam osetio u kolenu. Bilo je još rano, grad se tek budio, pa sam odlučio da pokušam da se zajedno sa biciklom ukrcam u autobus. Ubrzo se pojavio jedan, od sveže ofarbanih članova voznog parka gradskog saobraćajnog preduzeća, sa dva do tri putnika u njemu.

Nova kazna u Evroligi: Za ponašanje zvaničnika oduzimanje pobeda

Prišao sam srednjim vratima, već bacio oko na slobodan prostor gde bih mogao da “parkiram” bicikl, kad me je presekao oštar glas vozača.

S peškirom obmotanim oko vrata, u treger-majici, sa muzikom pojačanom do “daske” i čačkalicom koja mu se ljuljala u uglu usana, dobacio je teatralno: „Neće moći ove noći! S tim biciklom – samo napolje!“

Pokušao sam da mu objasnim da sam povredio koleno i da mi je ulazak u autobus jedini način da stignem do kuće. Ipak njegov bezobrazluk dobio je nastavak: „Zovi onda ambulantna kola, pa nek te oni prevezu do kuće…“

Ostatak dijaloga s tom karikaturom od čoveka zadržaću za sebe jer poenta ovog texta nije saobraćaj u glavnom gradu, niti rečnik koji se koristio u toj situaciji.

Elem, posle kraće rasprave izašao sam iz autobusa i, uz muku, nekako se dokopao kuće. Iste večeri ponovo sam išao gradskim prevozom, ali u autobusu u kojem sam se tad našao, dogodila se potpuno suprotna situacija od one koja me je zadesila tog jutra.

Vozač mlađe generacije slušao je muziku i pevušio samo njemu znane hitove, bez namere da ometa bilo koga u prilično punom autobusu. Tokom vožnje, na tri različita stajališta, dozvolio je ženi da uđe sa dva kućna ljubimca, biciklisti da unese svog dvotočkaša, a čak je i jedan majstor uspeo negde da ugura svoje merdevine. Pomislio sam da sam se našao usred skeča ekipe Monti Pajton, jer su događaji od tog jutra i scene koje sam video kasnije te večeri, podsećali na situacije koje se dešavaju samo na nekim skrivenim kamerama.

Jedan od putnika obratio se vozaču: „Još ćeš da dozvoliš da ti unesu i mešalicu u autobus.“ Međutim, vozačev odgovor stigao je brzo, jasno i precizno: „Moj autobus – moja pravila. Kad ti budeš vozio, radi kako hoćeš.“

Ta dva događaja podsetila su me na to kako se pojedina „stroga“ pravila mogu tumačiti i primenjivati na različite načine, u zavisnosti od procene u datom trenutku. Upravo tako postupao je i nemački arbitar Robert Lotermozer, koji je ove sezone na utakmicama Evrolige donosio, blago rečeno, diskutabilne odluke – i to bez ikakvih posledica. Pravila je tumačio onako kako mu je u tom trenutku odgovaralo, a bezobrazluk se ogledao u tome što je još imao smelosti da igračima objašnjava kako sve radi „po zakonu“.

Sujeta pojedinih delilaca pravde bila je više nego očigledna ove sezone a nameće se pitanje – šta nas tek očekuje u narednoj, u kojoj će biti više utakmica, a sudije će, po svemu sudeći, imati još veću zaštitu i veća prava?

U potpunosti podržavam primenu pravila i poštovanje propisa ali ako već postoje jasne sankcije za klubove , trenere i igrače, zašto javnost nema uvid u to da li je neki sudija, zbog lošeg suđenja, bio sankcionisan? Ako jeste – na koji način i zbog čega tačno? Takva vrsta transparentnosti doprinela bi da se pojedini arbitri , narodski rečeno, malo spuste na zemlju.

Svima je kristalno jasno da je novo pravilo o oduzimanju bodova uvedeno zbog pritiska koje su sudije imale od strane čelnika Panatinaikosa i nedoličnog ponašanja njihovog predsednika Janakopulosa. I da, jasno je da je cilj bio da se stvore optimalniji uslovi za rad arbitara ali treba stvari posmatrati i iz drugog ugla.

Ko će zaštititi klubove koji su oštećeni pogrešnim odlukama sudija?

Da li će ekipa koja je izgubila utakmicu zbog lošeg suđenja biti dodatno kažnjena, oduzimanjem bodova, ukoliko neko od njenih članova, s punim pravom, javno i oštrije kritikuje suđenje?

Sve češće se čini da pravila koja se donose iz godine u godinu idu na štetu igrača, naročito sada kada je liga proširena, nema podele na dve konferencije i veći broj utakmica se igra. Svaka ekipa će naredne sezone imati četiri utakmice više u regularnom delu Evrolige, što dodatno opterećuje igrače i komplikuje raspored.

Poseban problem predstavljaju čelendži, koji znatno usporavaju tempo utakmica jer sudije po nekoliko minuta pregledaju snimke. A kada smo već kod čelendža, postoji opravdana nada da će Evroliga ove sezone modifikovati pravilo po kome uspešan čelendž ostaje u posedu ekipe, kako je, primera radi, u Aba ligi.

Bilo kako bilo, očekuje nas veoma zanimljivo leto, jer klubovi kreću u formiranje novih sastava za sledeću sezonu. Pitanje koje se nameće jeste – hoće li igrači izdržati pojačan ritam i hoće li pravila konačno biti usklađena sa interesima onih koji najviše daju na terenu?

Odgovori na ova pitanja postaće jasniji tokom sezone, ali jedno je sigurno – Evroliga se menja, a sa njom i zahtevnost igre. Ostaje da vidimo da li će ti izazovi podstaći kvalitet, ili dodatno opteretiti one koji igraju za publiku i sportsku pravdu.