Da bismo nekoga smatrali kompletnim košarkašem, on mora da bude ubojit na jednoj strani terena, a na drugoj da učini sve što je u njegovoj moći da odbrani svoje utvrđenje. To je potrebno raditi u svakoj sekundi provedenoj na terenu, jer u košarci ne postoji – „E, sad ću ja“.

Ne, majstore, od prvog do poslednjeg momenta mora da se bude u stavu. Prvi na listi onih koji to ne rade jeste Čima Moneke. Onaj koji bi trebalo da bude svuda po parketu, da „leti“, da se baca za svaku ničiju loptu, da je stalno u „mesu“ protivnika i da svojim potezima, pre svega u odbrani, pokreće ekipu, to ne radi. Već neko vreme od takvog Čime ni traga ni glasa. Bude tu potez ili dva, ali one energije sa početka sezone više nema u tolikoj meri.

PREPORUČUJEMO

Topić debitovao za Oklahomu, dočekan ovacijama navijača

Bruno je imao najnezgodniju poziciju u Evroligi, a sad cveta

Čović: Ono što se dešavalo u Partizanu isključivo problem struke

Ipak, da se zadržimo pre svega na odbrani. Ako dozvolite igračima koje čuvate da se razgoropade, da vam koš zatrpavaju oni od kojih vašoj ekipi preti najveća opasnost, onda im praktično dajete merdevine da se popnu na vašu tvrđavu i otključaju vrata. Posle toga više nije bitno da li ste uložili dodatni trud da ispravite sve te greške. Prosto je neverovatno da Vezenkov i Furnije, posebno u prvom poluvremenu, ostaju sami kao na treningu i šutiraju trojke sa osmehom na licu.

Nije samo Moneke jedini krivac za takve propuste, ali ako u ekipi postoje igrači koji, poput Nvore, igraju slabiju odbranu i znate da morate da im pokrijete leđa, da se ne izrazim drugačije, onda ne može da se dogodi da oni koji znaju da igraju odbranu – to ne rade.

Po ko zna koji put ove sezone dešava se da nakon pika i rola na strani dođe do loše komunikacije i da se kasni sa preuzimanjem ili rotacijom u odbrani, pa igrači ostanu potpuno sami na šutu ili ispod koša. Svako ko gleda utakmice Crvene zvezde vidi kako se Saša Obradović hvata za glavu na svakih dva do tri minuta, jer je i njemu, čoveku, nejasno kako se sve to događa, a prošlo je više od dve trećine sezone u Evroligi. Ako je trener pored aut-linije u stavu 40 minuta, a neki igrači sa rukama na bokovima posmatraju šta se dešava oko njih, onda to nije dobro. Da se razumemo, nije stvar samo u tome da spustite zadnjicu u košarkaški stav – mora pre svega da se uključi mozak i da se zna na koji način se igra odbrana. Postoje principi, šabloni ali je ipak mozak ono što krasi dobrog odbrambenog igrača. Nije dovoljno da ste u stavu dve četvrtine po utakmici pa da sve dođe na svoje mesto, kao protiv Hapoela, primera radi. Olimpijakos je tvrda ekipa, a sada kreće završnica sezone, gde će svi biti još tvrđi i neće praštati opuštanje u odbrani ni na sekund. Sledi kazna za tako nešto koja može skupo da košta u nastavku sezone.

Na sinoćnoj utakmici dešavalo se da se igrači Olimpijakosa u više navrata nađu potpuno sami u reketu, bez ijednog košarkaša Crvene zvezde oko sebe. Ničije lopte većinom su završavale u rukama košarkaša iz Pireja, delom zbog njihove borbenosti, a delom zbog nekih čudnih odluka sudijske trojke. Ponovo se kasnilo sa pravljenjem malih faulova, a kada su se i koristili, pravili su ih igrači Zvezde na ne baš pametan način. I opet sam sebi postavljam pitanje – zašto je izostala ona čvrsta i ratnička igra u odbrani od samog početka utakmice?

U napadu se merilo, čekalo, postavljalo, kretalo i sve je to funkcionisalo do trenutka kada se ponovo uvuklo neko nestrpljenje. Ono je iznedrilo veliki broj loših šuteva, pre svega Batlera i Nvore, koji nisu bili poenterski nadahnuti kao na nekim ranijim utakmicama, a mora se odati priznanje i igračima Olimpijakosa koji su se trudili da ih dobro brane. Izbor napada u poslednjoj četvrtini prava je enigma. Delovalo je kao da svi čekaju da Batler igrom jedan na jedan reši utakmicu ili otvori vrata protivničkog koša nekom neverovatnom asistencijom. Nudio se Olimpijakos u više navrata košarkašima Zvezde, gubili su lopte, promašivali otvorene šuteve i slobodna bacanja, ali jednostavno je falio neko ko će da povuče ekipu ka pobedi.

Nikola Kalinić bio je taj neko na čijim leđima su dobijene mnoge utakmice u poslednje vreme, ali su ga sada prerano zarađene tri lične greške sprečile da pomogne svojoj ekipi na pravi način. U rotaciji se ponovo pojavio Motiejunas, koji je zadavao glavobolje Barcokasovim centrima, jer nisu mogli da pronađu rešenje za njega u odbrani. Ipak, godine čine svoje, pa je za nešto više od trinaest minuta uspeo da održi ekipu u egalu, što je dovoljno od njega. Imao je i Bolomboj svoj košgeterski učinak na ovoj utakmici, ali deluje da su falili njegovi i Odželejovi skokovi na obe strane terena u trenucima kada se lomio meč.

Izundu je igrač o kome mnogi pričaju da zaslužuje veću minutažu i da je neko ko izuzetno mnogo znači u igri Crvene zvezde. Saglasan sam sa tim, ali kada na Nvoru, koji ne igra odbranu na visokom nivou, dodate Monekea koji je u minus fazi, Batlera koji po sopstvenom priznanju treba da se resetuje i vrati odbrani iz koledž dana, onda nastaje problem, jer ni Izundu nije Bog zna kako dobar defanzivac. Posebno kada se probije prva linija pa on treba da rotira i pomogne, a onda u uglu ili na 45 stepeni ostane šuter sam kao duh. Prednost baš zbog toga imaju Bolomboj i Odželej.

Miler-Mekintajer mora da počne da bude agresivniji ka obruču protivnika! Mora da krene da „buši“ bekove koji ga čuvaju, kako samo on to ume, jer će na taj način u velikoj meri pomoći svojoj ekipi. Pre svega moraće da ga čuvaju svim mogućim sredstvima, pa će protivnici ući u problem sa faulovima. Tim prodorima stvoriće se širina za šutere, koji to ove sezone i jesu. Treća, možda i najbitnija stvar – prilikom svake pomoći protivničkih centara, imaće prostor da uposli svoje visoke saigrače koji znaju takve lopte da iskoriste na pravi način. Lako je meni jer sedim i pišem, zar ne? Ne. Lako je to njemu da uradi, jer to ima u sebi.

Ne boli ovaj poraz toliko, posebno ako se uzme u obzir pauza koja sledi u Evroligi. Na koji način će je iskoristiti u Crvenoj zvezdi, to oni najbolje znaju. Sledeće dve utakmice igraju se za dve, odnosno tri nedelje, kod kuće, a protivnici su Efes, koji podiže formu, i preporođeni Bajern našeg Karija Pešića. Da li su te dve nedelje dovoljne da se Moneke vrati iz „zemlje čuda“ i ponovo postane lider ove ekipe? Da li će odbrana ponovo postati stvar časti, a ne obaveza koja se odrađuje? Jer, bez odbrane nema identiteta. Bez identiteta nema Zvezde koja pobeđuje velike.

I da se vratim na naslov – šta bi jutjuber Čima rekao o Monekeovoj odbrani? Ako je suditi po onome što gledamo – verovatno bi kliknuo „skip“, jer sadržaj bez energije ne zadržava pažnju. Ali Evroliga nije YouTube. Ovde se ne brišu loše sekvence – ovde se plaćaju porazima.

Vreme je da se tvrđava ponovo zaključa iznutra. Ili će je neko drugi zatvoriti – sa Zvezdom napolju.

Pogledajte najbolje momente meča Olimpijakos – Crvena zvezda: