Ekipa Olimpijakosa uspela je da se plasira na svoj peti uzastopni Fajnal-for turnir. Iz ugla novinara sa ovih prostora moglo bi se pisati o izuzetnom uspehu jednog tima. Ipak, ako pitate Jorgosa Barcokasa, nema dileme – za njega je sve osim titule šampiona ravno katastrofi, pa je svaki plasman na završni turnir koji se ne završi podizanjem trofeja samo produžetak agonije.

Godinama unazad, ekipa iz Pireja bila je u samom vrhu Evrolige tokom regularnog dela sezone. U plej-of serijama na tri pobede, u periodu od 2015. do 2026. godine, Olimpijakos je potvrdio status „vladara doigravanja“. Trijumfovali su u šest od sedam odigranih serija, pri čemu su čak četiri puta kartu za F4 izborili u dramatičnim „majstoricama“. Svoju surovu snagu krunisali su ove sezone protiv Monaka, ostvarivši prvu maksimalnu pobedu od 3:0, uz najubedljiviju koš-razliku u istoriji eliminacione faze Evrolige.

Najčitanije na sajtu Sport kluba

ANKETA: Zvezdaši, partizanovci – prihvatate li selidbu u Surčin?

Potvrđeno pisanje SK: Ovo je rezultat sastanka u Barseloni

Novak Đoković na večeri kod žene i dece Siniše Mihajlovića

U svim tim serijama Olimpijakos je pokazao koliko je dragoceno to što može da se osloni na svakog pojedinca, te da je upravo „dužina klupe“ uvek bila njihova najveća prednost. Nisu samo „prve violine“ – poput sada već omraženog Slukasa, zatim Vezenkova, Spanulisa, Printezisa i ostalih – vukle ekipu do završnica. Uvek bi, kada je bilo najpotrebnije, iskakali igrači poput Papanikolaua, Milutinova i, naravno, Šakila Mekisika, čoveka rođenog za velike utakmice.

Sastav Jorgosa Barcokasa na parketu deluje kao kaznena ekspedicija koja melje protivnike iz poseda u posed. To je vojska stvorena za ratove koji traju nedeljama i mesecima, gde je sistem uvek iznad pojedinca. Svima nama koji pratimo košarku deluje da bi, kada bi se za titulu igralo ne samo na tri već i na četiri ili pet pobeda, Olimpijakos gotovo svake godine bio prvak.

E da, ali ne igra se tako. Trofej Evrolige podiže ona ekipa koja zna kako se dobijaju utakmice u jednom dahu. Fajnal-for već dugo deluje kao začarani krug i prava noćna mora za crveno-bele iz Pireja.

Od uvođenja F4 formata u Kupu šampiona u sezoni 1987/88, Olimpijakos je sakupio ukupno 15 učešća u elitnom takmičenju. U prva dva nastupa, 1994. i 1995. godine, na putu ka tronu stajao im je Željko Obradović. On je prvo sa Huventudom, a potom i sa Real Madridom, uspeo da slavi protiv crveno-belih u finalima.

Prvu evropsku titulu u vitrine kluba iz Pireja doneo je naš slavni trener Dušan Duda Ivković. On je u sezoni 1996/97 sa klupe predvodio Fasulasa, Sigalasa, Tarlaća, Tomića i Dejvida Riversa, tadašnjeg najkorisnijeg igrača završnog turnira. Budući šampion Evrope, ekipa Žalgirisa, bila je prejaka u polufinalu 1999. godine za Olimpijakos, koji je na sledeći završni turnir morao da čeka čitavu deceniju.

Te 2009. godine po crveno bele iz Atine ponovo je bio koban Željko Obradović, koji ih je zaustavio u polufinalu i na kraju osvojio titulu sa njihovim najvećim rivalom, ekipom Panatinaikosa. Godinu dana kasnije, Džoš Čildres je uspeo da izbori produžetak u polufinalu protiv Partizana, ali su u finalu Huan Karlos Navaro i Barselona bili prejaki za Janakisove izabranike.

Legendarno finale iz 2012. godine, između CSKA i Olimpijakosa, utakmica je koja se i dan-danas prepričava. Nestvaran preokret ekipe Dušana Ivkovića i koš Jorgosa Printezisa u poslednjim sekundama obeležili su istoriju Evrolige.

Poslednju titulu šampiona Evrope ekipa Olimpijakosa osvojila je već sledeće sezone, 2013. godine, kada ih je sa klupe predvodio sadašnji trener Jorgos Barcokas. U finalu je, ponovo nakon velikog preokreta, savladana ekipa Real Madrida. Ipak, Španci su uspeli da im vrate milo za drago dve godine kasnije, kada su rafalnom paljbom Džejsija Kerola, posle dve decenije čekanja, uspeli da se okite titulom šampiona Evrope.

Kada su 2017. godine saznali da će u Istanbulu igrati finale protiv Fenerbahčea i Željka Obradovića, košarkaši Olimpijakosa kao da su unapred znali da u toj utakmici neće imati šta da traže, pa su već u svlačionici trofej predali „Žutim kanarincima“.

Posle tog poraza usledio je petogodišnji post, koji je prekinut u Beogradu 2022. godine. Tada su u polufinalu poraženi od ekipe Efesa, šampiona Evrolige.

Poslednje finale izabranici Jorgosa Barcokasa odigrali su u Kaunasu protiv Reala, kada je Serhio Ljulj pogodio nestvaran šut preko Mustafe Fala i potopio sve nade vezane za šampionsku titulu koju u Pireju toliko dugo čekaju. U sezonama 2024. i 2025. crveno-beli su zaustavljeni u polufinalima od strane Reala i Monaka.

Statistika je neumoljiva: od 15 Fajnal-forova igrali su devet finala, a slavili u samo tri. Od 2013. godine pehar zaobilazi crveno-belu stranu Atine u širokom luku. Da se igra na tri dobijene, šansa da autsajder iznenadi favorita bila bi svedena na minimum. Ovako, u 40 minuta „biti ili ne biti“, sve je moguće. Ove sezone na završnom turniru neće biti autsajdera, koja god od ekipa da se domogne Atine. Ipak, glavno pitanje ostaje isto: hoće li Olimpijakos konačno skinuti okove sopstvene istorije ili će po ko zna koji put sam sebi vezati i ruke i noge onda kada je najpotrebnije.

Jer najveći protivnik Olimpijakosa odavno nosi isti dres.