Postoji u srpskom jeziku, na sreću, ili na žalost, fini fond sočnih reči i izraza koje zbog kućnog vaspitanja, kulture i javnosti posla, nije baš uputno koristiti na ovom mestu. Ali bi sigurno najpreciznije, najiskrenije i najkraće opisali sve ono što su košarkaši Partizana „prikazali“ na utakmici sa Olimpijakosom u okviru 22. kola Evrolige u beogradskom „Pioniru“.

A u maniru sportske diplomatije – prosto, nisu za gledanje.

Ili da okrenemo naopako jednu davnu reklamu, tada za buduće svetske šampione (2002), pa da upitamo: “Ima li ko gori…“

Pa, i nema u dosadašnjem delu evroligaške sezone.

Epska bruka Partizana: Olimpijakos na +38 u Pioniru

I ne zbog poslednje (20.) pozicije, mizernih šest pobeda, sedam poraza u nizu, ili 33 dana od kada su poslednji put (Crvena zvezda) nekoga dobili u kontinentalnom takmičenju. Taman kada pomislite da su se prvotimci nešto sabrali, recimo posle izdanja (uprkos porazima) u Valensiji i Barseloni, a oni vrate u stvarnost i najveće optimiste u njihova ovosezonska (ne)dela.

Pesma za instituciju kluba

I to su navijači Partizana, kada ih ima samo „šaka jada“, za polovinu kapaciteta dvorane „Aleksandar Nikolić“. Ako zažmurimo na jedno oko i zaboravimo tri, četiri baklje, sve vreme utakmice – pesma kada su, objektivno, i plakati mogli. Kada se završio jedan od najmučnijih mečeva, još desetak minuta skandiranja i navijačkih pesama. Predvođeni kapitenom Vanjom Marinkovićem, igrački kadar je otpozdravljao sa parketa…

Ti izlivi odanosti i ljubavi, nismo baš sigurni, da su primarno bili namenjeni prvotimcima.

Rekli bi, više insituciji najtrofejnijeg srpskog kluba, jedinom evropskom prvaku (1992) i trostrukom učesniku fajnal forova sa ovih prostora…

Bilo jednom u Humskoj…

Najmanje bode oči još jedan drastičan poraz (66:104) koji je bio na ivici da „poboljša“ crni rekord (minus 41) iz Kaunasa, protiv Žalgirisa. Kojim čudom, crno-belima nije još i to pošlo za rukom, kao što im ništa i ne polazi dobar deo evroligaške sezone. Izdanje od srede uveče, u polupraznoj dvorani (4.503), više od sramote, više od bruke. Ali, kako se kaže u Srbiji – samo da ne bude gore. Da se ne zakunemo da ekipa iz Humske može još i gore. Možda su rešili da overe negativnu istoriju, pa da ih u Evroligi pominju barem po tome.

Upečatljivije od samog rezultata, sve ono „veliko ništa“ od Partizana. Ovakvog „kome nijedan trener na svetu ne može pomoći“, kako skoro reče Marko Tomas, nekadašnji hrvatski reprezentativac, za Sport klub. Toga ne želi da bude svestan ni Đoan Penjaroja. Naravno da stručnjak iz Španije ima ljudsku i profesionalnu potrebu da se nada i „još više radi“ kako ponavlja otkada je sleteo u Beograd.

Ne dopire to do većine na terenu, nije ni kada (im) je pričao Željko Obradović, evropska trenerska ikona, koji je potom „pobegao“ glavom bez obzira. Od takvih igrača, koje je izabrao pretprošlog i prošlog leta sa verom da može svašta nešto da napravi, ispravi, iskombinuje pravu hemiju…A ono, sve nula do nule, u svakom segmentu pokušaja.

Penjaroja nije trener za Partizan

Ovakav tim Partizana protivno nekim košarkaškim nepisanim (šok) pravilima, nije odreagovao ni na prelazno rešenje (Mirko Ocokoljić) posle Obradovića, ako izuzmemo mečeve protiv Bajerna i večitih. Stigao je Penjaroja, opet mrtvo more u Evropi i „navuci nekako“ u ABA ligi. Timsku dremku nisu razbila ni nova lica, Kameron Pejn i Tonji Džekiri. Još su počeli da se dave u timskoj žabokrečini. Takvoj da izbriše igrački ponos, dostojanstvo, čast…

Ekipa bez karaktera, petlje, jakog voljnog momenta, discipline, upornosti, spremnosti da prolije krv, znoj, suze… I bez još nečega što se ne stiče treningom, ali bi trebalo da bude karakterno – ratnička osobina ako želiš da budeš pravo muško u životu, a i uspešan u poslu od koga živiš.

Bedan cirkus za sve pare

Mnogo je puta konstatovao Duško Vujošević, najtrofejniji stručnjak u istoriji Partizana, da ne igraju budžeti, ali običan navijač, ljubitelj košarke ili „samo smrtnik“, ne može da smetne sa uma 2.5 miliona evra (po sezoni) teškog ugovora Džabarija Parkera, a ni Šejk Milton (povređen po ko zna koji put), nije mnogo „lakši“.

A šta su videli od dueta – pa, duplo golo. Ni ostatak tima skoro, pa ništa bolji. Ali, sezonski igrački budžet (bez Pejna i Džekirija) od skoro 11 miliona evra. Klupski, ukupno 27 miliona. Kao i u slučaju Crvene zvezde, puno zahvaćeno od srpskih poreskih obveznika, nikakva tajna.

Tako za sve pare, računajući i ne baš jeftine (sezonske) ulaznice, uživamo u lošem crno – belom cirkusu.

Elem, od poslednjeg, profesionalci u crno – belom lepo žive bez da išta značajnije urade na terenu, a verovatno i na treningu. Kao u onoj socijalističkoj zafrkanciji „Radio, ne radio, svira mi radio.“ Jer, za sve se pobrinulo Udruženje evroligaških igrača (ELPA). Zaštita svakog slova ugovora, bez pomisli i o centu kazne (loše partije, nezalaganje) od strane klupskih uprava. Znači, imamo prava, a ono drugo, igračke obaveze, pa to je već rastegljivo. Šira evroligaška tema, a sudbina Partizana, vidljiva i bez dara Tarabića. Jedino da bruka ne potopi još neku policu Trofejne sale u Humskoj.

Ako su je ova brojna strana (američka) „pojačanja“ ikad videla i u prolazu. Ne bi im trebalo zameriti, pa oni su „kao grupa, najbolji evropski igrači,“ kako skoro izjavi Dvejn Vošington i ostade živ. Doduše, uz dodatak, da su na izdanja uticala „neka druga dešavanja… “Ali, kompletan tim radi na popravljanju.

U ime ko zna koliko navijača Partizana, ali i ostalih ljubitelja ovdašnje košarke, apel – nemojte više da se „popravljate i trudite,“ ni u odbrani, ni u napadu, ma nigde. Aman, dosta je bilo…

Dokle ćete više da se brukate?! Malo li je…

Bonus video