Dva poraza od Panatinaikosa, tima koji od starta sezone puca po svim šavovima. Dve pobede nad Olimpijakosom, najkoherentnijom ekipom u takmičenju koji će ligaški deo Evrolige verovatno završiti na prvom mestu. To je u najkraćem sezona Crvene zvezde – tima nepredvidljivog, tima koji ima visok plafon, ali i nizak „pod“ kada odluta i ne igra sa pravom energijom. Ali i tima čiji je najbolji igrač odigrao tek nekoliko evroligaških utakmica koje su imali realni takmičarski značaj.

U još jednom punoj hali Pionir, uprkos tome što njihov tim nema šansu za plasman u plej-of, Crvena zvezda je četvrti put u nizu savladala Olimpijakos (87:79). Na taj način je, uz Monako, postala jedini tim ove sezone koji je dvaput dobio Pirejce.

Ključ trijumfa leži u ogromnoj defanzivnoj energiji Ivanovićevog tima u najvećem delu meča.

U prvoj četvrtini Olimpijakos je bio napadački razigran, primarne akcije su prolazile, počev od Fala na niskom postu i lepe, ali poznate akcije za Vezenkova iz auta. Kada je protok lopte pravi, ulaze i šutevi, pa je Olimpijakos ubacio 30 poena u prvoj deonici. U naredne dve zbirno je ubacio 29.

Predvodnik u svakom smislu opet je bio Fakundo Kampaco, koji je završio sa 20 poena (4-5 za dva, 2-4 za tri), 3 skoka, 8 asistencija i 5 ukradenih lopti. Delovalo je kao da ima i dvostruko veći broj ukradenih lopti – kako je Filip Petrušev rekao posle meča, Kampaco je bio svuda: zarazna energija u odbrani, savršena kontrola ritma u napadu – kad ubrzati, kad usporiti – čupanje loptu iz ruku i protivničkih centara. I, kao usput, 20 poena, uključiv i trojku preko Fala koja je verovatno prelomila meč. Bio je Kampaco sada, i najčešće jeste, definicija košarkaša koji „čini saigrače boljima“.

Mogli su crveno-beli i ranije da prelome meč, ali su promašili nekoliko zicera i nisu završili kontre koje je trebalo završiti, uz nekoliko promašenih otvorenih šuteva. Ipak, malo je toga bilo nerezonskog u Zvezdinoj igri – promašeni ziceri se dešavaju – a i pojedini napadački propusti došli su i kao posledica bespoštednog zalaganja i koncentracije u odbrani.

U tom smislu je u drugom poluvremenu, posle prosečnog prvog, zablistao Hasan Martin – u nastavku je dvaput na iskakanju ukrao loptu, u drugim slučajevima uglavnom stizao da potpuno povrati poziciju, i bio je željniji u borbama za ničije lopte.

Vest večeri ipak je Džon Holand. Bilo je u prethodnom periodu nekih nagoveštaja da bi mogao da postane koristan član rotacije, ali meč u četvrtak uveče najozbiljniji je znak da bi tako nešto moglo da se desi. Ubacio je 13 od svojih ukupno 17 poena u poslednjoj četvrtini i možda prvi put ove sezone delovao kao čovek koji veruje u sebe i to što radi.

Nedović je pokušao, ali je igrao samo četiri minuta, i u takvoj situaciji još je potrebnije da neko dodatno pomogne – sada je to bio Holand. Zvezdini problemi sa povredama se nastavljaju, pa se tako rovitom Nedoviću i već duže povređenom Laziću pridružio i Ben Bentil, koji je povredio stopalo, taman kada je bio u usponu forme. Ganca verovatno ne čeka duža pauza, ali Zvezda nikako da uhvati kontinuitet sa potpuno spremnim timom.

Kad smo kod uspona forme, to je evidentno i kod Petruševa, koji je u najvećem delu meča čuvao Vezenkova i koji je imao najveći plus-minus u domaćem timu, +13. Luka Mitrović je odigrao još jednu pametnu utakmicu, a Luka Vildoza još jednu u kojoj je konačni bilans njegovog doprinosa pozitivan, uprkos nekim olako izgubljenim loptama.

Ukoliko sledeće nedelje padne Fenerbahče, crveno-beli će biti na učinku od 50 posto u Evroligi. Kada se uzme u obzir sve što se događalo – o čemu smo pisali pre nekoliko dana – to će biti veoma dobar učinak.

Ipak, ako negde stoji frazetina koja se često u sportu koristi, ona da „ostaje žal“, stoji za ovu evroligašku Zvezdinu sezonu.

Sponzor specijala Evroliga 22-23 – www.soccerbet.rs