"Đoan Penjaroja prihvatio je da preuzme Partizan u trenutku kada je klub praktično bio u rasulu i deluje da će na kraju on biti taj koji će platiti cenu", piše Ramon Palomar u kolumni objavljenoj u "Sportu".

Iznoseći lične stavove, kolumnista uticajnog katalonskog lista smatra da je Penjaroja doneo hrabru, ali i pogrešnu odluku kada je prihvatio poziv iz Beograda.

„Situacija kroz koju Penjaroja prolazi u Partizanu iz Beograda je nešto što, iskreno, ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju – ako bih bio trener. Stručnjak iz Gave, nakon odlaska iz Barselone, prihvatio je posao svega nekoliko dana kasnije, pokušavajući da popravi haos u koji je srpski tim upao posle traumatičnog odlaska Željka Obradovića“, piše Palomar i nastavlja:

„Nije lako naslediti najtrofejnijeg trenera u istoriji, a još je teže preuzeti ekipu koja deluje potpuno neuravnoteženo. To je tim u kome ego često ima prednost nad kolektivom, uz navijačku bazu koja je u velikoj meri okrenuta protiv sopstvenog kluba, izuzev manjeg broja onih najvernijih“.

KRIZA U PARTIZANU:

Crno-beli, kako vas, bre, više nije sramota

Penjaroja nije trener za Partizan

Zašto bi Željko Obradović išao u penziju?

Partizan produžava boravak u Minhenu

Konstatovao je da Partizan nema pobedu od Penjarojinog dolaska, ali da je poslednji bio posebno kritičan.

„Toliko ubedljivo da je čak i trener Grka, Jorgos Barcokas, delovao kao da mu je žao rivala“, napisao je.

„U takvim okolnostima, raditi mirne glave gotovo je nemoguće. I iskreno, tužno je gledati katalonskog trenera usred tog haosa. Možemo raspravljati da li je bolji ili lošiji trener – zavisi od ugla posmatranja – ali nema dileme da ovakvo profesionalno mučenje ostavlja trag. Jasno je, posle odlaska iz Barselone nije bilo lako pronaći novu priliku u Evroligi i ovo jeste bila šansa da nastavi da radi svoj posao. Ipak, u ovom slučaju, uslovi deluju gotovo neprihvatljivo“.

Potom je citirao reči zemljaka…

„Ne kajem se što sam došao u Partizan“.

Konstatovao je…

„Ono što je sigurno jeste da su problemi koje je imao u Barseloni, u poređenju sa ovim što sada prolazi, delovali kao dečja igra. Sada je u stranoj zemlji, među narodom čiji je mentalitet potpuno drugačiji od njegovog, bez podrške poznatog okruženja i bez osećaja stabilnosti“, piše Palomar i zaključuje:

„Bez sumnje, ovo je iskustvo koje će ga obeležiti za ceo život. Kako će se završiti – to još niko ne zna. Ali jedno je sigurno: možemo mu samo poželeti sve najbolje“.