Pre početka Evrolige i domaćih šampionata, svaka ekipa ima igrače koji se suočavaju sa „sitnim“ zdravstvenim problemima, što je u današnjoj košarci postalo sasvim uobičajeno. Uglavnom su to povrede mehaničke prirode, koje nastaju kada se igrači, posle letnje pauze, vrate u trenažni proces.

Pravi problemi za klubove počinju onog trenutka kada se poveća opterećenje, odnosno kada krenu ozbiljne utakmice, što se u Evropi dešava vrlo brzo.

Naravno, nisu isključivi krivci za takvo stanje samo čelni ljudi Evrolige i nacionalnih liga. Istina je da su oni odgovorni za pravljenje rasporeda, organizaciju putovanja i broj utakmica koje jedan tim mora da odigra tokom sezone, i tu leži značajan deo krivice — ali stvari ipak treba sagledati šire.

Bilo bi nepravedno okriviti samo jednu stranu i predstaviti je kao neprijatelja igrača — koji žele da igraju košarku na najvišem nivou — i klubova koji ulažu ogromna sredstva kako bi u svom gradu ugostili najbolje ekipe Evrope. Unija igrača Evrolige je još 2021. godine, u dogovoru sa klubovima i Evroligom, usvojila niz pravila koja se odnose na početak priprema, dužinu trajanja treninga i to da li i kada mogu da realizuju dva treninga dnevno.

Mislim da su prve promene krenule, pre svega, od američkih igrača, kojima su dosadile duge pripreme i višesatni treninzi, karakteristični za trenere starog kova. Međutim, tada nije bilo ovoliko povreda — ili možda grešim?

Loše vesti o Tajsonu Karteru: Crne slutnje su se obistinile

Duge, detaljne i kvalitetne pripreme bile su osnova svake uspešne sezone i ključ prevencije od povreda. U poslednjih pet–šest godina, razgovarao sam sa brojnim igračima starije generacije, koji su mi govorili da su tokom priprema često razmišljali da odustanu od košarke, ali su kasnije shvatali da su upravo iz tih priprema crpeli snagu i energiju za celu sezonu.

Tačno je da je ranije bilo manje utakmica, ali kad se sve sabere i oduzme, višesatni treninzi kod pojedinih trenera bili su fizički i psihički znatno zahtevniji nego li današnje duple runde Evrolige. Ipak ti treninzi obuhvatali su i rad na prevenciji povreda, rad na fizičkoj snazi, taktici, individualnoj tehnici — bilo je više vremena da se razvije timska hemija i da se igrači upoznaju. Danas je sve to gotovo nemoguće, jer su treninzi tokom sezone svedeni na treninge oporavka, a hemija se ne stvara kada se utakmice igraju kao da su obični termini za basket — završiš i ideš kući.

Nego, da se vratimo na pravilo koje je izdejstvovala Asocijacija igrača Evrolige, prema kojem pripreme najranije mogu da počnu 35 dana pre početka sezone. Za mesec i kusur dana, trener mora da napravi čudo i sve svoje zamisli prenese na igrače, a već posle 14–15 dana od okupljanja igraju se prve pripremne utakmice. Baš zbog toga što su ekipe izgubile vreme za pripreme, igrači su faktički prepušteni sebi i očekuje se od njih da dođu na početak priprema fizički pripremljeni.

VIŠE KOŠARKE NA SPORT KLUBU:

Davidovac: Alimpijević je zaslužio da bude selektor

Jokić na četvorci: Neka se spremi Oklahoma

Bonga za SK: Ima još goriva u rezervoaru

A ko ih priprema tokom pauze? Da li su to stručnjaci koji tačno znaju šta je jednom košarkašu potrebno i na čemu treba da radi? Postoji opravdana sumnja,baš zbog toliko povređenih igrača u poslednje vreme, da svi rade sa ljudima koji su zaista stručni za pripremu profesionalnih sportista. Igrač u pauzi ima kondicionog trenera koji mu savetuje jedno, nutricionistu koji govori drugo, košarkaškog trenera koji ima treći pristup — i onda dolazi u tim koji ima svoje trenere. Kao što bi rekli naši stari — mnogo babica, kilava deca.

Pre nego što dođemo i do priče o zgusnutom rasporedu, postavlja se pitanje: da li se današnji sportisti uopšte hrane kako treba?

U jednom intervjuu koji sam pre nekoliko godina radio sa velikim trenerom Bogdanom Bošom Tanjevićem, dotakli smo se upravo teme ishrane. Tada je rekao: „Kod nas se prvo jede supa sa kostima, pa tek onda meso/riba i povrće.“ Supa sa kostima da se nadoknadi kalcijum i soli izgubljeni znojenjem, a meso/riba i povrće za energiju potrebnu za dalje napore u toku dana. Uvođenje namirnica koje nemaju stvarnu hranljivu vrednost, a reklamiraju se kao takve, dovelo je do toga da broj ozbiljnih povreda među igračima raste iz godine u godinu. Posle tog razgovora, svaki put kad čujem za neku ozbiljniju povredu, setim se te priče.

A šta tek reći o nedostatku vremena za odmor?

Kada se porede NBA i Evroliga, mnogi zaboravljaju važnu stvar: klubovi iz najjače lige sveta prvih mesec do dva, od početka takmičenja igraju kao da su i dalje u pitanju trening utakmice. U Evroligi, ove sezone, već smo imali u prvoj nedelji duplo kolo, i za ta četiri dana – svaka utakmica bila je borba do poslednjeg daha. Neko ko nema veze sa košarkom pomislio bi da se timovi bore za ozbiljnu svotu novca i da osvajač Evrolige dobija ozbiljan finansiski slatkiš na kraju sezone, a ne samo 2,4 miliona evra!

U Evropi se košarka voli na poseban način — ali se ta ljubav koristi na način koji nije human, pre svega prema igračima. Svako kome je košarka više od puke zabave, više od brojke na tiketu ili ubijanja vremena, razume o čemu pišem. Meni, kao gledaocu, ponekad je muka od količine utakmica koje se serviraju u jednoj nedelji — mogu samo da zamislim kako je igračima, koji treba da odigraju više od 80 utakmica po sezoni, od kojih je bar 70 izuzetno važnih.

Mora da se pronađe rešenje koje će zadovoliti sve strane, jer nije sve u novcu, mada je ta sila izuzetno jaka i neumoljivo usisava sve koji mogu da doprinesu da postane još veća. Da li treba da se desi da u svakoj ekipi imamo po 10 povređenih igrača i da gledamo košarku kojoj zbog toga opada kvalitet ili su svi igrači podložni zameni, pa je bitno samo da se troše pare i nagomilavaju liste igrača?