Samo par dana deli nas od odigranih 19 utakmica u Evroligi i, samim tim, bićemo na polovini elitnog evropskog takmičenja.

Šta su sve klubovi i ekipe proživeli za ova tri meseca, mislim da nekim timovima kroz istoriju nije bilo toliko turbulentno ni tokom dve sezone. Pre svega, povrede su nešto što je ostavilo najjači utisak od samog starta, pa sve do sada.

Nama ovde u Srbiji najbliži su Crvena zvezda i Partizan, pa smo samo kroz zdravstvenu situaciju jednih i drugih bili svedoci koliko je ovakav sistem takmičenja veliko opterećenje. NBA ritam koji je u prethodnih par godina nametnut evropskim ekipama, a koji je ove sezone dodatno pojačan, uzima danak kako kod igrača koji su umorni, povređeni i psihički istrošeni, tako i kod trenera, koji su platili cenu ubitačnog ritma u kom se, za razliku od najvećeg cirkusa na svetu, porazi ne praštaju.

NAJČITANIJE NA SAJTU SPORT KLUBA

Povreda Karlika Džonsa: Uskoro će sve biti jasno

Vlada Srbije „osakatila“ tenis i Đokovića, uzela im 50.000.000

Olimpijakos se konačno oglasio o Tajriku Džonsu

Dogodine u Leskovcu

Čekajući neke dalje odluke, kako Evrolige, tako i NBA Evrope, koja maše finansijski primamljivim kolačem i sopstvenim imenom, nećemo u skorije vreme znati ko će biti učesnici Fibinog arhi-neprijatelja i koliko će učesnika trenutno najbolje evropsko takmičenje brojati sledeće sezone. Svi se iskreno nadaju da će se stvari uskoro iskristalisati i da će Evroliga i u narednim godinama imati najzvučnija klupska košarkaška imena, kojima će se pridružiti još dve ili četiri ekipe.

Samim tim stvoriće se prostor da se naprave dve divizije sa 11 ili 12 ekipa i da se ostane na sličnom broju utakmica koje će nahraniti apetite vlasnika TV prava, ali će to proširenje značajno umanjiti broj duplih kola koja se igraju. Ali o tome ću pisati kada za to dođe vreme.

Sašin uticaj

Prvi trener koji je ove sezone dobio zahvalnicu od kluba sa kojim je započeo sezonu bio je Janis Sferopulos. Na njegovo mesto, srećom po sve koji vole crveno-bele, došao je Saša Obradović. U nekim ranijim tekstovima pisao sam dosta toga vezanog za sam uticaj trenera Obradovića na činjenicu da je Zvezda imala onu magičnu seriju od šest, plus jednu pobedu zaredom, jer Tomi Tomoviću sigurno ne želim da oduzimam nešto što je zaslužio.

Ipak, koliko god da je euforija trajala, crveno-beli su u poslednjem mesecu godine osetili kako izgleda i šta sve može da krene naopako kada se odstupi od pravog odnosa prema igri.

Kada se ne igra na način na koji bi trebalo, već se u pojedinim momentima poseže za rešenjima koja su bila karakteristična za period prethodnog trenera. Ruku na srce – a to nije alibi – Saša Obradović nije imao ni previše prostora, ali ni zdrave igrače kojima je mogao na terenu da približi deo svog košarkaškog znanja i taktova po kojima njegovi izabranici treba da igraju.

Jer, za one koji nikada nisu bili u situaciji da prisustvuju košarkaškim treninzima, moram da objasnim da je izuzetno važno za igrača da prođe kroz trening i ideje trenera na samom terenu, a ne da sve to posmatra sa klupe, klima glavom i misli da je to dovoljno. Od toga nema ništa. Baš zbog svega toga imaju navijači i pravi ljubitelji košarke razumevanja kada su u pitanju oscilacije u igri crveno-belih.

O Zvezdinoj krizi

Lako je nekome da sedi za kompjuterom, sa hranom i pićem ispred sebe, i da lepi etikete kako je ekipa u krizi. Lako je svakog trenutka tražiti krivca za poraze ili, još gore, komentarisati svaku reakciju igrača prema saigraču ili treneru i izmišljati razdore u ekipi. Drugačija će pesma biti kada se u celu priču uključe i visoki igrači koji se vraćaju iz povreda i kada sve legne na svoje mesto. Pitaju se mnogi kako će onda Saša sve uklopiti u slagalicu, ali ne bi on sedeo na tom mestu tolike godine da nema odgovor na to trenersko pitanje.

Strpljenja treba da bude svuda oko nas, ali ga, nažalost, ima sve manje. Živimo u ovoj našoj lepoj zemlji, ali sa ljudima koji su na izmaku snage. Svima nam je negde dosta svakodnevice koja nas okružuje i onda dođe vreme za opuštanje i Evroligu – i ponovo neka napetost i nervoza.

Bili smo svedoci koliko naši ljudi obožavaju košarku, iako se mnogi i dalje kunu da smo fudbalska nacija, u trenutku kada je Željko Obradović seo na klupu Partizana. Videli smo kroz sve ove sezone, pa sve do pre mesec dana, šta je za košarku u Srbiji, a posebno za onaj deo obojen u crno i belo, značilo da se jedno takvo ime vrati i bude kapetan broda koji treba vratiti u mirno more. Svako ko u bilo kom trenutku spori činjenicu da je baš Željko Obradović bio magnet za sponzore, navijače, a posebno za igrače koji su dolazili iz mnogo jačih sredina u Partizan, nema blage veze sa sportom, a posebno sa košarkom.

„Svlačionica više nije ista“

Od samog početka pričalo se da je došao da vrati Partizan tamo gde pripada. Da je u sebi nosio osećaj da je ostao nešto dužan klubu koji ga je stvorio kao trenera i da neće odlaziti sa klupe dok to obećanje sebi, ne ispuni. Ipak, u nekoliko navrata sam se začudio, jer mi je delovalo kao da je zaboravio da su se vremena promenila – da su ljudi drugačiji, da su uprave namazanije, a igrači, tek o njima svašta može da se kaže.

Svlačionica više nije ista, niti su vremena ista. Današnji košarkaši nose drugačije navike, drugačije karaktere i drugačiji odnos prema autoritetu. Većina njih želi pune džepove para, ali ako može bez natopljenog dresa i uz to da sve bude kako Unija igrača zapoveda. Da su treninzi minimalni, da postoje dani odmora u nizu i da ih niko ne uznemirava dok sede na klupi, gde im, čini se, još samo kafa fali da užitak bude potpun.

I posle mi neko kaže da ovakva NBA liga nije loše uticala na košarku? Kako se onda, moliću lepo, pojavljuju ovako razmaženi igrači koji prodaju maglu – odnosno, koji znaju da igraju, ali neće? Ili ih jednostavno ne zanima gde se nalaze i za koga igraju, jer je jedino važno da lova kaplje. I baš tu, u tom sudaru epoha, otvara se pukotina između onoga što je nekada funkcionisalo besprekorno i onoga što danas zahteva potpuno novi pristup.

Ali kako prići onima koji su sami sa sobom u zavadi? Kako ući u glavu igraču koji u sebi ima još trojicu sa kojima se dovikuje i vi prosto nemate šansu da vas on čuje? Kako naterati nekog da se spusti u stav kada mu je jedino važno da čuva noge za šut sa distance? I kako, na kraju, ubediti trećeg da vas sluša, ako vidi da ona dvojica ispred njega ne daju ni pet para za ono što govorite?

Željko je pokušao

I sada dolazimo do onoga što malo ko želi da kaže ili napiše – da je ogromna greška, i to u dva navrata, bila to što je Željko u ekipu uvodio igrače koji jednostavno ne mogu da iznesu sve ono što je on od njih zahtevao. Što je verovao onima kojima nije trebalo i što je svaki put javno stajao ispred njih, štiteći ih i verujući da će mu se to vratiti.

Ne želim da budem jedan od onih koji će pisati o neverovatnom neuspehu, brodolomu ili katastrofi, koristeći bombastične naslove samo da bi se stanje u Partizanu dodatno produbilo.

Željko Obradović je pokušao – znanjem, autoritetom i iskustvom koje ne može da se dovede u pitanje. Nije se predao, niti je ikada digao ruke od ideje da se Partizan vrati tamo gde pripada. Ali u nekom trenutku nije on bio taj koji je odustao – odustali su drugi. Predali su ga ljudi kojima je verovao i igrači koji nisu imali snage, volje ili karaktera da iznesu težinu imena koje im stoji iznad glave. Jer nije zakazala ideja, niti čovek koji je tu ideju donosio sa sobom, već oni koji su tu ideju nosili na terenu.

A na koji način pojedinci nose crno-beli dres, najbolje znaju oni koji dolaze na utakmice. Oni gledaju, prepoznaju, mere i sude onima koji foliraju, a na žalost, mnogo je takvih zbog kojih naše legende odlaze sa klupa. Zato nije dovoljno da neko samo obuče crveno ili crno beli dres – potrebno je da poseduje karakter, znanje i poštovanje prema onome što znojem treba da se natopi.

Legende se ne troše na prosečnost

Mogu u Srbiju doći mnoga velika imena, i igračka i trenerska, ali ona moraju da razumeju i poštuju kulturu i legende zemlje u koju kroče. Upravo su te gromade – koje smo kao deca obožavali, bilo na parketu ili pored aut-linije – stvorile košarkašku kulturu koja nas je decenijama oblikovala. Nekada smo imali akciju „Kupujmo domaće”, ali danas je važnije nego ikada da ne prodamo ono najvrednije: naše legende, čuvare identiteta i duha ove igre.

Jer onog trenutka kada prestanemo da ih poštujemo, nepovratno gubimo samu srž onoga što znači biti Crvena zvezda ili Partizan. Legende se ne troše na prosečnost; one se čuvaju kao poslednja linija odbrane našeg košarkaškog dostojanstva.

Pogledajte tabelu Evrolige:

Trenutak kada su Partizanu „kola krenula nizbrdo“…