Znam da je možda prerano da „pričamo“ o tome kako su ekipe sklopile svoje timove i ko će gde biti na kraju duge sezone u Evroligi, jer prošla su svega dva kola, odnosno tek jedna nedelja. I pored toga ne mogu da se otmem utisku koji je na mene ostavila ekipa Žalgirisa. Uhvatio sam sebe da, nakon prve utakmice u kojoj su na dominantan način pobedili Monako u gostima, jedva čekam njihovu sledeću predstavu. A ona je došla pred njihovim navijačima, protiv aktuelnog šampiona Evrolige – Fenerbahčea. I u toj utakmici imao sam priliku da vidim dobru košarku, vrhunske poteze i taktičke smicalice dvojice trenera, pa što se mene tiče, Evroliga je ove sezone već bolja bar za jednu ekipu – Žalgiris.

Jesu oni i ranijih sezona znali da imaju dobar start i da dobiju neke neizvesne završnice, ali mene su više od tih pobeda fascinirale dve stvari. Prva je to što su verovali u svog bivšeg igrača i nekadašnjeg pomoćnog trenera, Tomasa Masijulisa – dugogodišnjeg bliskog saradnika Šarunasa Jasikevičijusa – i dali mu šansu da bude prvi trener. Druga stvar je način na koji je ekipa sklopljena: dovedena su pojačanja koja to zaista i jesu. Okosnicu čine domaći košarkaši, većinom reprezentativci ili nekadašnji članovi mlađih selekcija Litvanije, a stranci koje su angažovali deluju kao pažljivo birani igrači, skautirani da podignu nivo igre cele ekipe.

Što se trenera tiče, navijačima je uvek najdraže kada na klupu njihovog kluba sedne bivši igrač – ne kao dekor ili marketinški trik uprave, već kao neko ko zaista poseduje znanje i autoritet. Njegov trenerski put to potvrđuje: krenuo je od mlađih kategorija Žalgirisa, potom vodio drugi tim, bio selektor mlađih reprezentacija Litvanije, a zatim radio kao pomoćnik Šarunasu Jasikevičijusu u Žalgirisu, Barseloni i Fenerbahčeu. Sada je pred njim prvi samostalni izazov i to na najvišem nivou.

Masijulis pokazuje da ume da prenese znanje na svoje igrače i da pravovremeno reaguje izmenama, čime ekipa u svakom trenutku može da prikaže svoju najbolju košarku. Primer Brazdeikisa, koji je već nekoliko sezona u slobodnom padu, otkriva da Masijulis pokušava da oživi i pojedince koji su davno izgubili sigurnost, samopouzdanje i pravu formu. Igračima daje slobodu u igri, ali samo do one mere koja ne narušava jasno postavljenu koncepciju tima. Trijumf nad Fenerbahčeom u drugom kolu, ali i nad svojim dugogodišnjim saradnikom, doneo je emotivan trenutak na centru terena – iskrenu čestitku Šarunasa Jasikevičijusa, što najbolje pokazuje koliko je svima u Žalgirisu, pa i samom Šarasu, stalo da Masijulis izraste u vrhunskog trenera.

Sećam se da sam prethodnih sezona automatski menjao kanal kada vidim da igra Žalgiris, jer mi se jednostavno nije dopadala košarka koju su igrali, a, Boga mi, više nisam mogao da gledam igrače koji su bili nosioci te ekipe. Ovoga puta doveli su prava pojačanja i one igrače koji su im bili potrebni da ekipa izgleda kao tim, a ne kao skup individualaca koji se utrkuju ko će pre da uputi loptu ka košu. Sa mnom se neće složiti najvatrenije pristalice Žalgirisa, koje su pre sezone najavile bojkot uprave, a samim tim i ekipe, jer se, po njihovim rečima, stvari rade protiv interesa kluba i onoga što Žalgiris treba da predstavlja. To se pre svega odnosi na dovođenje Ažuolasa Tubelisa iz redova Ritasa, momka koji je u finalnoj seriji prethodne sezone bio jedan od najboljih igrača večitog rivala Žalgirisa.

Sasvim sam siguran da se taj bojkot ne odnosi na dovođenje Dastina Slive, Najdžela Vilijams-Gosa, Maoda Loa i Mozesa Rajta. Sliva je, kao bivši igrač Bešiktaša, u kojem je imao značajnu i zapaženu ulogu u Evrokupu prošle sezone, zaslužio poziv u najelitnije takmičenje u Evropi. Maodo Lo je pouzdan igrač od kog tačno znate šta možete da očekujete u svakom trenutku, a može da se desi da vas pozitivno iznenadi i pogodi neke šuteve koje od njega ni ne očekujete.

Dolazak Vilijams-Gosa u Žalgiris je isto kao kada slažete slagalicu, pa ste se satima nervirali i tražili gde šta treba uklopiti, a onda odjednom sve samo od sebe počne da se slaže. On je igrač sa kojim treneri moraju da znaju kako treba da rukuju, a kontrolisana sloboda je ono u čemu se on najbolje snalazi. Takvu ulogu nije mogao da ima u Realu i Olimpijakosu, mada je i tamo bilo utakmica na kojima je uspevao da se oslobodi trenerskih stega i svojim bezobrazlukom i inatom povuče ekipu ka pobedi. U Žalgirisu se na ove dve utakmice vidi da uživa, da diriguje ekipom kako na terenu, tako i sa klupe, i samo da ga zaobiđu povrede ove sezone, pa da uživamo u njegovom plesu po terenima širom Evrolige.

Mozes Rajt je poslednji deo puzle koji je legao tačno tamo gde treba kako bi slika o Žalgirisu mogla da bude onakva kakvu njihovi navijači žele da vide. Rajt je jedan od košarkaša za koje sam očekivao da će mu destinacija nakon Pireja sigurno biti Beograd, u redovima jednog od večitih. Mogu slobodno da kažem da sam se šokirao kada sam krajem juna pročitao da se preselio u Kaunas, umesto u glavni grad Srbije. Ne znam da li večiti nisu želeli da rizikuju sa njim zbog njegovog zdravstvenog stanja, sa kojim je imao problema tokom protekle sezone i kada se nije znalo da li će uopšte biti u mogućnosti da nastavi da se bavi košarkom, ali uz sadašnju tehnologiju i medicinu sve se da proveriti.

Za razliku od večitih, Žalgiris je „rizikovao“ i pogodio pravo u centar mete. Izjave njihovih čelnika nakon potpisivanja ugovora, da im je on bio jedan od prioriteta i da je to igrač koji još nije pokazao svoj puni potencijal, govore o tome kako se neke stvari rade u ozbiljnim klubovima. Mozes Rajt je u Olimpijakosu pokazao, u situacijama kada nije bilo Milutinova i Fala zbog povreda, da je igrač koji je spreman da ima ozbiljniju ulogu u timu. Ipak, taj status je kod Barcokasa bilo izuzetno teško održati, jer čim bi se neko od njegovih prvih centara vratio iz povrede, Mozes bi dobijao manju minutažu. Sasvim sam siguran da će ove sezone, u ekipi u kojoj može da ima potpunu slobodu, Mozes Rajt pokazati da je jedan od najboljih centara u Evroligi.

Sva ta pojačanja upotpunjuju domaći igrači – Sirvidis, Butkevičius, Ulanovas, Birutis i Gedraitis – koji, uz još par mlađih Litvanaca i, naravno, uzdanice Silvana Franciska, čine izuzetno kompaktan tim. Ako nastave da igraju ovako, mogli bi postati najprijatnije iznenađenje Evrolige u svakom smislu.

Vesti iz košarke na sajtu Sport kluba:

Čović: Nisam licemeran, tu sam da pomognem i Zvezdi i Partizanu

Motiejunas za SK: Nema poverenja, plašimo se… Imam svoje ideje

Obradović: Murinen tek treba da uđe u našu filozofiju

A zašto je tako teško primeniti kod naših klubova princip sličan onom koji ima Žalgiris? Zašto ne mogu da se pronađu kvalitetni domaći košarkaši koji bi činili okosnicu naših najvećih timova, uz koje bi talentovani stranci doprinosili konkurentnosti ekipe i plasmanu među prvih šest u Evroligi? Kada će prestati da se javnosti servira priča da su neki strani igrači „sam krem košarke“, kada svako ko iole zna nešto o igri pod obručima jasno vidi da ti igrači jednostavno nisu sposobni da igraju ozbiljnu košarku?

Naši klubovi još uvek grade kule od karata, dok Žalgiris gradi temelje koji traju. Pravi strani igrači se mogu pronaći, ali naši klubovi i dalje troše novac na „mačke u džaku“ umesto na one koji zaista podižu kvalitet tima. Dok se ne nauče da pametno biraju i ulažu u prave talente, teško da će ozbiljno konkurisati u Evroligi.