Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Čima Moneke je, nakon pobede Crvene zvezde u Istanbulu nad ekipom Efesa, izjavio da je plasman na F4 sasvim realna priča ukoliko on i njegovi saigrači budu igrali na način na koji su to činili te večeri. Upravo tim rečima uspeo je da pokrene lavinu pozitivnih emocija u srcima svih onih koji vole crveno-belu boju, a kojima je vrlo malo potrebno da se „zapale“.
Posebnu težinu imale su te reči jer su došle od jednog od vodećih igrača Crvene zvezde. Ipak, nedugo zatim, Monekeove reči počele su da se pominju u šaljivom tonu, jer su on i njegovi saigrači na terenu počeli da deluju gotovo neprepoznatljivo.
Povezane vesti
A samo nekoliko kola ranije činilo se da je pitanje samo sa koje će pozicije ekipa sa Malog Kalemegdana ući u doigravanje. Način na koji su „plesali“ po parketu, posebno tokom serije od sedam uzastopnih pobeda, davao je za pravo i njima samima da se usude da sanjaju plasman na završni turnir.
Ipak, da je neminovno da dođe do određenog pada u formi, igri i energiji, nije bilo jasno samo onima koji tu i tamo „bace oko“ na poneku utakmicu Evrolige i kojima je košarka poslednja stvar o kojoj u životu brinu. Za nas ostale nije veliko iznenađenje to što se takav pad i dogodio. Kako to uvek biva u našem narodu, vazda smo skloni prevelikoj euforiji kada se vezuju pobede, a potom večito upadamo u najdublje emotivne očaje zbog izgubljenih utakmica.
Sistem koji je Saša Obradović nasledio od Janisa Sferopulosa nije mogao, nije smeo, niti je trebalo da se menja preko noći, pošto je davao pozitivne rezultate. Uz određene modifikacije, nekadašnji plejmejker, a sadašnji trener Crvene zvezde, vodio je ekipu na velikom talasu pozitivne energije, i to uprkos brojnim povredama i skraćenoj rotaciji. Kroz taj sistem prošla je većina igrača na letnjim pripremama i samo bi veoma sujetan, a ne preterano razuman čovek menjao nešto što očigledno funkcioniše – odmah i iz korena, čisto promene radi.
Da je tako nešto, primera radi, učinio Pet Rajli kada je u dva navrata, 1982. i 2006. godine, sedao na klupu Lejkersa i Majamija, nikada sa njima ne bi postao šampion. Jednostavno, pametan i dobar trener uvek će iskoristiti ono dobro što su pre njega radile kolege ili pokušati da „ukrade“ neki trik, akciju ili minijaturu od trenera sa druge strane aut-linije.
Naravno, svaki košarkaški strateg voli da radi na svoj način i ima sopstvenu viziju funkcionisanja ekipe, pa je samo bilo pitanje trenutka kada će početi da se uvode promene – pre svega u odbrani, a zatim i u napadu Crvene zvezde. Neverovatan broj pozitivnih stvari, naročito u defanzivi, videli smo upravo na utakmici protiv Efesa, gde je sve delovalo kao izuzetno zahtevna, ali dobro podmazana i precizno naštelovana mašina. Sličnu sliku ponudili su i u četvrtoj četvrtini utakmice protiv Armanija, kada su energijom, borbenošću, verom i zalaganjem poništili sve loše što su napravili tokom prethodne tri deonice.
Zašto se onda ogađa taj pad kod igrača, pitaju se mnogi? Odgovor je prilično jednostavan. Retko se dešava da igrači, posle promene filozofije igre i dolaska novog trenera, ali i novih saigrača, odmah prihvate i usvoje sve ono što se od njih traži, kao i način na koji ti novi saigrači igraju. Kao i svi obični ljudi, i košarkaši instinktivno podižu gard pred nečim što im je nepoznato. To se naročito odnosi na one koji su godinama učeni da igraju košarku na jedan određeni način, uz znatno manju količinu odgovornosti, a kojima je sada potrebno vreme da se naviknu na sistem koji zahteva potpunu podređenost ekipi. Takav sistem podrazumeva odricanje od jurnjave za statistikom, žrtvovanje ličnih grešaka zarad tima i stalnu spremnost da se u košarkaškom stavu,svih četrdeset minuta, odigra najbolja moguća odbrana.
Da li je izabran pravi trenutak za promenu sistema i da li ta promena može da ugrozi plasman u doigravanje, pa i na Final Four – mišljenja su podeljena. Ipak, kada imate seriju gostujućih utakmica, često je pametnije da baš tada pokušate da implementirate nove ideje, bez straha od horskih zvižduka sa tribina ukoliko one ne budu sprovedene na način na koji je to zamišljeno i u svlačionici dogovoreno.
Trenutno se Crvena zvezda nalazi u čudnoj fazi: nema onu prepoznatljivu energiju, deluje tromo, a pojedinci u određenim momentima čak i bezidejno. Otvoreni šutevi ne ulaze, igra u reketu ne funkcioniše kako bi trebalo, a u odbrani često dolazi do loših rotacija i problema u komunikaciji.
Poseban problem predstavljaju izgubljene lopte, koje se najčešće dešavaju u trenucima kada bekovi pokušavaju da uposle visoke igrače, a njima lopta veoma često isklizne baš u trenutku kada bi trebalo da je uhvate na ziceru. Odbrana na bekovima i agresivnost na igraču sa loptom predstavljaju još jedan segment koji mora pod hitno da se popravi, kako se ne bi dešavalo da, usled takvih propusta, šuteri ostaju sami na šutu ili centri sami ispod koša jer je morala da usledi rotacija.
Da li je baš sve toliko crno? Mnogi koji su se lako prepustili euforiji kada su crveno-beli vezali sedam pobeda zaredom, sada veruju da nema kraja lošim igrama. Ono što je ekipi Saše Obradovića u ovom trenutku najpotrebnije jeste povratak međusobnog poverenja i što brže prihvatanje određenih korekcija. Povratak Rivera i Bolomboja doneće čvrstinu u reketu, a sa njom i dodatnu dubinu, što će spoljnim igračima otvoriti više prostora za šut i prodor. Sa kontrolom skoka i visinom u reketu, dobija se potpuno nova dimenzija igre pod oba koša i mogućnost da se napad igra poletnije i brže.
Igrači polako, ali sigurno, shvataju da im je Saša Obradović pre svega trener. Ne, nije im ortak, drugar, burazer ili cimer s kojim mogu da se zezaju. Saša Obradović je čovek koji pre svega voli disciplinu, rad, posvećenost i poštovanje dogovora. Baš zato neka „velika pojačanja“ sede na klupi, dok se neki „mali povratnici“, siti naigraše košarke jer poštuju sve što im se kaže. Upravo u tom razumevanju uloga, u prihvatanju činjenice da autoritet ne trpi prečice niti privilegije, leži i odgovor na pitanje kako izaći iz trenutne situacije. Jer bez jasne linije između rada i opravdanja, ambicije i sujete, nijedan sistem ne može da zaživi do kraja.
Sada su, pre svega, potrebni strpljenje, vera i razumevanje – među igračima, prema treneru, ali i na tribinama. Jer ova ekipa nije slučajno sklapana, a veći deo sezone provela je boreći se s povredama i limitima koje nije sama birala. I zato nije greh sanjati. Greh bi bio odustati dok se sistem još uvek gradi, dok se u svlačionici traži zajednički jezik i dok na terenu postoje igrači spremni da podnesu teret odgovornosti. Final Four možda jeste daleko, možda je put trnovit i neizvestan, ali dok god postoji ideja, dok god postoji rad i dok god postoji vera – taj san nije iluzija. On je izazov. Jer dok ima vere, dok ima znoja na parketu i pogleda koji ne beže od odgovornosti, ima i Zvezde. A dok ima Zvezde — ima i snova koji ne prestaju da traju.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare