Krcat stan ostrašćenih ljubitelja košarke. Igra je zaustavljena — izmena. Parket napušta pokretač svega dobrog što se dogodilo od početka četvrte četvrtine, Nikola Kalinić, a u igru ulazi Džordan Nvora.

Na licima prisutnih počinju da se ocrtavaju neverica, negodovanje i lagano odmahivanje glavom, čas u jednu, čas u drugu stranu. Jasan znak da u njima počinje da kulja nezadovoljstvo i da sledi erupcija:

„Ma gde, bre, njega sad menjaš, da li je moguće?“

NAJČITANIJE NA NAŠEM PORTALU

Krivična prijava protiv Nebojše Čovića!

To se čekalo!

Pripali još koju, Kamerone!

Da li je Partizan oštećen? Pogledajte koš za pobedu Makabija

„Sad kad nam treba odbrana, on ubacuje Nvoru. Ma menjaj kanal.“

„Čekaj, šta ovom izmenom sad pokušava da uradi? Da mu se zahvali Itudis na kraju tekme, šta?“

„I ti, stručnjače, što sad ćutiš? Gukni nešto!“

Stvarno nisam želeo ništa — ama baš ništa — u tom trenutku da izustim, jer sam osetio da je to pravi momenat da se ona zarazna pozitivna energija, sa kojom su košarkaši Crvene zvezde izašli na parket u poslednjoj četvrtini, podigne na još viši nivo. Ono što je Kalinić pokrenuo protiv Armanija nešto je što se ne može zaustaviti. I na ovoj utakmici, kao da su svi čekali da ih baš on, poput generala, pozove da zbiju redove i krenu u juriš — kao da sledeća utakmica ne postoji.

Ipak, na tu neverovatnu odbranu, kojom su bukvalno zalepili super-lepak na obruč, trebalo je pronaći igrača koji će na drugoj strani parketa znati da kruniše taj fanatizam i izmisli poene. I krenuo je Nvora da probija, da pleše po terenu, da sipa, zakucava… Prosto — bila ga je milina gledati kako u tih šest i kusur minuta komunicira s košarkaškom loptom kao dečak koji je tek počeo da trenira košarku i jedva čeka sledeći trening. Sa takvom radošću je igrao utakmicu.

A onda, da dovrši posao koji je započeo, Nikola Kalinić, – trojka preko ruke. Lopta prolazi kroz mrežicu, a ja se u tom trenutku okrećem ka onim mojim kritičarima, kod kojih su već uveliko oči pune suza, i kažem: „Šta ćemo sad, genijalci?“ Skakanje, vika, radost, grljenje… probudili su moju decu, koja su, nažalost, već navikla na ovakve scene kada se sport gleda u našoj kući.

Dugo nisam gledao utakmicu na kojoj je bukvalno svaki igrač u timu imao svoj veliki udeo u pobedi. Veoma često se raspravljam s tim istim prijateljima o Jagovoj ulozi u ekipi. Saglasan sam da je juče imao otvorene promašaje za tri poena, ali doći će utakmica kada će on to da ubaci — to nije sporno. Sinoć je imao zadatak da podigne odbranu ekipe na viši nivo i to je upravo i uradio.

Kolegama sam u poslednjih nekoliko meseci pričao, dok je Bolomboj još bio u fazi oporavka, kako jedva čekam da na parketu vidim njega i Šemi Odželeja, pa da vidim ko će imati hrabrosti da uđe u reket pored njih dvojice. I stvarno — kako sam i zamišljao, tako su i odigrali na jučerašnjem meču. Svaku loptu, u vazduhu, na parketu ili u autu, grabili su iz ruku protivnika.

Ognjen Dobrić je prihvatio da trenutno bude u ulozi epizodiste. Neće to biti stalno tako, jer se samo čeka da eksplodira i vrati se onom prepoznatljivom načinu igre, ali ono što je za nepunih deset minuta prikazao na parketu bilo je dovoljno da se protivniku ne dozvoli da preuzme utakmicu u svoje ruke.

Ipak, na trojicu igrača obratio sam posebnu pažnju — Džareda Batlera, Kodija Miler-Mekintajera i Čimu Monekea. Kod Batlera mi nije jasno zbog čega i dalje ima zadršku u svojoj igri. Kao da sam sebe limitira u pojedinim situacijama. Ako uspe da obiđe igrača dva ili tri puta, pa zašto to ne uradi i naredna tri ili četiri? Slične stvari radi i Mekintajer. Takve stvari mi nisu jasne, a potpuno sam siguran da Saša Obradović ne bi imao ništa protiv da ovaj spakuje 40 i kusur poena i da se o pobedniku odluči mnogo ranije.

Što se Mekintajera tiče, ima utakmica na kojima se prosto zapitam da li je to onaj isti igrač koji ume da uđe u niz grešaka, nerezonskih šuteva i loših odluka u napadu. Možda je upravo ta konstantnost problem sa kojim se bori, jer se tačno vidi po onom njegovom pogledu — kada je u fokusu, a kada to baš i nije slučaj. Mislim da bi i on, kao i Batler, mogao svaki put da obiđe svog čuvara i „pojede obruč“, ali o tome sam već ranije pisao.

Čima Moneke je neko ko je u ozbiljnom padu — bar po mom viđenju njegove igre. Konstantno gubi koncentraciju na nebitne stvari. To se posebno videlo na utakmici sa Monakom, kada mu je Blosongejm ušao u glavu i izbacio ga iz ritma. Trenutno vodi ratove sam sa sobom i sa sudijama — negoduje na svaku drugu odluku i odmahuje glavom. Kada bi se samo malo više fokusirao na odbranu, koliko se fokusira na sve ostalo oko terena, Crvena zvezda bi imala bar četiri do pet kontranapada više na svom kontu.

Ovakve utakmice su podsetnik da ova ekipa ima identitet, karakter i ono najvažnije — veru u sebe. Ako može ovako da se igra kada je najteže, onda u nastavku Evrolige nema razloga da bude drugačije. Ovo je temelj na kojem se gradi pobednička priča, kamen koji drži ceo zid. Jer tim koji se ovako brani, ovako raduje tuđem košu i ovako diše kao jedno — može da igra sa svakim. A kada je tako — nebo je granica.

Bonus video