Pitanje iz naslova postavljam sebi ovog leta veoma često. Tačnije, skoro svakog jutra, kada prelistam „štampu“ i vidim za kakve sve igrače klubovi širom Evrope izdvajaju basnoslovne svote novca. Svestan sam i ja, naravno – nisam slep – da je najjača liga na Starom kontinentu postala mesto okupljanja vremešnih košarkaša čiji je zenit prošao zajedno sa pandemijom koronavirusa.

Razlog njihove veštački visoke cene leži u tektonskom poremećaju koji su izazvali američki koledži. Od tih potresa će se svetska košarka još dugo oporavljati.

Potpuno je jasno da će klinci u narednim godinama, dok se tržište ne stabilizuje, juriti za novcem i šansom da steknu vrhunsko obrazovanje. Zbog čega bi ovde čekali šansu na kašičicu? Zašto bi sanjali o kojem minutu na terenu za desetostruko manje novca od onog koji im svakog meseca leže na račun u banci preko okeana? Jednostavno, nije realno da se od njih očekuje tako nešto. Svako ko kaže da svom detetu ne bi dozvolio da prigrli takvu šansu, pre svega ne govori istinu – da ne kažem da laže. Trenutno stanje je takvo kakvo je i nama sa ove strane „bare“ ostaje samo da smislimo strategiju kako bismo u narednim godinama pružili bolje uslove onima koji požele da ostanu.

Košarkaški bezobrazluk broja 5 i neki naši klinci

Kič urbanizam i šund pojačanja

Letnji trening od „drila“ do „mini-bojlera“

Naravno, na sve ovo što se danas dešava godinama unazad su upozoravali košarkaški stručnjaci. Znali su da će „rađanje“ novog tržišta, koje guta mlade igrače, doneti ogromne benefite i onim starijima – ni krivima ni dužnima. Gledajući celu situaciju sa strane, već godinama se pitam: zbog čega sva ostala tržišta stoje u mestu? Deluje mi kao kada su nas ranije fotografisali onim starim aparatima, pa nam je trebalo nekoliko sekundi da se opasuljimo od šoka koji je blic prouzrokovao. E, baš tako se ponašaju svi van američkog podneblja. Kao da su oslepljeni bljeskom i čekaju da prođe vreme kako bi se doveli u red i nastavili tamo gde su stali.

Kako je moguće da se u Evroligi stalno vrti jednih te istih trista ili četiristo igrača? Svako ko upadne u najelitnije evropsko društvo mimo te liste posmatra se kao marsovac koji je zalutao u zatvoreni krug. Odmah mu se traži mana i secira se svaki potez, kao da mu mesto nije tu gde se našao. Baš u tome leži i najveći problem današnje košarke. Da li je moguće da nigde na zemaljskoj kugli ne mogu da se pronađu dovoljno kvalitetni igrači koji nisu završili u obećanoj zemlji, a koji bi podigli nivo košarke u Evropi? Igrači koji nisu toliko vremešni da su premijeru „Mister Bina“ gledali uživo na televiziji?

Ne mislim u ovom slučaju na naše klubove koji igraju u Evroligi, već u globalu na sve timove koji se bore da podignu pehar tamo sredinom maja. Najavljuju se od kraja proleća bombastični transferi, pune se liste igrača, menjaju se treneri kao na traci i sve to sa istom željom – da se dođe do trona. Neko bi rekao da pojedinci ne biraju sredstva i da troše na igrače i stručne štabove čak i mnogo više od njihove realne tržišne vrednosti. Čini se da nekima nikad nije dosta i da misle da će gomilanjem košarkaša osigurati dobru sezonu, a ustvari garancije za tako nešto uopšte ne postoje.

Isto vam je to kao i u životu – nema garancija ako ne postoje dobra komunikacija i razumevanje. Baš to gomilanje dvadeset i kusur igrača od onih istih trista ili četiristo može da bude povezano i sa nezadovoljstvom pojedinaca koji mogu da zatruju ekipu i veoma lako sruše ciljeve u vodu već početkom zime. Nagledali smo se bezbroj takvih primera tokom godina ove nove Evrolige.

Kusturica potpisao za UCLA: „On je karakter koji se retko viđa“

Na pamet mi je u sekundi pao Asvel i nova stranica koju su okrenuli ovog leta. Čitao sam negde da će, pored velikog broja zvučnih košarkaša, na klupi sedeti toliko pomoćnika da neće moći svi zajedno da stanu u tri reda. Razmišljam – a možda i grešim – da tokom utakmice uopšte nije potrebno da pored terena sedi tolika armija asistenata i ostalih članova stručnog štaba. Nekako, pametnije bi bilo da nekom od tih ljudi daju ulogu skauta koji će krstariti planetom i tražiti još uvek neotkrivene bisere. Siguran sam da je angažovanje ljudi koji će biti na samom izvoru informacija širom zemaljske kugle daleko važnije nego potpisivanje nekog isluženog igrača kome se bez razmišljanja sune nekoliko miliona evra.

Igrom slučaja, već dobru deceniju i po upoznat sam sa radom najpoznatijih kompjuterskih programa za košarkašku statistiku i video-analizu koji, između ostalog, pomažu klubovima da pronađu nova pojačanja. Ali i pored toga što je tehnologija toliko napredovala, i dalje sam mišljenja da ništa ne može da zameni živu reč. Ključno je da čovek u koga imate poverenja ode na lice mesta, pogleda tog igrača uživo i kroz razgovor oseti njegove mane, želje i strahove. Naravno da ti programi mogu da posluže kao odličan putokaz onima koji žele da rade. Mogu da skrenu pažnju na nekog zanimljivog momka u Portugaliji, Brazilu, Africi ili Aziji. Ali tek kada se skupi dovoljno podataka, onda se treba uputiti ka toj destinaciji i uživo pronaći ono što je ekipi potrebno.

Nije košarka samo ono što se dešava na terenu. Treba sve te note dobro ukomponovati i složiti tako da vam muzika ne para uši dok je slušate. Malo smo se svi umorili od istih faca koje gledamo godinama unazad, od oktobra do maja. Isto tako, znaju svi oni koji pomno prate dešavanja u košarci da pojedinci ne vrede ni pola novca koji se za njih izdvaja. Baš zato mislim da će oni klubovi koji počnu da razmišljaju šire od Evrope i da vide dalje od Amerike biti upravo oni koji će profitirati od novih lica koja budu uveli na košarkašku scenu.

Možda je vreme za nešto novo. Ako su Amerikanci zatvorili vrata i uzeli klince, rešenje je da se u Evropu dovode momci od 24, 25 ili 26 godina koji su tek na svom vrhuncu, a koji pre svega žele da se igraju košarke. Ne mora Evroliga da bude dom za stare i istrošene. Mogla bi ponovo da postane kuća u kojoj stanuju glad za dokazivanjem, želja za nadigravanjem, košarkaški bezobrazluk, stari ulični šmek i vic u igri koji sve nas natera da ustanemo, aplaudiramo i poklonimo se magiji.