Partizan je na pravom putu. Treća uzastopna pobeda koja je bila drugačijeg tipa i u odnosu na trijumf protiv Crvene zvezde i u ondosu na trijumf protiv Olimpijakosa. Kako je krenuo Partizan dobro u napadu u prvom poluvremenu delovalo je da je razlika trebalo da bude mnogo veća od mršavih plus tri. Onda je sledio pad kakav smo viđali i ranije, ali za razliku od prethodnih situacija crno beli su se opet izdigli i preokrenuli.

Bilo je oscilacija. Velikog pada, patnje, gušenja, ali Partizan nije izgubio veru. Čak i bez Ifea Lundberga, u tako skraćenoj rotaciji crno beli su našli način da iz perioda patnje izađu. Protivnik je udario, a oni su znali da odgovore. Iskustvo se steklo, sada znaju kako se uzvraća udarac.

Međutim ima jedna stvar koja se bitno nameće kada se razmišlja o Partizanu. Željko Obradović je dobio novog igrača. Opet. Pojavio se, tu je Dvejn Vašington. Odigrao je, računalo se na njega ozbiljno i zaslužio je javne pohvale trenera.

Pogađao je za dva, bio je faktor u napadu, a što je najbolje po Partizan bio je faktor u odbrani.

Setite se Olimpijakosa prošle nedelje. Obradović ga je „ohladio“ i Vašington je taj meč gledao iz civilne odeće. Sledeći meč Split i kao pušten s lanca Vašington je sasuo 24 poena u obruč protivnika. Slično se desilo i sa Žalgirisom.

Ali hajde da idemo još unazad. Nije Vašington usamljeni primer. Partizan je protiv Olimpijakosa konačno imao učinak Balše Koprivice ali i Brendona Dejvisa. Dvojica igrača su se pojavila.

Idemo meč pre toga, Ajzea Majk se pojavio u večitom derbiju i imao ključnu ulogu.

Dodajte tu da su i Mitar Bošnjaković odnosno Mario Nakić takođe imali svoje trenutke kada su bljesnuli i prijavili svoje ozbiljno učešće u Partizanovom timu.

Kako su stvari pošle ozbiljno loše u Partizanu mnogi su počeli priče o promenama u timu. Videlo se da neki igrači nisu ispunili očekivanja, a Željko Obradović je čekao. I počeo je da dobija igrače, jednog po jednog. Nije se razmišljalo o otpuštanju ni jednog od njih, već je išlo putem strpljenja.

Zapravo, podatak da Željko Obradović u karijeri gotovo nikad nije otpustio igrača pre kraja sezone govori da je i očekivano da je bilo strpljenja za svakog od njih. Obradović ima filozofiju o kojoj je više puta govorio. „Doneo si odliku, drži se nje i stoji iza nje“. Tako slično i sa ovim timom. On je sastavio ekipu, 15 igrača (sasvim dovoljno) i njih će da gura i u njih će da veruje.

Kod Obradovića nije bilo „katovanja“, a nije bilo baš uspeha ni sa igračima koji su stizali tokom sezone. Od povratka u Partizan Obradović je tokom trajanja sezona doveo Lesora i Kabokla koji su bili na radaru i pre početka godine pa su oni zaista i bili pogodak no tek kada ih je Partizan sačekao da završe sa Makabijem odnosno Venecijom. Vladimir Brodzijanski i Džejlin Smit se nikada do kraja nisu uklopili.

Zato isto ne treba verovati pričama, „eto Grigonisa“, „Patrik Beverli“, „Partizan je na tržištu traži četvorku“.

Partizan ima tim i to sa dugačkom klupom. Igračima forma ide gore-dole, neki su konstantni, a nekima je stvarno trebalo vremena da se pojave. Partizan ima i trenera koji veruje tim ljudima i koji će im dati šansu.

Pojavljivanjem Vašingtona protiv Žalgirisa Partizanov tim je izgleda kompletiran i vreme je da ide na to mesto koje mu svi predviđaju kada govore: „Partizan, to je tim strašnog talenta, ali još im treba vremena“.

Bonus video