Dok sam pisao prethodni tekst, dotakao sam se u jednom trenutku i pomoćnih, odnosno asistenata trenera, ali nisam želeo da širim priču, jer ta tema zaslužuje da se njome posebno pozabavimo.

Napisao sam da vrhunski treneri ne bi trebalo da imaju sujetu i da je neophodno da u organizaciju treninga, vođenja utakmica i selekcije igrača uključe ljude od poverenja, koji će imati svoja jasno definisana zaduženja u toj mašineriji. Upravo zbog toga se danas više ne ističe, kao ranije, isključivo jedan asistent, već se govori o stručnom štabu koji mogu da čine psiholozi, fizioterapeuti, kondicioni treneri, treneri zaduženi za skauting, za individualni rad, za odbranu, za napad… Sve, naravno, zavisi od želje i koncepcije prvog trenera ekipe.

U svakom slučaju, šef stručnog štaba mora pre svega da ima poverenja u svoje saradnike i da svoje znanje i umeće usmeri na ono što je suština njegovog posla – treninge i vođenje utakmica.

Neki treneri, poput Ergina Atamana, u potpunosti veruju svojim saradnicima, koji u većini slučajeva vode treninge dok on nadgleda, ili se uopšte ne pojavljuje na treninzima na kojima se ne radi taktika. Dovoljno mu je da mu saradnici daju usmeni izveštaj o tome da li je ispoštovano sve što je dogovoreno i u kakvom su stanju igrači. Lično nisam zagovornik takvog pristupa, ali ko sam ja da sumnjam u čoveka koji je osvojio toliko trofeja u karijeri i koji je u svakom klubu u kojem je radio imao rezultate.

Toliki značaj i potreba da se saradnicima ukaže veće poverenje proistekli su iz činjenice da se drastično povećao obim utakmica – posebno kada govorimo o ekipama koje, pored nacionalnih šampionata, igraju i evropska takmičenja. Zamislite samo da jedan trener, ili on i njegov asistent, tokom duplog kola u Evroligi vode računa o pripremi treninga, skautingu tri ekipe (jer se te nedelje igra i domaće prvenstvo), vođenju utakmica, individualnom radu s igračima koji se vraćaju posle povrede… Deluje apsolutno nemoguće, zar ne?

NAJČITANIJE NA PORTALU:

Aleksej Pokuševski – nezadovoljan igrač, nezadovoljan Partizan

Koreografija Delija završila u Ujedinjenim nacijama

Inter i Milan zajedno ulaze u projekat „NBA Evropa“!

Partizan mora da reaguje što pre, inače…

Ranijih godina govorilo se da je veći broj asistenata trend preuzet iz NBA lige, ali kada se stvari sagledaju dublje, vidi se da je zapravo sama potreba za raspodelom posla dovela do toga da asistenti dobiju veće ingerencije i važniju ulogu. To što se dogodilo veoma je pozitivno uticalo na samu košarku, jer su ljudi koji imaju ozbiljno košarkaško znanje izašli iz senke i prestali da budu samo puki statističari, brojači faulova i šaptači. Postali su ozbiljan deo košarkaškog sistema.

Pogledajte samo primer Željka Obradovića, jednog od najvećih trenera u Evropi, koji je kroz svoju karijeru „odškolovao“ veliki broj asistenata – danas priznatih i uspešnih trenera. I sam je više puta isticao da njemu nisu potrebni asistenti koji će da sede i samo klimaju glavom, već osobe s kojima će moći da komunicira i razmeni mišljenja, a da je na kraju na njemu odgovornost u odlučivanju. Odlika velikih je da svoje znanje prenesu na mlađe, koji će kasnije, uz ono što su naučili od svojih šefova i uz sopstveni osećaj i talenat, dati košarci nešto novo i kvalitetno. Kao što je Željko učio od najboljeg, profesora Aleksandra Nikolića, tako je i on nesebično delio svoje znanje i prenosio ga na Igora Kokoškova, Dimitrisa Itudisa, Erdema Džana, Bogdana Karaičića i mnoge druge.

Kao što sam već naveo ranije u tekstu, izuzetno je važno da prvi trener pre svega prepozna talenat u čoveku kojem poverava određeni zadatak. Kroz taj zadatak vidi se i koliko je taj čovek voljan, željan i spreman da ga obavi na pravi način. Nakon toga, bitno je da poseduje harizmu, znanje i trenerske kvalitete da to što je dobio prenese na igrače – jer mu oni upravo zbog toga veruju.

Sećamo se svi kako je Dimitris Itudis u Panatinaikosu često bio na nogama, tik iza Željka, pokazujući igračima šta treba da igraju u napadu ili od čega treba da se brane. Ta spona, taj most između igrača i trenera, izuzetno je važan faktor koji pametni treneri znaju da iskoriste. Igrači su uvek slobodniji da se obrate pomoćnom treneru nego prvom, a asistent je taj koji u toku sezone najčešće individualno radi s igračima.

Međutim, postoji i ona druga strana – pitanje sujete i straha, koje veliki treneri nemaju. Nažalost, ima i onih koji, iako vode evroligaške klubove, ne dozvoljavaju svojim saradnicima da samostalno rade s igračima ili da budu u bližem kontaktu s njima. Ne zato što sumnjaju u njihovo znanje, već zato što nemaju dovoljno sigurnosti ni poverenja u sopstvenu poziciju. Upravo kroz odnos glavnog i pomoćnog trenera vidi se koliko je jedna organizacija zdrava i koliko razume da je košarka timski posao – ne samo na parketu, već i na klupi. I tu počinje ona tanana linija između poverenja i kontrole, između autoriteta i saradnje, koju samo najmudriji znaju da održe.

Spomenuo sam Bogdana Karaičića, koji je bio izuzetno bitan čovek u sistemu Partizana i koga je šira javnost imala prilike da upozna onog trenutka kada mu je Željko Obradović poverio vođenje ekipe u KLS-u zbog suspenzije. Ipak, oni koji prate dešavanja na i oko parketa otkako se Obradović vratio u Partizan, znaju da je Karaičić mnogo više od pomoćnika koji sedi na klupi i daje povremene savete. On je deo trenerskog tima koji diše kao jedno, čovek koji savršeno razume filozofiju igre i principe na kojima Obradović gradi ekipu. Njegova posvećenost i sposobnost da prepozna detalje često su ono što pravi razliku između prosečnog i vrhunskog stručnog štaba.

U svakom ozbiljnom kolektivu postoje takvi ljudi – oni koji ne traže reflektore, ali bez kojih bi svetla bila znatno prigušenija.

Takav je i Tomislav Tomović, asistent u Crvenoj zvezdi, koji je trenerski nadigrao šampiona Evrolige, Šarunasa Jasikevičijusa. Naravno, široj javnosti postao je poznat upravo po toj pobedi, ali njegov predan rad, odnos s igračima, trenersko znanje i priprema utakmica bili su od izuzetnog značaja trenerima Ivanoviću i Sferopulosu. Nije slučajno što ga je Saša Obradović zadržao u svom stručnom štabu, jer zna koliko je Tomović dragocen deo svake ekipe u kojoj radi. Njegova smirenost, analitičnost i talenat da uoči ono što drugima često promakne čine ga jednim od najcenjenijih pomoćnih trenera u regionu. Igrači mu veruju, jer znaju da iza svakog njegovog saveta stoji ozbiljna priprema i razumevanje igre, dok ga glavni treneri cene zbog toga što uvek stoji iza odluka stručnog štaba, bez trunke sujete. Takvi ljudi su stubovi svake zdrave sredine – ne traže priznanje, ali njihovo prisustvo garantuje stabilnost i red.

Bez asistenata, ni najbolja strategija ne bi bila više od plana na papiru. Oni su ti koji održavaju sistem živim, koji povezuju svaki deo ekipe i omogućavaju da ideja glavnog trenera postane stvarnost. Zato se ne kaže slučajno da svaka velika ekipa počiva na stubovima koje publika ne vidi – jer pravi temelji uvek stoje u senci, ali bez njih nijedna kuća ne može da traje.

Bonus video: