"Ako hoćemo da idemo na druga mesta, sigurno mora i suprotno. Moramo da vidimo gde mi, srpski treneri, grešimo. Zašto nismo uspeli da završimo, u pomenutoj situaciji, na klupama večitih", kaže Vlada Jovanović trener šampiona Srbije KK Spartak u intervjuu za Sport klub.

Višak je objašnjavati šta znači trenerska struka u bilo kom sportskom sektoru, a tek ono šta je uradila za košarku na ovim prostorima. Njihova imena nisu ništa manje sijala od (domaćih) igračkih zvezda, gradeći mit, nekada u onoj velikoj zemlji, kasnije i u Srbiji. Takvog nivoa da su duži period bili mera evropskog, pa i šire, kvaliteta. Nacionalni trenerski rejting se gradi decenijama, a još teže održava u, ili bar pri vrhu.

Tek u sportu nema života od prošlosti, samo životarenja, što svakako nije opcija u zemlji u kojoj sve u vezi sa košarkom ima specifičnu težinu. Na trenere smo oduvek bili sa razlogom ponosni, još uvek ih ima od Starog kontinenta do postojbine ovog sporta, ali…Prekinut je niz pravljenja velikih stručnjaka, neki drugi, koji su nekad učili od nas, preuzeli su primat. Zašto i kako smo negde zastali, u razgovoru za Sport klub, objašnjava Vlada Jovanović.

„Nismo svi saglasni oko trenutne situacije u našoj, srpskoj trenerskoj školi (eto, koristim taj izraz), koja se naslonila na poznatu jugoslovensku školu. Razumem zašto profesor Aleksandar Nikolić nije dozvoljavao da se tako zove, ali je definitivno postojala. U jednom dugom periodu prošlosti, postojali su oni, koji su bili nosioci cele te ideje, stvaranja velikih klubova. Pričam o staroj Jugoslaviji, pa smo imali projekat Partizana, Cibone, Jugoplastike, a pre svih, Bosne, gde su bili treneri među najboljima u Evropi. I mi smo tada kao ju – škola uspostavljali kontinentalne košarkaške trendove. Taj kontinuitet prvih decenija je sigurno postojao, ali…Mislim da je srpska, koja se naslonila na jugo košarku, sigurno profitirala iz cele te priče. Međutim, poslednjih decenija se, taj kontinuitiet pravljenja velikih trenera, prekinuo.“

Objašnjavajući genezu i redosled, koji je doveo do trenutne pozicije, kouč aktuelnog srpskog šampiona Spartaka, dodaje:

„Iz raznih razloga, naša, trenerska pozicija, nije jaka onoliko koliko je bila ranije. Moramo da budemo objektivni, mogu da pomenem neke činjenice, a ostali da se ne slože. Možemo da smatramo generaciju trenera jugoslovenske škole košarke, a bili smo naslonjeni, kao perjanice – Željko Obradović, Dušan Ivković, Božidar Maljković, Svetislav Pešić, pa nešto kasnije Duško Vujošević, Dragan Šakota, da nekoga ne ispustim…Oni su stvarno bili u toj vertikali, posle slavnih preteča u smislu Ace Nikolića, Ranka Žeravice, u jednom trenutku Bore Stankovića, kasnije ću o plejadi sportskih radnika, sve je povezano. Ali, posle njih, napravio se jaz. Neka srednja „kategorija“ trenera, mislim na godište, nije na pravi način ispoštovana, opet brojni razlozi, ili nije na pravi način „iskoristila“ šanse odnosno da li su te prilike uopšte bile prave. Sve ovo da bi se napravio kontinutet vertikala, ako pričamo o jugoslovenskoj, pa srpskoj trenerskoj školi.“

„Penjaroja i Navaro nisu slučajnost…“

Nisu Penjaroja i Navaro slučajnost

„Stranci na klupama Partizana i Crvene zvezde? To se gleda sa dva aspekta. Prvo, košarkaško tržište je otvoreno, kako smo mi konkurentni, a nismo za najbolje klubove u inostranstvu, ako želimo da budemo kandidati za ozbiljne poslove na drugim marketima, onda moramo da budemo svesni da može da se desi ova situacija kao sa večitima. Evo, opet ću da pomenem Željka, pa i to što je uradio sa Panatinaikosom, to ne može svako, zato je on van poznatih dimenzija. Ne samo u odnosu na nas, nego na sve kolege u Evropi. On je sa „zelenima“ uradio ono što svi njihovi (grčki) treneri nisu uradili zajedno. E, sad, kada bi to trebalo da bude primer, ma dajte… Željko je Željko. Ako hoćemo da idemo na druga mesta, sigurno mora i suprotno. Moramo da vidimo gde mi, srpski treneri, grešimo. Zašto nismo uspeli da završimo, u pomenutoj situaciji, na klupama večitih. Naravno, ne pričam o Željku i Saši i razlozima odlazaka. Nego kako mi ostali nismo uspeli da odbranimo taj posao, kako nismo postali treneri Partizana i Zvezde. Ma, sigurno je nešto do nas. Ne zašto smo dozvolili, šta imamo da dozvoljavamo. Jer, ako mi želimo da budemo kandidati za strane klubove, ima i ona povratna (re)akcija. I nisu Penjaroja i Navaro došli tek tako, obojica imaju rezultate, radili u velikim klubovima (Barselona, Uniukaha, prim aut) i kao takvi su kandidati za večite. Uprave su odredile da su oni pojedinci, koji mogu da nose sistem.“

Najjače trenersko ime domaće struke sa radnim mestom u Srbiji, ne preskače još nešto:

„Ako pogledamo stanje u Evropi, morate nešto da primetite. Pri tome, neću da pričam o onima koji više nisu sa nama kao Dule, Kari je završio karijeru, Boža odavno…Moramo da izuzmemo Željka Obradovića, jeste naš, ali je peta dimenzija, trener koji je prevazišao sve kategorije i trebalo bi sa punim uvažavanjem da se priča o njemu. Elem, mi nismo, čast izuzecima, uspeli da se etabliramo kao trenerska škola u pojedinim zemljama, tržištima i da kao takvi budemo kao nekadašnja (ju, pa srpska) škola nosioci pojedinih ozbiljnih sistema.“

Ne čekamo dugo ni na odgovor ko je sve, na ovaj ili onaj način, pretekao srpske trenere.

„U ovom trenutku, Španci su, pristupom, edukacijom, načinom kako su predstavljeni, potpomognuti od svoje košarkaške zajednice (savez, pojedina udruženja), preuzeli primat u odnosu na nas. Evo primera i kod nas ovde, jako blizu. To su donekle uradili i Italijani, mnogo bolje nego mi. Da ne zaboravim Grčku, napravili su ogroman skok u poređenju sa nama. Pa, izraelska škola, koja ne bi trebala da bude bolja od srpske, ali su našli način da to prevaziđu jako dobrim kontaktima sa Amerikom. Poslednjih godina, tu su i baltičke zemlje, koje sa svojim trenerima osvajaju tržišta i mislim da su konkurentniji u nekim situacijama od srpskih kolega.“

Nekadašnji trener Partizana, Igokee, Lokomotive Kubanj, Mege i Budućnosti, ne priziva prihvatanje stanja bez pokušaja odbrane i napada, onako kako se i očekuje, košarkaški.

„Imamo prekid kontinuiteta gde smo izgubili ono što smo ranije imali, razni razlozi i okolnosti, uglavnom, nismo uspeli da napravimo niz bez prekida. Uvek kažem, čast izuzecima, pojedinci uvek nekako uspevaju, ali…Sve to što se dešava, čini mi se da je to pojedinačni dar pre nekog ozbiljnog, zajedničkog plana za promociju srpskih trenera i košarke. U ovom trenutku, svi mi se borimo zajedno da na pravi način opet postanemo konkurentni za bolje poslove.“

„Postali smo veoma nestrpljiva nacija…“

Ne odustaj zbog „niskih strasti“

„Ne smeš da odustaneš od sebe, samo što se trendovi menjaju. Ali, moraš da nadješ način da se malo prilagodiš. Pravi igrači nemaju problem sa drilom. Samo slušajte šta Pešić priča o načinu na koji radi Nikola Jokić. Sa pravim igračima, treneri neće imati problem zbog načina rada, treninga i sličnog. Problem je sa onima, koji nisu pravi, a sa nešto većim, ne i elitnim kvalitetom pokušavaju nešto da kreiraju, E, pa naša publika to ne voli. Srbija nije zemlja gde su stranci juče počeli da dolaze i, igraju. Taj Partizan, gde sam bio pomoćnik, pa prvi trener, uvek je imao igrače, delove sistema, koji su bili malo bolji ili na nivou najboljih domaćih, nekada glavni, ali, svi su se ponašali profesionalno. I da mi sada, zbog pojedinaca, koji nemaju elitni „personality“, nešto su kvalitetniji od naših iz raznih razloga, menjamo način na koji ćemo da gledamo košarku, da ih treniramo, mislim da bi to bila greška.“

Trenerska problematika nije jedina bolna tačka…

„U međuvremenu, u Evropi se desila još jedna stvar. U odnosu na pre desetak, a možda i manje godina, postoji, uključujući javnost, koja je ranije samo bila informisana ko je bio strelac ili trener, svi skupa znaju mnogo više, pa i sportskih radnika. Ovi poslednji, svojim učešćem, kao igrači i treneri, ostavili su neki trag. Ima dosta generalnih menadžera, sportskih direktora, koji donekle kreiraju situacije koje se dešavaju pod kontinentalnim obručima. I tu mislim da smo zakasnili sa proizvodnjom, promocijom, edukacijom te vrste, a oni bi na neki način, pomogli (trenerima) u ovoj priči“.

Da li su srpski klubovi ili nacionalni Savez, neke pojedince, vaše kolege, lako potrošili?

„To je posledica svega…Ono što se desilo sa Željkom u Partizanu, pa posle sa Sašom u Crvenoj zvezdi, a pre svega toga, Igor Kokoškov sa reprezentacijom… Sigurno da i mi, treneri, moramo da analiziramo način na koji radimo. Nisu samo krivci ljudi oko nas, već definitivno moramo da sagledamo kako stoje stvari. Jedno ogromno nestrpljenje kao razlog, da ne ulazim precizno u detalje zašto su ljudi otišli, to samo klubovi znaju. Nijedan od pomenutih nije mlad i svaki ima dubok trag iza sebe (način rada, rezultati)…I definitivno, a ružno je reći, jer se sve svelo na rezultat, koji se danas pravi za sutra, sutra za prekosutra…nikoga ništa drugo ne zanima. Ogroman je novac u pitanju, definitivno su se promenila pravila igre.“

Sport i pravljenje sistema, koji u nekom trenutku može da donese rezultat, ne dešava se preko noći – mora da bude neki proces. Ima li uopšte vremena u sve bržem veku?

„Postali smo veoma nestrpljiva nacija. Nije važno učestvovati, već svaki put pobediti. Važno je i osvojiti čak i neke situacije. Ili ono – pravi neke rezultate koji nisu realni. Zato više ne može da se objasni javnosti, ljudima, koji podržavaju klub. A iz svega toga, publika, mediji, prave ogroman pritisak na sportski sektor, koji bi trebalo da ima izdržljivosti i snage. Ne u smislu da bi trebalo da izdrži neke loše stvari. Ali, ukoliko veruju u proces, znaju gde su krenuli, sve do tog trenutka poteze koje su uradili promišljeno i planski, ne bi trebalo da bude nervoze. Važan deo trenerskog posla je izdržljivost, kako za delove sportskog sektora koji nisu direktno na terenu, ali su vezani za njega, tako i za trenere i igrače. A mi smo sve to negde izgubili. Neke smo jako brzo potrošili. Na taj način dali znak da mi sami ne verujemo u ono što radimo. Nije dobro.“

„Moramo da držimo naš DNK…“

Srbi (ni)su bili kandidati za večite

„Ovo je pitanje za nas, srpske trenere, zašto nismo uspeli da napravimo taj kontinuitet. Aca i Žeravica su ostavili Željka i Božu, zašto se to nije nastavilo? Opet kažem, uz sav respekt kolega koji se bore i izbore u nekim zemljama, moramo da budemo spremni da se desilo kao što se desilo, ali i da budemo samokritični. A, uperite prstom u nekog („Zašto si ovo, ono…“). Čekaj, zašto mi nismo bili kandidati za klupe Partizana i Crvene zvezde.“

Jovanović kaže da su u međuvremenu nestali i sportski radnici…

„Ranije je bilo, mislim na sportske radnike dobro, mada ne baš u sadašnjem obliku. U starom Partizanu, postojali su oni koji su promovisali Željka. Dragan Kićanović je bio i vrhunski sportski radnik, koji je stao iza Obradovića, a to je bilo pre 35, 36 godina. Pa, kada je Vujošević u ovom veku dolazio u Humsku, uticaj Predraga Danilovića, koji je i mene, kao trenera početnika, tada promovisao. Nebojša Čović je nekada to radio u beogradskom predgrađu, Železniku sa FMP, Miodarg Babić u Hemofarmu…Sada, ti ljudi koji prave sisteme, koji znanjem i sportskim rejtingom, znaju da podrže i mlade trenere…Nema ih više.“

Da li je promenjena uloga trenera u savremenoj košarci, recimo, u odnosu na period, kada ste preuzeli Partizan 2010?

„Promenila se mnogo, kao i čitav ovaj sport, koji se nije izmenio u deceniji, već u poslednje tri godine. U Evroligi su se promenila i pravila, ne ona direktno vezana za igru, ta minimalno, nego se modifikovao način treniranja. Primer, koliko možete nekog igrača da trenirate. Automatski se promenio način i kako se odnosite prema ljudima, koji u ovom trenutku, govorim o Evroligi, zarađuju ogroman novac. Pa metodika, bukvalno se sve promenilo. Pitanje selekcije je veliko pitanje, za klub, trenera i za sve ostalo, a ljudi spočitavaju srpskoj trenerskoj školi da smo staromodni. Da smo zadržali način treniranja i komunikacije kao nekad. A sve to što je jugoslovenska i srpska škola košarke znala, imala i slično, dovela je košarku na nivo na kome je sada. A u smislu, da imate nacionalni tim, koji skoro uvek pravi rezultate. Mi smo mala zemlja, a uvek smo u medalji, ili veoma blizu. To je napravio naš trenerski način i pristup. To što se promenilo, moramo da se malo adaptiramo, ali ne da se skroz menjamo. Moramo da držimo naš DNK i pokušamo da to primenimo na nove generacije, koje definitivno nisu spremne na onaj dril za koji su bili oni pre njih. To je sigurno, i to je na nama, našoj trenerskoj školi,“ smatra Vlada Jovanović u intervjuu za Sport klub.