Bajkoviti deo je završen i došlo je vreme za stvarnost. Zvezdinu. Momci u crveno-belom su provukli svoju poslovnu karticu, „čekirali se“, stigli na smenu. Stavili slušalice, sipali ustajalu kafu, uputili preki pogled šefu koga odavno mrze i preznog pogleda seli za tastaturu i telefon. Da prodaju, recimo, osiguranje. Ekipa iz call centra koja mašta o nekom lepšem, inspirativnijem poslu. Uključili su štopericu za odbrojavanje kad će kraj proklete smene. Kad će biti na bilo kom drugom mestu, samo ne tu. Da ne moraju sa lica svojih kolega da se sve vreme podsećaju koliko i sami mrze svoj posao. To je bila Crvena zvezda iz prvog poluvremena. Pošto ti momci rade najlepši posao na svetu, za njega su jako dobro plaćeni i trebalo bi da ih potpuno ispunjava činjenica da igraju u onako emotivnoj atmosferi bolonjskog hrama košarke, onda je ostalo samo jedno – mora da mrze svog šefa.

Čak i ako je tako, prvo poluvreme jedno je od najlošijih Crvene zvezde u poslednjih nekoliko godina u Evroligi. Završili su ga sa fantastičnih minus 11. Nisam siguran da je Crvena zvezda za tih 20 minuta odigrala više od dva dobra napada. Na čelima igrača bilo je ispisano „svejedno“. Da li je trojka promašena za pola metra, lopta bačena u ruke protivnika, mekan ulaz za atraktivnu rampu rivala i koš uz faul u kontri. Svejedno. Nejpir i Teodosić su se takmičili u brzom promašivanju (često otvorenih) trojki. Opet je bilo nerešeno u tih 20 minuta. Miloš je još i uspevao na momente da razigra ekipu, a Šabaz je razmisljao gde je najbolja pasta u Bolonji. Duško Ivanović bi se okrenuo ka klupi pa ko ga najuverljivije pogleda, on ga uvede u igru. Čak je i Jago dobio šansu. Izgledao je kao da ima uticajnog oca koji mu je kupio skupe patike i preko veze mu omogućio nekoliko evroligaških minuta. Dobro, nema plejmejkera, ali će zato centri to da reše. Zvezda je dovela trojicu centara tokom leta, a najbolji igrač na toj poziciji je i dalje Luka Mitrović. Njemu su jedva dali nešto veći ugovor da bi ostao u klubu, a najveće centarsko pojačanje je već u četvrtom kolu višak u avionu. Ruku na srce, Mitrović i Bolomboj su uz Branka Lazića bili jedini koji su bar izgledali kao da im je stalo, Nedović je pokušao ali se ubrzo povredio.

Drugo poluvreme je pokazalo da ovi igrači, iako su došli na smenu, ipak poseduju dostojanstvo i da kakvi god da su problemi sa kojima se suočavaju neće dozvoliti da budu poraženi sa zasluženih 20 poena razlike. Iz ove perspektive, za Crvenu zvezdu je čak možda bio bolji rezultat koji bi nazvao stvari pravim imenom, ali i ovo bi trebalo da bude dovoljno za one koji znaju da gledaju.

Ova ekipa ne funkcioniše, pojačanja koja su stigla, uglavnom inostrana, ćute i rade svoj posao ali deluju nezadovoljno. Srpski igrači koji su tu dugo preturili su sve i svašta pa bolje reaguju u ovakvim situacijama, ali kad se sve sabere, Crvena zvezda igra loše, posebno u napadu.

Šabaz Nejpir kao da je želeo nešto da dokaže u Bolonji. Evo pogledajte, mogu da igram kao u prvom, a mogu i kao u drugom poluvremenu, pa vi vidite šta vam više odgovara. A mogu i da bacim loptu protivniku direktno u ruke posle tajm-auta u ključnim trenucima. Sa lica Miloša Teodosića je oduvek bilo teško pročitati šta misli, ali ono što Nejpir radi liči na nezadovoljstvo i bojkot trenera. Zvezda bez njih dvojice ne postoji u napadu. Dubina svakako ne postoji, jer ideja da su Bolomboj, Tobi i Simonović pojačanja u reketu koja će doprineti odlasku Crvene zvezde na F4 Evrolige bukvalno ne zaslužuje ni komentar.

Leto je iz godine u godinu glavni problem crveno-belih. Ovoga puta je moglo da se bira bogatije, oboren je svetski rekord po broju pojačanja u jednom danu. U najvećem delu Duško Ivanović je birao ekipu. Utisak je da je on najbolji posao u klubu odradio u najtežim okolnostima, kad je tek stigao. Kako je vreme odmicalo i situacija trebalo da bude sve povoljnija, dešavalo se suprotno. Igra pet na pet je vrlo problematična, malo je jasno definisanih ideja u pozicionom napadu. Ekipa je koncipirana napadački, a za sada bolje igra u odbrani. I kad iz toga krene tranzicija pravi se dobra serija. Ali kad toga nema, nema ni dovoljne proizvodnje poena i zbog toga Crvena zvezda konstantno igra u serijama.

Po najavama iz kluba, ciljevi su najviši. Da se razumemo, Crvena zvezda u ovom sastavu i sa ovim trenerom neće napraviti iskorak u Evroligi. Osim što je igra bez mirisa, ukusa i bilo kakvog šarma, a ekipa je ispunjena talentovanim igračima, ono što je najveći problem jesu prazni izrazi njihovih lica. Ne veruju u ono što se radi i ne uživaju na terenu. Tim u ovom sastavu mora da se igra košarke da bi bio uspešan. Jedina dobra stvar vezana za Crvenu zvezdu trenutno jeste činjenica da su odigrana tek četiri kola i da je dovoljno vremena za promene. Najpre na klupi, onda u centarskoj liniji, a vrlo verovatno i na poziciji beka. Otkad je došao u Srbiju, Duško Ivanović nije odgovorio ni na jedno novinarsko pitanje. Svima je jasno stavio do znanja da ga to ne zanima. I sinoć je pobegao u svlačionicu. Ali kao što njega ne zanima šta novinari imaju da kažu tako ni igrače više ne zanima šta im on govori. I put je tu samo jedan, bez obzira na ishod duela sa Partizanom sledeće nedelje.