Letimo iz Manile. Ima srebra u avionu. Dovoljno kerozina za 13 sati i 40 minuta leta. Ima i ovog drugog goriva, možda je moglo da ga bude i više jer je očigledno da je svima naporne Manile preko glave. Piloti Air Srbije na specijalnom letu organizovanom za reprezentaciju pišu svoju istoriju po dužini leta, a ako je avion malo zanosio, krivica nije bila njihova.

Darko u Manili

Zapisani a ne Otpisani

FIBA World Cup

9. sep 2023 38

FIBA World Cup

9. sep 2023 38

Tuga je počela da popušta i da ustupa mesto lepšim i za ovaj rezultat primerenijim osećanjima. Zapisani iz Manile ušli su u dom svojih košarkaških predaka. Nisu ni oni bili sigurni da im je tamo mesto, stidljivo su se približili, pokucali na vrata, a onda shvatili da mogu da se osećaju kao kod kuće, jer je to njihova prirodna sredina. Košarkašku reprezentaciju Srbije kroz istoriju su velikom napravili rezultati, ali možda podjednako način na koji se igraju velika takmičenja. U drugom poluvremenu finala sa Nemcima realno smo igrali loše i opet smo došli u priliku da pobedimo. E, to je to. Kad protivnik misli da je završio posao, uvek će se pojaviti neko ko će ga razuveriti, kad je neko povređen ili bolestan, neko će već da uskoči za druga jer je gledajući košarku kao dečak sanjao da će doći na prag istorije. Oni koje je tada gledao ubedili su ga da je moguće. Uostalom, kako da ubedite Srbina da će Nemac pored njega živog uzeti zlato u košarci. Ovaj nemački sastav u Manili jači je bio od srpskog. Još je u finalu sve bilo naopako, zbog povreda i bolesti. Posle dve savršene utakmice došlo je do fizičkog pražnjenja, Dobrić je imao najnesrećniji trenutak karijere na startu meča, a ostati zdrav u Manili 20 dana je zaista poduhvat pa je i kapiten Bogdanović imao problema, što je bilo očigledno u drugom poluvremenu.

Aleksa Avramović je postepeno ulazio u reprezentaciju. Dok je još igrao u Italiji i Španiji, imao je prostora da uskoči kroz čuvene FIBA prozore. Pažnju na sebe skrenuo je trojkom protiv Austrije za pobedu u poslednjoj sekundi. Igrajući za Partizan podizao je kvalitet svoje igre, a u ovoj reprezentaciji imao je ulogu igrača koji sa klupe pre svega defanzivno doprinosi. Dakle, prešao je dug put do drugog poluvremena protiv Nemačke. Da je Srbija nekim čudom dobila utakmicu u kojoj su realno sve okolnosti bile protiv nje, Aleksa bi preskočio nekoliko stepenika i direktno seo za isti sto sa Đorđevićem, Bodirogom, Teodosićem… To što je on radio nije bilo igranje košarke već herojstvo. To što nije uspeo samo je podsećanje koliko je put težak, ali ova ekipa je progovarala kroz Aleksu. Da nikome neće priznati da je bolji, da će se bez ustručavanja zatrčati na najboljeg protivničkog igrača i ukrasti mu loptu, nebitno da li je plus 30 ili minus 10. Koliko li je samo njegov nepokolebljivi osmeh nervirao protivnike?!

Momci su bili na misiji koja je samo na prvi pogled završena neuspešno, porazom u finalu. Da, sport se vrednuje kroz rezultate. Ipak, kad se igra za reprezentaciju, situacija je drugačija. Da se razumemo, samo zlatna medalja sija zlatnim sjajem, ali ovo je bio put. Najpre dokazivanja samom sebi, zatim suočavanja sa surovošču života kroz bolesti članova porodice, a onda i saigrača, potom razumevanja jednih za druge u kriznim momentima a tek onda potrebe da se savlada težak protivnik na Svetskom prvenstvu. Kad su stigli do kraja ove, oko vrata su imali srebrne medalje i beskrajnu ljubav cele Srbije.

Prepoznati su. Kao družina sa manama, ali bez straha, spremna da kroz uzajamno poverenje napreduje i ljudski i igrački. Poverovali smo u njihovo ubeđenje da mogu da pobede bolje od sebe. Da i ako ne mogu, da će probati sve. Od ideje da je četvrtfinale uspeh, dogurali smo dotle da se podrazumeva da ćemo da slavimo u finalu jer su toliko čvrsti da ih ništa ne može slomiti. Euforija nam nije strana ali ovoga puta nije bila neutemeljena. Jer, Bogdanović, Jović i Gudurić su već bili tu, Milutinov je najzad dočekao šansu da pokaže da je jedan od najboljih na svetu, Dobrić dogurao do zasluženog startera u reprezentaciji posle godina nepotrebnih trenerskih upitnika u Zvezdi, Petrušev je preneo evroligašku formu na Mundobasket, Vanja Marinković standardno bio fokusiran i pouzdan, Davidovac uvek spreman sa doprinese lucidnošću, a najmlađi Nikola Jović pokazao da ga ne zanima protiv koga igra. Da nije bilo Dušana Ristića i njegovih trojki protiv Turske verovatno ne bismo ni bili na Svetskom prvenstvu. Vodio ih je Svetislav Pešić, čovek koji zna kako se pobeđuje u finalu. I još su svi igrali za Borišu Simanića. To što su oni pomerili granice svojih mogućnosti uticalo je da se prisetimo koliko smo košarkaški važni, da ne spavamo uoči utakmica, ali i njih je dovelo do ivice. Nisu mogli da budu na 100 odsto kad je trebalo da se napravi poslednji korak. Da bi došao do vrha nije dovoljno samo da želiš, ali želja će svakako uticati da sledećeg puta pokušaš još jače.

Ovi momci su bili i ujedinitelji. U jeku merenja svake sitnice u prepirkama na relaciji Partizan – Crvena zvezda, učinili su da crvena i crna boja postanu bar na 20 dana apsolutno nebitne. A svi igrači osim Nikole Jovića igrali su ili igraju za večite rivale.

Na kraju, ali najvažnije, ovi momci su u Manili ostvarivali snove, ne samo svoje. Naizmenično uzrokovali i suze radosti i tuge, proizvodili uspomene, trčali u istoriju… „A onda se Aleksa zaleteo na Šeja“, „Dve sekunde do kraja, akcija za Bogdana…“, „E, a Mili ide direktno na Jonasa“, „Jovke vezuje tri trojke, kraj priče“, „Pas u korner a Gudura čeka…“. Ne može ovo da se skuje u jednu medalju, ovo će kao epska poezija da se prenosi sa kolena na koleno. Bar znam da ja hoću. Da još neko poželi da ode ispred zgrade da šutira i ako ne može da dobaci, da zamoli oca da ga podigne na ramena. Da možda započne svoj san. Ili da zavoli toliko da 15 godina pričanja o tome stane u nekoliko sekundi. Da se iz srca toliko prelije da dodje do grla i očiju. Ne postoji medalja koja može da se meri sa suzama radosnicama.

Momci, hvala vam!