Prvo su bile princeze, pa „porasle“ u kraljice, a najviše su radost košarkaške Srbije u poslednjih sedam godina, koliko se, gotovo redovno, sa najvećih takmičenja, vraćaju sa medaljama, od dva evropska zlata, do olimpijske i kontinentalne bronze. Malo li je za malenu zemlju...U predvečerje još jednog, svetskog, izazova (22- septembar - 1. oktobar, Australija), za izabranice Marine Maljković, uskačemo u vremeplov.

Povezane vesti

Bila jednom jedna zemlja… I srebro zlatnog sjaja

FIBA World Cup

19. sep 2022 1

FIBA World Cup

19. sep 2022 1

Specijal za ženski Mundobasket je tu!

FIBA World Cup

19. sep 2022 1

FIBA World Cup

19. sep 2022 1

Za razliku od prvenstava Starog kontinenta ili Olimpijskih igara, kroz istoriju, najbolje jugoslovenske košarkašice, najbleđi trag su ostavljale na svetskim šampionatima, od broja učešća do plasmana, sa izuzetkom jedne „oproštajne“ generacije (1990) države, koja će brzo, posle toga, u plamenu građanskog rata, nestati sa mapa. A putovanje po svetskim smotrama, seniorke tadašnje FNRJ, započeće daleke 1959. u Moskvi, na Trećem ženskom šampionatu. Inače, FIBA je ovu vrstu takmičenja ustanovila 1953. kada je domaćinstvo pripalo Čileu, a četiri godine kasnije, svetski krem se okupio ponovo u Južnoj Americi, u Brazilu.

Na šampionatu u ondašnjem Sovjetskom Savezu, zaigralo je samo osam selekcija, a čak šest iz takozvanog istočnog bloka, predvođenih domaćinom. Jugoslavija je već imala nesvrstane obrise, dok je Severna Koreja, za sadašnja pokolenja gotovo kuriozitet da se uopšte pojavila, bila jedini neevropski predstavnik. Uzroci ovakve desetkovane liste učesnica, trebalo bi potražiti u političko-ekonomskim razlozima, koji će se, poput bauka prošlosti, pojavljivati i mnogo decenija kasnije u različitim sportovima. Amerikanke koje su do tada bile dvostruke svetske šampionke, u Moskvu nisu stigle zbog tenzija hladnog rata, a ostale radi finansija.

Ne pomaže ni beli luk

U sećanjima na prvo učešće na jednom ženskom svetskom prvenstvu, daleke 1959. bilo je i nekošarkaških stvari. Nezaboravna je priča košarkaškog i novinarskog vuka, Milorada Sokolovića, vezana za pripreme meča sa Severnom Korejom. Dogovoreno je agresivno igranje u odbrani, neka vrsta presinga, a jedna reprezentativka je ustala i najozbiljnije pitala kako da tako blizu čuvaju rivalke koje se strašno osećaju na beli luk. „Soko“ je priznao da nije imao odgovor na takvo pitanje, a još manje taktiku. Uprkos „belom luku“, ostvarena je pobeda.

Iako debitantkinje, bez većeg iskustva na velikim turnirskim takmičenjima, jugoslovenske seniorke su završile na četvrtom mestu, što je za to vreme bio više nego solidan uspeh. Kao svaki početak, ni ovaj u Moskvi, nije bio lagan. Jer, beše, prvo, pa „zbornaja“, koja će na ovom SP postati svetski šampion, bez izgubljenog meča. Bilo je nemoguće čak i časno izgubiti, što, ipak, nije pokolebalo naše predstavnice.

„Većina reprezentativki je bila iz Beograda, dugo su igrale zajedno i poznavale su se u dušu. Samo je 17-godišnja Nada Jovičić bila debitant. Zato i nije bilo neophodno da se dugo pripremamo za smotru u moskovskom „Dvorcu sportova“. Nisu čak postojali ni opipljivi politički razlozi, ali Amerikanke nisu doputovale u Moskvu. Ali, ni skroman broj učesnica, ne umanjuje veliki uspeh reprezentacije, kako je tada ocenjeno u KSJ bez ijednog glasa protiv. Zato nam je i priređen veličanstven doček,“ prisećao se svojevremeno, u feljtonskom zapisu „Sporta“, Milorad Sokolović, nekadašnji urednik, savezni kapiten (selektor) košarkašica te 1959, ali i učesnik prvog muškog SP devet godina ranije.

Ako start nije bio za pamćenje, pobeda protiv Mađarske je izmakla za dlaku. Prvi trijumf je zabeležen u duelu sa rivalom sa Dalekog istoka sredinom oktobra 1959. Milica Radovanović je bila nerešiva enigma ubacivši 24 poena. Hladan tuš su „pustile“ Čehoslovakinje, ali je usledila druga (tesna) pobeda protiv Rumunije. Poraz od Bugarske je lakše podnet, posle pobede nad Poljskom.

„Bila je to sjajna ekipa na parketu i van njega. Prvi put smo imali dve „dvometrašice“, Cmiljku Kalušević i Sonju Mrak, koja je u Moskvi mnoge „pomračila“. Tako smo visinski mogli skoro svima da se suprostavimo. Tandem Gec – Prelević je bio izvanredan u odbrani, Beba je imala i odličan skok, a Branka strašan šut sa distance. Kada se njima pridoda neugodna „levica“ Radovanovićeve, pa Cipruševa, bio je to sasvim solidan tim,“ ovako je nekada analizirao jedan od košarkaških pionira na ovim prostorima.

Šaranovićeva među lepoticama

Peruanci su od košarkaškog takmičenja načinili spektakl. Svaka prilika je korišćena u tu svrhu. Kontrasti bede i bogastva u zemlji Inka, zaboravljeni su tih aprilskih i majskih dana 1964. Na fudbalskom stadionu „Nacional“ u Limi, održan je izbor najlepše košarkašice Četvrtog svetskog prvenstva. Među kandidatkinjama za „Mis Mondijala“ bila je i naša Darinka Šaranović (kasnije Melić). Ali, pobednička lenta je pripala Skaidrite Smildzini, korpulentnom i lepuškastom centru SSSR.

Selektor tada nije zaboravljao nijedan detalj vezan za prvo učešće Jugoslovenki na jednom svetskom prvenstvu.

„Glavna je bila Tatjana Zoković, kasnije Krvavica. Bila je pravi šoumen za pesmu i šalu, ali i mamila najviše aplauza od gledalaca zbog neuobičajenih finti, barem za žensku košarku. Već je tada primenjivala neke „fore“ karakteristične za košarkaše, što se Moskovljanima posebno dopadalo.“

Ipak, plave nisu završile sa medaljom oko vrata. U sportu je ponekad sve moguće, ali bi pored SSSR, Bugarske i ČSFR, tako nešto bilo ravno svetskom čudu daleke 1959. godine.

Drugo učešće plavih na Svetskom prvenstvu 1964. u Peruu obezbeđeno je solidnim četvrtim mestom iz Moskve. Naime, prve četiri pozicije na prethodnom SP, direktno su vodile na Četvrtu svetsku smotru. FIBA takmičenje „među kondorima“ je poprimilo formu pravog svetskog, jer je ponovo zaigrala reprezentacija SAD, pa četiri predstvanika Južne Amerike, odnosno dva azijska učesnika. Za jugoslovenski sastav, podatak da je iz 1959. u nacionalnoj selekciji ostalo pola tima i da je, za razliku od Moskve, zabeležen nešto slabiji plasman (šesto mesto).

Nacionalni tim je prvi put vodila jedna žena, Branka Prelević, košarkašica, savezni kapiten, vrsni novinar. (Postojala je i funkcija selektora – trenera, koju je obavljao Marjan Pasarić). Košarkašice su prvi put letele preko Atlantika, pa preko celog južnoameričkog kontinenta, na drugi kraj sveta. Na požutelim stranicama „Sporta“, Vlastimir Ignjatović, novinarski doajen i jedini izveštač iz Perua, prilično pedantno je zabeležio putešestvije od Beograda do Arekipe, na više od 2000 m nadmorske visine, gde je Jugoslavija počela takmičenje u grupi te 1964. Devojke su se prvo transportovale do Sofije, gde su se sa Bugarkama ukrcale na interkontinentalni let.

Koreanke najurene

Vreme održavanja šampionata u Čehoslovačkoj, bilo je vreme na izdisaju hladnog rata, koji se vodio između Istoka i Zapada, barem se tako činilo. Južnokoreansku ekspediciju je upozorio domaćin i FIBA da prestane sa deljenjem političkog propagadnog materijala. Međutim, gošće su prenebegle sva upozorenja, pa su nastavile da od sportskog prave politički poligon. Usledio je drastičan potez organizatora, pa je reprezentaciji sa Dalekog Istoka naređeno da napusti Čehoslovačku, a drugi stepenik postolja za medalje, ostao je upražnjen. Azijatkinje nisu primile srebrna odličja.

Sportiskinje je ispratio domaći ministar saobraćaja, koji je poželeo srećan put, sa nadom da će ih bugarska letačka posada uspešno vratiti, iako prvi put pilotiraju preko okeana. Nikom nije bilo svejedno, a sovjetska turbo-mlazna zujalica je poletela do Praga, gde se ukrcala selekcija Čehoslovačke, a u Parizu i Francuska. Čarter je nastavio klackanje preko Rabata, Dakara, Recifea i Asunsiona, do Lime. Iz glavnog grada Perua, plave su sa Čehoslovačkom, Argentinom i Južnom Korejom, produžile tamo gde kondori lete. Da probaju da osvoje jedno od prva dva mesta u grupi (ukupno tri), koja su vodila na finalni deo u Limu.

Nije bilo lako igrati „podno oblaka“, proređenog vazduha, gde su mnoge košarkašice patile od vrtoglavice i mučnine. Igralo se na otvorenom stadionu, u kojem je vrilo kao u grotlu. Tiskali su se znatiželjnici, ne samo da gledaju košarku, već i devojke u šortsevima. Presudan meč u grupi, protiv Koreanki (selekcija Seulska banke) bio je „biti ili ne biti“.

„To je bila tuča, a ne košarka. Rivalke su nam „otkidale“ ruke, štipale, a Miča je od jednog kečerskog zahvata dobila potres mozga,“ decenijama kasnije, sećala se dr Jelica Kalenić, koja je penalima presudila pobednika.

Argentina je preslišana, a poraz od Čehoslovačke nije uticao da plave odlete u Limu, da na fudbalskom stadionu pokušaju prodor dalje, od moskovskog četvrtog mesta. Ali, nesrećan poraz od Brazilki, uskratio je bolji plasman, mada je savladan Peru. Poraz od SSSR je bio neminovnost, kao i ponovno osvajanje šampionskog naziva „zbornaje“. Šesto mesto Jugoslavije je predstavljalo dva koraka nazad u odnosu na 1959. ali je takvom raspletu sigurno kumovala povreda Miče, vrsnog strelca, koja je bila sjajno uigrana sa levorukom Milojevićevom.

Južnoamerička avantura naših košarkašica i šesto mesto na SP u Peruu, ostala je večna uspomena tadašnjoj generaciji. Ne zbog plasmana koji je, ruku na srce, mogao biti zamenjen za četvrtu poziciju, već zbog putovanja i boravka u drevnoj zemlji Inka, na obali Pacifika.

Kroz istoriju

SP 1959. Sovjetski Savez, Moskva

Rezultati: Jugoslavija – SSSR 42:80, Mađarska – Jugoslavija 49:48, Jugoslavija – S. Koreja 50:47, Čehoslovačka – Jugoslavija 79:43, Jugoslavija – Rumunija 40:38, Bugarska – Jugoslavija 67:52, Jugoslavija – Poljska 42:35. Plasman: 1. SSSR, 2. Bugarska, 3. Čehoslovačka, 4. Jugoslavija, 5. Poljska, 6. Rumunija, 7. Mađarska, 8. S. Koreja.

Sastav: Jovičić, Kalušević, Baraga, Radovanović, Martinović, Zoković, Gec, Prelević, Cipruš, Pešić, Meglaj, Mrak. Selektor: Milorad Sokolović.

SP 1964. Peru, Lima

Rezultati: Argentina – Jugoslavija 47:78, Jugoslavija – J. Koreja 60:57, Jugoslavija – Čehoslovačka 48:74, SSSR – Jugoslavija 73:45, Jugoslavija – Peru 71:45, Jugoslavija – Brazil 52:66, Bugarska – Jugoslavija 60:38, Čehoslovačka -Jugoslavija 60:52, SAD – Jugoslavija 50:46. Plasman: 1. Sovjetski Savez, 2. Čehoslovačka, 3. Bugarska, 4. SAD, 5. Brazil, 6. Jugoslavija, 7. Peru, 8. J. Koreja, 9. Japan, 10. Francuska, 11. Čile, 12. Argentina.

Sastav: Kalušević, Kalenić, Milojević, Ferenc, Šaranović, Baraga, Radovanović, Đoković, Pešić, Miča, Mrak, Meglaj. Selektor: Marjan Pasarić.

SP 1967. Čehoslovačka, Prag

Rezultati: SSSR – Jugoslavija 83:48, Australija – Jugoslavija 58:63, Jugoslavija -SAD 58:43, Jugoslavija – Čehoslovačka 35:69, DR Nemačka – Jugoslavija 58:51, Jugoslavija – Japan 64:68, J. Koreja – Jugoslavija 78:71. Plasman: 1. Sovjetski Savez, 2. Južna Koreja, 3. Čehoslovačka, 4. DR Nemačka, 5. Japan, 6. Jugoslavija, 7. Bugarska, 8. Brazil, 9. Italija, 10. Australija, 11. SAD.

Sastav: Bogićević, Kalenić, Bašić, Đoković, Selimović, Gerić, Radovanović, Milojević, Veger, Ćurčić, Bremec, Buljan. Selektor: Ladislav Demšar.

Evropa je 1967. je dobila organizaciju Petog svetskog šampionata, a domaćin Čehoslovačka, imala je mnogo aduta za „glas više“ u konkurenciji za organizaciju, od svetske vicešampionske titule iz 1964. do odlične selekcije iskustva i mladosti. A u jugoslovenskoj reprezentaciji, koju je predvodio legendarni Ladislav Demšar, nekada i sam reprezentativac, iz nezaboravne plejade Crvene zvezde, nastavljeno je sa podmlađivanjem. Pored najiskusnijih, Kalenić i Radovanović, pristizao je novi talas na čelu sa čudesnom Marijom Veger. Plavi dres je zadužila i Jasna Selimović (udato Tanjević), dva odlična strelca kasnijih selekcija, od kojih će Vegerova ostati u prvom planu, kao jedno od najvećih imena, ne samo naše već i svetske igre pod obručima. Između ostalog, rođena Novosađanka je bila prva jugoslovenska košarkašica, koju je odlikovao skok šut, ispred vremena, kao Krešimir Ćosić u muškoj konkurenciji. I jedna od najzaslužnijih za prvu medalju, evropsko srebro, godinu dana posle SP.

Zlatni Prag je ugostio deset zemalja, a 11. učesnik je bio domaćin. U „zlatni grad“ na Vltavi su doletele i „retke ptice“ kao DR Nemačka, Japan, Australija… Savezni kapiten (selektor) Demšar bio je odlučan da ostvari bolji uspeh od prethodnika, verujući (s pravom) u svoju miljenicu, Vegerovu, kasnije životnu saputnicu. Kako je krenulo, u kvalifikacionoj grupi u Brnu, postojali su svi izgledi da plave ostvare bolji plasman nego na prethodnim prvenstvima.

Ladislav Demšar (centar) i Srdjan Kalember (bek) dva košarkaša zasenjena od strane Nebojše Popovića i Aleksandra Geca, vrlo bitni u periodu 40tih i 50tih i naše dominacije u kojoj je osvojeno 10 titula! pic.twitter.com/c1LBIHCMUP

— Czv nostalgija (@CNostalgija) August 28, 2021

Pobeđena je Australija, zatim selekcija SAD, što je već bilo dovoljno za drugo mesto, s obzirom da je višestruki prvak Evrope i sveta, SSSR bio za sve, pa i za Jugoslaviju, nedostižan. Poraz je bio očekivan, bez obzira što su naše košarkašice pružile odličnu igru u prvom poluvremenu, koje su izgubile sa pola koša (35:34). Ipak, krajnji rezultat je bio po meri sovjetskih košarkašica, 35 razlike.

U mečevima za plasman, od prvog do šestog mesta, dva neplanirana poraza, izbacila su Jugoslovenke iz konkurencije za medalju. Pobeda protiv Japanki je bila u džepu, ali su plave pale u završnici, kada su rivalke jurišale kao kamikaze. Raznosile faulovima, što su sudije blagonaklono tolerisale. Istočne Nemice su iznenadile snažnom igrom, što je bila kulminacija njihove generacije, koja će vrlo brzo nestati sa scene. U Pragu porazi, uz samo dve pobede na SP, opet skromno šesto mesto. Ali, bili su to poslednji crni rezultati, posle kojih je, od naredne 1968. usledio prodor u evropski vrh.