Peto veliko finale i peti veliki poraz u nizu.

Kada se govori o dinastijama u sportu, podrazumeva se da je reč o zlatnim. Bar ljudima rođenim ovde to nije potrebno pričati.

Devet SFRJ zlata, od Ljubljane 1970. do Rima 1991, pa posle kraće embargo pauze još pet, od Atine 1995. do Indijanapolisa 2002. godine. Jugoslovenska košarka i generacije koje su stasavale uz nju nisu ni mogle da se zadovoljavaju srebrima i ponekom bronzom.

Ali, kako su se sužavale granice zemlje, a bazen talenta postajao sve plići, tako su i rezultati srpske mezimice – košarkaške reprezentacije – postali sve tanji.

Sva srpska finala:

EP 2009: Srbija – Španija 63:85
SP 2014: Srbija – SAD 92:129
OI 2016: Srbija – SAD 66:96

EP 2017: Srbija – Slovenija 85:93
SP 2023: Srbija – Nemačka 77:83

Bilo je potrebno da se na njenu klupu vrati veliki Dušan Ivković da bi se samostalna Srbija vratila tamo odakle decenijama nije silazila, na postolje.

Dudi nije bilo potrebno dugo, već u drugoj godini od promocije u „Hotelu M“, a na prvom velikom takmičenju, osvojena je i prva „srpska“ medalja.

Srebrna, draga, posebna, koliko i ona 42 poena Miloša Teodosića u obruču Slovenaca.

U finalu već nije bilo realno da i drugi put savladamo dinastiju koja se silaskom jugoslovenske ustoličila na tronu i bila na vrhuncu moći. Španiju.

Samo je gospodin iz Portorika, takozvani sudija Hoze Anibal Karion, uz pomoć dvojice saučesnika u istanbulskoj sramoti sprečio Dudu i Tea da drugu godinu zaredom igraju finale, ovog puta na Mundobasketu. Kasnije, od FIBA smo dobili izvinjenje za skandalozno ponašanje sudija u polufinalu sa domaćinom Turskom, ali medalju ne, tako da se na sledeću moralo pričekati.

Da je „orlovima“ potrebno osveženje bilo je jasno još tokom televizijskih prenosa utakmca Olimpijskih igara u Londonu, na kojima nije bilo Srbije, tako da je ubrzo mentor prepustio klupu svom učeniku i jednom od najvećih koje je naša košarka imala – Aleksandru Đorđeviću.

Kao ni Dudi, ni Saletu nije bilo potrebno mnogo da momcima okači medalju oko vrata i raspali navijačke strasti kod kuće.

Ličilo je na „dizaster“ pred kraj grupne faze takmičenja na Mundobasketu u Španiji, ali je mladi selektor tada u stilu svojih učitelja jednim potezom okrenuo stvari u svoju, samim tim i našu korist – zaradio je efektno isključenje, poručio svima da „nije gotovo“ i od tog trenutka bili su potrebni Kevin Durent i Stef Kari da bi se „dark horse“ zaustavio.

Dogodilo se to tek u finalu, pa je Srbija iz Madrida vratila novo srebro, ovog puta svetsko.

Bio je red na olimpijsku medalju i ona nije izostala, iako je dve godine kasnije u Rio De Žaneiru naša selekcija pojačana Nikolom Jokićem ponovo počela kilavo i neubedljivo.

Da li je to bio Saletov način (ili pouka od prethodnog leta, kada su „orlovi“ na Eurobasketu briljirali u grupnoj fazi, pa pali u formi kada je bilo najvažnije…), tek put nas je preko četvrtfinalne drame sa Hrvatskom i polufinalne košarkaške „klinike“ protiv Australije vratio na isto mesto…

…pred, ipak, nepobedivog protivnika.

Novi ubedljiv poraz od Sjedinjenih Država nije preterano boleo jer je bilo jasno da se Srbija nije samo vratila na veliku scenu, već i da se tamo pita.

Osećali su i košarkaši i selektor i navijači da je Eurobasket mesto na kom bi trebalo pozlatiti srebro, Đorđevićeva generacija bila je spremna za to, samopouzdanje je bilo tu, ali onda su se pred Istanbul počeli događati pehovi u serijama.

Jedan po jedan, zbog povreda i drugih razloga, sa spiska kandidata za Eurobasket 2017 počeli su da otpadaju važni šrafovi u srpskom timu, pa se na prvenstvo otputovalo sa zebnjom oko prolaska grupe.

Baš tada, kada je bilo najteže, Bogdan Bogdanović pokazao je da je rođen za najveća dela. S zadovoljstvom je preuzeo ključeve tima od povređenog kapitena Teodosića i vukao, vukao, vukao sve do novog finala.

Tamo, u jednom od svima najtežih poraza ikada, morali smo da pružimo ruku Slovencima. U isto vreme to je bio i uspeh i neuspeh, jer je početni hendikep našeg sastava bio veliki, ali je do danas ostao jak utisak da smo mogli više u tom finalu.

Morali smo da se pomirimo sa srebrom, na koje prvi put – utisak je – nisu svi bili ponosni.

Pomalo neočekivano, usledila je šestogodišnja pauza do novog nastupa košarkaške reprezentacije Srbije poslednjeg dana velikog takmičenja.

U potrazi za novim „pravim“ rešenjem na klupi, „orlovi“ su propustili još jedne Olimpijske igre, pandemijske u Tokiju 2021, što je bilo previše pa su se ljudi u Sazonovoj odlučili za neočekivan, ali očigledno mudar potez – na klupu je vraćen jedan od najvećih košarkaških mudraca koje je ova zemlja imala.

PrintscreenZa razliku od Dude i Saleta, čoveku čiji je odlazak sa klupe SR Jugoslavije – sa kojom je osvojio back 2 back evropska i svetska zlata – bio je potreban drugi pokušaj da Srbiju vrati na postolje.

Italijani su nas sve nokautirali u toj osmini finala Eurobasketa prošle godine u Berlinu, uzdrman je bio i veliki Kari, ali se povukao u svoj ugao, konsolidovao, prošao sa verovatno trećom postavom kroz još jedno „sito i rešeto“ zvano FIBA „prozori“ i pokazao da nije slučajno jedan od sinonima i najvećih sinova jugoslovenske košarke.

Pod Pešićevim vođstvom, mimo svih očekivanja, ali i realnih dometa, srpski košarkaški tim zaigrao je „svi za jednog, jedan za svi“ košarku ovog leta u Manili, odakle će čarter letom u utorak vratiti još jedno, peto uzastopno srebro iz 12. „post SFRJ“ finala.

Kada se govori o dinastijama u sportu, podrazumeva se da je reč o zlatnim. Bar ljudima rođenim ovde to nije potrebno pričati.

Ali, treba reći i to da ne postoji deo planete gde ljudi ne bi bili ponosni na ovu novu, srebrnu dinastiju koju Srbija ima.

Nigde, pa ni ovde.

Izveštavanje sa Mundobasketa donosi vam Mozzart