Bio jednom jedan dečko, željan igre, košarkaške lopte, nadigravanja, prodora, driblinga više, osmeha, aplauza, svega onog što je lepota i radost življenja kada tek počneš da koračaš kroz veliki, ozbiljni svet. Činilo se da mu je sve to, ali i još puno toga, bilo na dohvat ruke. Otvarala su se mnoga vrata pred naletom talenta, veštine, posvećenosti, klupska i reprezentativna. I, u deliću sekunde, sve je stalo...

U ponedeljak 15. decembra navršilo se četvrt veka od tragične pogibije Harisa Brkića, reprezentativnog prvotimca Partizana. I posle toliko godina, neverica i nenadoknadiv gubitak i bol za porodicu, prijatelje, tadašnje saigrače, upravu, ali i neke nove generacije, koje su, za uvek nasmejanog momka, čuli samo iz priča.

Sećanje na onog koji je tako voleo da se igra, jednostavno, precizno na najvišem nivou, kreće u nekom drugom, antiživotnom smeru jedne prohladne zimske večeri.

Najčitanije na sajtu Sport kluba

Crno-beli imaju veliki san – Željka Obradovića!

Paspalj: Kalates i Milton nisu prava rešenja, čudno trošenje para

SK: Zvezda donela odluku o Čimi Monekeu!

Svi Ostojini odgovori: Željko, budžet, Džabari, čarter i Rada

Baš tamo gde je poznavao svaki pedalj, gde je počinjao i završavao radni dan u trenerci i dresu, čiji je bio sinonim, bez obzira na kraći boravak u drugim klubovima, iscureo je jedan život, tek što je počeo, sa 26 leta. Tog kobnog 12. decembra, završio je trening ranije i, uputio se ka svom automobilu oko 21 čas. Tada je na parkingu „Pionira“ (danas dvorana „Aleksandar Nikolić“), ustreljen sa dva hica u predelu glave. Njegova najvažnija bitka je potrajala još tri dana. Za razliku od onih pod obručima, završila se tragedijom nezabeleženom u istoriji jugoslovenskog i srpskog sporta.

„Sve je strašno bez obzira na protok vremena. Sećam se da sam bio na tom, ispostaviće se, na žalost, poslednjem treningu Harisa i da sam pola sata pre tragedije, otišao kući. Trebalo je sutradan, rano ujutru, da idemo na put u Istanbul, na utakmicu protiv Efes Pilsena (Anadolu Efes). Onda me je pozvao ekonom Nikola (Tomašević) i rekao mi to što mi je rekao. U početku nisam mogao da verujem da je to istina. Nekoliko puta sam ga pitao: ‘Jel stvarno Nidžo’, pa seo u kola i pravac pred Urgentni centar. Svi smo se tamo skupili, njegovi roditelji, prijatelji, mi iz kluba… Tu smo ostali do jutra u iščekivanju nekih vesti. Sledeća dva dana, proveli smo u njegovoj kući sa Radmilom i Ismetom…“ priseća se Dragan Todorić u razgovoru za Sport klub.

Lična nota

Haris Brkić je prve košarkaške korake, kao desetogodišnjak, napravio u rodnom Sarajevu, u Bosni, prvom jugoslovenskom evropskom šampionu. Ratni vihor početkom 90-ih, dovodi ga u Humsku. Tokom pohoda crno-belih na kontinentalnu krunu, sezonu 1991/92, proveo je na kaljenju u čačanskom Borcu, a 1993. je zaigrao za prvi tim. Narednih godina je sa velikim uspehom nosio dres najtrofejnijeg kluba na ovim prostorima, uključujući i učešće na fajnal foru, tada Kupa evropskih šampiona, 1998. u Barseloni. U crno-belom je osvojio četiri titule prvaka Jugoslavije i tri nacionalna Kupa.

Bio je i reprezentativac do 22 godine, a sa (tada) mladom selekcijom je osvojio bronzu na Evropskom šampionatu, kao što je bio i povremeni član seniorske selekcije.

Nije jedini tadašnji sportski direktor, koji nije mogao da veruje da je moguće da se ovako nešto desi.

„Nazvala me je sestra da mi kaže kako je na televiziji čula da je Harisa neko upucao. Rekla sam joj da je nešto pomešala, nije dobro čula, a ona je nastavila da mi objašnjava kako su prekunili program da bi objavili vest o pucnjavi,“ pričala je svojevremeno Harisova mama, Radmila, u krajnje ličnoj ispovesti tokom obeležavnja jedne tužne godišnjice.

Dok Todorić premotava tragediju po ko zna koji put, ponavlja sledeću rečenicu:

„Svi smo tada čekali i potajno se nadali da se neće desiti ono najgore. Ali, na žalost, javili su… kraj…“

Da roditeljska bol bude još veća, ni posle dve i po decenije, ubica ili ubice nisu privedeni sudu pravde.

„Do dan danas, ostalo je nerazjašnjeno, niti saopšteno roditeljima, odnosno majci, pošto je otac Ismet preminuo, ko je i zašto to uradio. Mislim da bi majci barem malo bilo lakše, a ne ovako… Šta da kažem, prvi put se nešto tako desilo sa nekim članom KK Partizana, možda i šire, ne pratim sve sportske grane, da li je još neki klub zadesila tragedija kao nas, ali… Živeli smo, a na žalost još živimo u zemlji gde se takve stavri mogu desiti i, dešavaju se… Ali, bilo je nezapamćeno strašno. Da se nekome nešto tako desi, faktički, na njegovom radnom mestu, pa na taj način, uh…“ emotivno će Todorić.

Uvek u mislima

„Delimično sam učestvovao u njegovom dovođenju i praktično, sa Kićom (Dragan Kićanović, prim aut), pravili smo plan kako ćemo njegove roditelje da prebacimo iz Sarajeva u Beograd, tako da sam ja imao odličan odnos sa njim i njegovim najbližima. Svake godine odem na groblje na godišnjicu, osim ako nisam sprečen. Žao mi je što sam bio bolestan za okupljanje na 25 godina,“ rekao je Todorić.

U sličnom tonu, klupska legenda nastavlja:

„Haris je bio sjajan momak, odličan igrač, dobar drug i jedan od najomiljenih u našem klubu. Na prvom mestu, dobar čovek, koga su svi voleli i svi želeli da bude u njegovom društvu. Divim se njegovoj majci, koja sve ove godine, kada god se vidimo, ne može da veruje da se njemu to desilo i da ga više nema…“

I posle 25 godina od pogibije Harisa Brkića, suzama se ne veruje…