Umesto dana „d“ usledila je istinska košarkaška pobeda, posle povlačenja predloga izmene Statuta KSS iza koga stoji pet regionalnih saveza (Vojvodina, Centralna, Istočna, Južna Srbija, Raško - Kosovsko - Metohijski). Preciznije, većinskom odlukom delegata Skupštine, ceo proces je odložen za period posle Evropskog šampionata seniora (27. avgust - 14. septembar), bez obzira na atmosferu i poteze u poslednjih desetak dana.

A nije slutilo da će se završiti akademski, onako kako dolikuje organizaciji trofejnog sporta, ne samo po vitrinama punim pehara, već u svim segmentima funkcionisanja, od kojih je kreiranje odnosno dorada najvišeg akta od fundamentalnog značaja.

Atmosfera u kojoj su se razmenjivali udarci ispod stola, ali i neka vrsta tihe pobune, podele, konfrontiranja košarkaške porodice, nije mogla doneti ništa dobro, osim koraka unazad. Najmanje potrebnog uoči velikih letnjih takmičarskih obaveza brojnih reprezentativnih kategorija čiji (ne)uspesi trasiraju put kojim se češće ili ređe ide.

Važnije od (ne)posrednog članstva klubova osnivača ili regiona, eventualnih posledica na budžetsko finansiranje, ili prepoznavanje KSS posle „redizajna“ Statuta kod resornog Ministarstva ili FIBA, jeste dobrobit ovog sporta u dužem vremenskom periodu. Jer, u nacionalnom savezu, istorijski, od one velike zemlje do samo srpskih okvira, nije se radilo od danas do sutra, sa i bez medalja. Ono što ga je razlikovalo od ostalih sportskih rođaka, uvek je bio potez pre moguće situacije (problema), sa planom, programom, a ne retko vizijom. Nije uvek bilo idealno, ali za ovdašnje uslove KSS (KSJ) je bio primer, organizacija od koje su drugi učili. Zato je jedan poduži tajm aut za moguće promene košarkaškog „ustava“ jedini racionalan potez.

SVE O PREVIRANJIMA U KSS:

Održana nikad kraća vanredna skupština Košarkaškog saveza Srbije

Ko to radi o glavi Nebojši Čoviću? Epizoda 2

Traje rat za KSS: Pobunjeni regionalci prozivaju Čovića

Čović za SK: Znam odakle pritisci na Savez, ja se toga ne plašim

Propao pokušaj promene Statuta KSS (za sada)!

Umesto zatezanja konopca od koga bi lako pukla košarka, naravno da niko dobronameran ne navija za dugoročno guranje teme pod tepih, ali ima i nekih drugih bazičnih stvari, koje više ne dozvoljavaju ono „pravimo se da je sve ok“. Nije da se prvi put put pominju, ali je nekada neophodno i „milion“ puta podsetiti ne bi li se napravio iskorak. Rad sa mladjim kategorijama, broj aktivnih klubova, status, tretman i kvalitet trenerske struke, (ne)limitirana strana pojačanja, tretman, pozicija Košarkaške lige Srbije, neke su od „priča“ koje direktno utiču na budućnost pod obručima. I nisu sigurno isključivo klupska stvar, dok se Savez bavi „višom politikom.“

Upravo se od organizacije sa sedištem u beogradskoj Sazonovoj 83, očekuje pokretanje šire akcije, da sve ne ostane puko konstatovanje stanja ( a nije dobro), lamentiranje za nekim prošlim vremenima i, iskustvima. Ako krenemo od klinaca, hoćemo li i dalje imati dualitet škole košarke – klubovi. Šta je profitabilnije, a šta korisnije u perspektivi razvoja, a time i krajnjeg produkta – što više kvalitetnih igrača do reprezentativaca. Kvalitetan klupski rad sa najmlađima trebalo bi da bude baza, uz koju ide i adekvatno finansiranje. Poslednje se ne realizuje lako ni u našim najvećim klubovima, a tek ružičasto nije van Beograda. Ali, bez pomenutog, ne gine tavorenje, koje može biti i većih razmera od onog čiji smo svedoci. Kao i u slučaju nekadašnjih centara, od Čačka, Kraljeva, Vršca, Kragujevca, Leskovca, pa i Subotice, koja je do pre nekoliko sezona bila izgubljena u Dudovoj šumi.

Podatak za malu uzbunu je i broj klubova u Srbiji, koliko ih stvarno ima, da li su realno aktivni osim u Agenciji privrednih registara. Nezvanično, u APR ih ima nešto više od hiljadu, a realno, na terenu više nego duplo manje. A uzročno – posledična veza je broj aktivnih košarkaša (košarkašica). Da bazu ne bi sveli na beogradski „pašaluk“, a time drastično limitirali mogućnosti (budućnosti) ovog sporta, nema više dremanja. Jer, eventualni rezultati bi se videli kroz pet, šest godina, koji bi trebalo izdržati, stoički, bez kukanja i, odustajanja.

Ne bi trebalo da se zatvaraju oči ni pred činjenicom da ovde više ne rastu ni najbolji treneri, ono na čemu nam je bivši jugoslovenski region s pravom zavideo posle raspada zemlje. Trenerska struka u Srbiji je svedena na instant rezultate više, manje nestrpljivih klupskih uprava, od pionira do seniora. Sa podelom i protokom (ne)podobnih, mešanjem kojekakvih „babica“, pritisaka roditelja, menadžera, članova upravnih tela (mlađe kategorije)…

Za uočavanje talenata, mukotrpno – dugotrajni rad stvaranja igrača, osim mesta na tabeli, nema vremena. Kao da su svi poput večitih, bar evroligaši. A oni, treneri, bili su (nadamo se da će ostati) zaštitni znak i, prevaga ovdašnje košarke.
Nacionalni savez, ali i generalno, porodica pod obručima, trebalo bi da se pozabavi i strategijom oko KLS bez obzira na formalnu nezavisnost (od KSS) ovog takmičenja, odnosom prema ABA ligi, primarnim interesima. U poslednje spada i broj stranaca, seniora i juniora po klubu, utakmici u okviru takmičarskog ciklusa.

Ovo je bila tek po koja skica za pun košarkaški portret, u koji sigurno spada i Statut, ali, ne pre nacionalnih selekcija. Kao što je lepo i korisno kada delegati Skupštine, više ciljeve stave ispred teranja „maka na konac“.

Pogledajte ludu završnicu NCAA finala: