Srpski trener Željko Obradović dirljivim govorom se oprostio od svog nekadašnjeg saigrača, velikog prijatelje i kuma Milenka Savovića na subotnjoj komemoraciji održanoj u sali SD Partizan.

Nakadašnji košarkaš Milenko Savović preminuo je u ponedeljak u 61. godini.

Savović je pre oko mesec dana primljen u bolnicu nakon problema prouzrokovanih koronavirusom, a dalje komplikacije dovele su i do njegove smrti.

Karijeru je počeo u Partizanu 1977. godine. Za crno-bele je igrao 12 sezona i bio je kapiten i miljenik navijača.

Nakon Partizana igrao je za Granadu i Vojvodinu u kojoj je završio karijeru.

Sa Partizanom je tri puta bio šampion Jugoslavije, osvojio je tri Kupa Radivoja Koraća u vreme dok je to bilo međunarondo takmičenje, i dva Kupa SFRJ.

Za reprezentaciju Jugoslavije nastupio je na Evropskom prvenstvu 1983. godine.

„Moje druženje sa Savom je počelo negde 1978. godine kada smo igrali zajedno u reprezentaciji, tadašnjoj juniorskoj. Odmah je nešto kliknulo između nas da smo postali nerazdovjni i da je to prijateljstvo trajalo sve ove godine. Najbitnije je bilo da smo jedan drugog uvek razumeli, da smo pomagali jedan drugom. On je ranije došao u Partizan, ja sam došao 1974. i ovde imam priliku da vidim mnoge saigrače iz te generacije koji su me sačekali i prihvatili i jedan od njih je bio i Savo. Teška neka vremena su bila tada, ali nam je bilo mnogo lepo. Nalazili smo se po stanovima i sećam se kad je Boban Petrović dobio prvi od svih nas stan da smo pravili žurke kod njega i da smo spavali, neki po krevetima, neki po podu, ali bilo je lepo i vodili smo računa jedni o drugima. U tom periodu ni Sava ni ja nismo imali auto, pa smo se snalazili i jurili Bobana Petrovića i Miška Marića da nas voze na trening, a kad nije bilo ni toga onda smo išli autobusom, a onda kad ljudi vide čoveka od 2.10 u autobusu, malo reaguju, čude se“, počeo je Obradović prisećanje na Savovića i nastavio:

„U to neko vreme smo počeli da se intenzivno družimo Sava i ja. To druženje je bilo od ujutru do uveče. Uvek smo smišljali raznorazne šale. Nekad bi se navalili na mene, ja sam bio Crvle jer sam bio najmanji, Cvrčak su me zvali, Diklića smo zvali Ćoro zbog onih njegovih naočara, a Savi smo govorili da nije normalan jer da je normalan ne bi bio toliki, ne bi bio 2.10, kako može čovek toliki da bude. Ali ono što je bilo fascinantno to je da gde god smo se pojavljivali, Savo je privlačio pažnju, čovek prav kao strela, lep, a umeo je da priča lepo i ostavljao je utisak na žensku populaciju. Ja sam jednom kad smo sedeli u kafani uspeo neku pesmu da mu prepevam. ‘Imam kuma, lepši je od mene, njega vole devojke i žene, lepši mu život nego bajka, lepotana, rodila ga majka’. Ta neka priča je došla i do Nene, ali Nena je shvatila koliko joj žene zavide i kakvog muža ima„.

Trofejni srpski stručnjak je istakao i koliki je uticaj Savo imao da Partizan stigne do svoj najvećeg uspeha u istoriji kluba.

„Sava je ceo život bio roker. Negde sam skoro pročitao tu izjavu Gileta iz Orgazma… Koliko je Sava sve nas uveo u rok en rol i koliko je bio u drugim stvarima neko na koga smo se ugledali. Negde kad smo završavali karijeru, kad smo prekidali na interesantan način, Kića je kao i uvek osetio neke stvari pa je postavio Savu za sportskog direktora, to je ta godina kada smo uspeli da postignemo neverovatan uspeh i postanemo prvaci Evrope. Savine zasluge za taj uspeh su neverovatne. Znam koliko je i meni pomagao u odnosima sa igračima. Njegova je zasluga što smo uspeli da igramo u Fuenlabradi. On je seo na avion, otišao i pripremio sve za nas, u dogovoru sa čovekom koji mi se javio kada je čuo vest da je Sava umro, u pitanju je Hoze Kintana. Nas su zvali Partizan iz Fuenlabrade, Sava je otišao mnogo pre nas, video te ljude i dogovorio da tamo igramo sve utakmice u Evroligi. Sarađivali smo i u reprezentaciji i meni je uvek bilo važno njegovo mišljenje. Uvek smo bili na vezi i uvek sam ga zvao u nekim najtežim trenucima u životu. To je valjda tako kada nekome veruješ, kada ti je neko drag i znaš da će da ti kaže ne ono što želiš da čuješ, već istinu. Desilo se da sam se zadesio u Čačku kada mi je stigla vest da Save više nema. Moj brat mi je ispričao priču koju ja nisam znao. Kada smo se vratili sa fajnal-fora u Istanbulu, sačekali su me otac i taj moj brat i onda mi je rekao da ja nisam tu situaciju kada sam se ja okrenuo da je Sava izvadio novac da im da, kad se budu vraćali u Čačak da svrate, nisam imao pojma za to“.

Na specifičan način Obradović je u svom Čačku poželeo da se oprosti od dugogodišnjeg prijatelja.

„Pošto imamo dobre prijatelje u Čačku, sećajući se onoga što je Sava voleo, jedan moj prijatelj ima radio stanicu, pa sam ga zamolio da pusti jednu pesmu koju je Sava obožavao Električnog orgazma ‘Igraj vudu’. Svi moji ljudi iz Čačka su me zvali i koristim priliku da se i njima zahvalim što su izrazili saučešće i meni i porodici i što su znali kakav je Sava bio čovek. Tog dana na groblju u Trebinju posle sahrane, prišao mi je jedan čovek, gospodin Aleksić koji je bio Savin prvi trener. Ispričao mi je malo o tome kakav je Sava bio tada. To je otac onog heroja Aleksića iz Trebinja koji je poginuo. Ja sam iskoristio priliku da mu čestitam što je napravio takvog heroja, a on mi je održao lekciju rekavši da njegov sin i dalje živi zahvaljujući meni i ljudima koji ga i dalje pominju. Ja se nadam da ćemo i mi nastaviti da pominjemo Savu jer je on to zaslužio. Mnogo je lepih i teških trenutaka koji smo proveli zajedno, ali na kraju svi znamo kakav je Sava, kakav je čovek bio i kakav je trag ostavio iza sebe. Došli smo i do toga da postanemo kumovi 1989. kada se ženio, pa da se rodi mali Sava, pardon… Sara, koja je preslikana tata i koliko smo se radovali u tim trenucima, koliko smo bili vezani“.

Obradović je na kraju poželeo da se svi na komemoraciji velikim aplauzom oproste od košarkaške legende crno-belih.