Svakog leta, košarkaški zaljubljenici imaju priliku da prate prvenstva mlađih kategorija, na kojima se iz godine u godinu pojavljuju novi talenti — igrači koji će u godinama koje slede biti nosioci igre u najjačim ligama Evrope i sveta.

Košarka se danas zaista igra na svim meridijanima i pravo je osveženje videti da i zemlje za koje donedavno nismo ni znali da imaju košarkaške selekcije, danas igraju brzo, atraktivno i moderno. Njihovi igrači deluju tehnički i taktički sve potkovaniji, što jasno pokazuje da je zamisao svetske košarkaške organizacije – kada je slala trenere širom sveta sa ciljem popularizacije ovog sporta – urodila plodom.

Onima koji zaista vole da prate košarku u mlađim kategorijama medalje nisu uvek najvažnije. Nekada je mnogo bitnije od toga da gledate bisere u nastajanju, one mlade igrače koji će u godinama koje dolaze krasiti krunu svetske košarke.

Iskreno, kada se osvrnem samo pet godina unazad, teško da mogu da se setim ko je bio šampion Evrope u konkurenciji do 18 godina a da ne pričam o preostala dva mesta na pobedničkom postolju. Naravno izuzetak je 2023. godina, kada se reprezentacija Srbije popela na tron. Ali zato se vrlo dobro sećam velikog broja igrača koji su danas perjanice u svojim timovima i koji su od velikih nada izrasli u sjajne košarkaše.

POPULARNO NA SPORT KLUBU:

Zvezdin model: Pusti emocije, biznis su brze prodaje

Mančester junajted otvorio novi trening centar, i to kakav!

Mijailović: Cilj je licenca na 10 godina, želimo na Fajnal for

Taj prelaz iz juniorske u seniorsku košarku verovatno je najteži korak u karijeri jednog igrača. I pored nesumnjivog talenta, mnogi se u tom periodu teško snađu, neki čak i nestanu sa košarkaške mape, pre nego što dobiju pravu priliku. To je onaj surovi deo sporta kroz čiji filter skoro svi moraju da prođu. On nemilosrdno odvaja one koji mogu, žele i imaju snage da izdrže sve izazove modernog sporta, od onih koji to, jednostavno, nemaju.

Baš dok sam pratio jednu od utakmica tih klinaca, potencijalnih budućih nada košarke, palo mi je na pamet kako su nekada talenti mogli lako da promaknu i prođu ispod radara košarkaških stručnjaka. Neki od njih jednostavno nisu blistali u tim godinama – nisu bili dovoljno jaki, visoki, brzi… možda ni dovoljno zreli da se izbore sa očekivanjima. A neki, verovali ili ne, tada još nisu ni trenirali košarku.

Dešavale su se i takve priče. Pojavljivali su se momci koji su prvi put uzeli loptu u ruke sa petnaest, nekad i više godina, ali čim bi je dodirnuli, čim bi je osetili pod prstima, desilo bi se nešto posebno. Kao da su se oni i lopta oduvek tražili. I tog trenutka kada bi se sreli, rodila bi se veza jača od svega – tiha, neraskidiva, večna.

Jedan od tih momaka bio je Hakim Oladžuvon. Ime koje me asocira na igrača koga sam gledao sa poštovanjem, divljenjem i uživao u svakom potezu istinskog umetnika pod obručima. Nije rastao uz narandžastu loptu, nije prošao klasičan put, jer je košarku počeo da trenira tek sa petnaest godina, u srednjoj školi. Pre toga bio je fudbalski golman, što je značajno doprinelo njegovoj izuzetnoj brzini nogu i agilnosti, osobinama koje je kasnije veoma vešto koristio na parketima širom NBA lige.

Kada je konačno uzeo loptu u ruke, delovalo je kao da mu je oduvek pripadala. Njegova igra nije bila samo efikasna, bila je poezija u pokretu. Besprekorna leđna tehnika, finta, okret, još jedna finta pa onaj prefinjeni horog – sve to je kod njega imalo ritam, smisao i eleganciju. Bio je jedan od onih koje smo imitirali kao klinci, na malom košu kod drugara u dnevnoj sobi, trudeći se da do savršenstva izvedemo svaki pokret njegovog čuvenog „dream shakea“.

Da su centri ti koji najkasnije sazrevaju – to je gotovo pravilo, a ne izuzetak. Njihov košarkaški put često počinje tek nakon što se oprobaju u drugim sportovima, pa lopta pod obručem dolazi kao poziv koji nisu ni očekivali. Sličan put kao i “Hakeem the Dream”, imali su i čuveni „tornjevi blizanci“ – Dejvid Robinson i Tim Dankan.

Neke igrače pamtimo po broju postignutih poena, neke po stilu igre, ali retki su oni koji ostave trag zbog samog načina na koji su bili prisutni na terenu. Dejvid Robinson bio je upravo takav – igrač čije je držanje zračilo autoritetom i ostavljalo utisak da komanduje svakim segmentom igre. Zvali su ga „Admiral“, i to s razlogom. Ne samo zbog činjenice da je diplomirao na prestižnoj Američkoj mornaričkoj akademiji, već i zato što je to ime savršeno pristajalo njegovoj pojavi — visokom, snažnom, atletski građenom čoveku, čija je dominacija na parketu bila jednaka njegovom dostojanstvu van njega.

Zanimljivo je da košarku nije ozbiljno igrao sve do završnih godina srednje škole. Kao tinejdžer, bio je prosečne visine i više zainteresovan za druge stvari. Međutim, tokom jedne školske godine izrastao je čak 18 centimetara, što ga je prirodno približilo košarci. Pravi preokret dogodio se tokom druge i treće godine studija na Mornaričkoj akademiji, kada je Robinson u potpunosti fizički sazreo i postao jedan od najdominantnijih centara na koledžu. Njegova poslednja NCAA utakmica, u kojoj je postigao 50 poena protiv Mičigena, bila je tačka na uspon koji je započeo ni iz čega. San Antonio Sparsi izabrali su ga kao prvog pika na NBA draftu 1987. godine, ali zbog obavezne dvogodišnje službe u mornarici morali su da sačekaju do 1989. da ga vide u dresu. Svi, naravno, znamo da im se to čekanje isplatilo.

A koliko su tek Sparsi profitirali dolaskom tihog, mirnog i neponovljivog Tima Dankana! Dovoljno je pogledati pod svodove njihove arene i prebrojati titule NBA šampiona koje su počeli da osvajaju ubrzo po njegovom dolasku. I tom velikom, dobrom džinu, košarka uopšte nije bila na pameti dok je odrastao. Da na Devičanskim ostrvima uragan nije uništio jedini olimpijski bazen koji su imali – gle čuda, baš one godine kada je Dejvid Robinson počeo da igra za Sparse – možda danas ne bismo govorili o Dankanu kao o košarkašu, već kao o jednom od najboljih plivača u istoriji.

Košarku je počeo da trenira tek u srednjoj školi, na Devičanskim ostrvima, a majci je na smrtnoj postelji obećao da će završiti studije. Upravo zbog tog obećanja nije želeo prerano da napusti koledž i zakorači u NBA ligu. Njegova snaga ležala je u besprekornom izvođenju svakog segmenta igre – šut je bio stalan kao otkucaji srca, odbrana čvrsta poput zida, a pokreti proračunati kao šahovski potezi velikana.

Dok su drugi tražili glamur, Dankan je vredno i strpljivo gradio nevidljive temelje uspeha, trening po trening. Bio je tiha, nevidljiva sila, ali nezaustavljiva za svakog protivnika. Nije mu bilo potrebno da se ističe u svakom potezu, želeo je da kroz igru, druge igrače oko sebe čini još boljima. Neretko su neki prosečni košarkaši, pored njega, izgradili ozbiljne karijere samo zato što su bili dovoljo pametni da shvate koliko mogu da napreduju uz jednog takvog nesebičnog džina. Upravo zbog toga, njegova igra nije bila samo košarka – bila je lekcija o tome kako se, korak po korak, čvrsto i sa srcem, postaje legenda.

Karijere ovih igrača prava su priča o strpljenju, upornosti i veri u magiju. Pravi talenat ne mora da krene zvezdanim putem, jer košarka uvek na vreme otkriva svoje dragulje – one koji su dugo i vešto skrivali svoj potencijal, daleko od očiju stručnjaka. Priče o tome kako su ovi košarkaši započeli svoj put inspiracija su svakom mladom igraču koji je bar jednom pomislio da nije dovoljno dobar i da je uzalud toliko trenirati, jer su svi već daleko ispred. Ali važno je da ne odustaju, da veruju da je svaki korak, pa makar naizgled spor i neprimetan, deo njihovog ličnog putovanja ka ostvarenju snova. Košarka je, na kraju krajeva, igra snova, vere i upornosti.

A talenat sazreva onda kada je spreman — samo ga treba ubrati u pravo vreme, ni prerano, ni prekasno.