„Odličan je učenik i takmičarski
nastrojen, želi da postane najbolji što je zaista neobično u našoj ligi. On je
tu rano ujutru, on je tu kasno uveče. Hoće još. Želi od mene i trenera da ga
guraju. Zato sam mu rekao da to ne odlaže. Dođavola sa Tonijem, dođavola sa
Timijem, dođavola sa Manuom, ti igraj igru. Ti si glavni.“

Dani pre NBA

Tihi momak iz LA bio je član Kanjon Springs srednje škole, ali ubrzo
prelazi u Martin Luter King školu na Riverside-u, gde je vodio svoju ekipu do skora
30-3. Posle jednog poraza od Diminguez-a, odmah nakon kraja utakmice, otrčao je
do svoje majke i pao joj u zagrljaj plačući. Nije mogao više da izdrži. Nepuna 24
časa ranije saznao je da je Mark Lenard ubijen u svojoj perionici. Kavajijev
otac, čovek koji je kumovao unikatnom imenu svoga sina (Kawhi), a čije značenje
je ostalo nepoznanica i njegovoj majci, imao je 43 godine. Ubica nikada nije
pronađen, a slučaj je ostao nerešen zbog nedostatka saradnje sa potencijanim
svedocima. Ostavio je iza sebe ovu tragediju, makar za spoljni svet i nastavio
sa košarkom. Prelazi u San Dijego koledž, iako je imao ponude jačih i boljih
Univerziteta.

„Mogao sam da
odem u veću školu. Upotrebio sam to kao motivaciju, otišavši u školu koja me
voli“, izjavio je jednom prilikom „Hteo sam da ih stavim na mapu i pokažem
svima da ne morate biti u top koledžu da bi stigli u NBA.“

Tamo je u drugoj sezoni sa samo 19 godina, takođe bio lider i, inače,
prosečnu ekipu Azteka predvodio do Sweet 16 faze. Te godine beležio je 15 poena
i 10 skokova, zahvaljujući čemu je završio kao 15. pik prve runde drafta.
Ujedno je najbolje plasirani pik u istoriji pomenutog Univerziteta, za koji
nije igrala neka značajnija NBA zvezda, osim Juwana Howarda. Draftovan je 2011.
od strane Pejsersa, ali je odmah prosleđen u San Antonio, zajedno sa pravima te
ekipe na Erazema Lorbeka i Davisa Bertansa, a put Indijanapolisa zaputio se
Džordž Hil. Teška odluka za Bjuforda, ali prethodna decenija je dokazivala da
su Pop i on pretvorili u umetnost pronalaženje odličnih igrača među niže
rangiranim pikovima. To će se još jednom obistiniti, a upravo nakon drafta,
Lenard je izjavio nešto što vrlo podseća na Popoviča i njegovo skromno,
anti-holivudsko carstvo iz nepopularnog teksaškog grada.

Naime, za Complex magazin, u jednom intervjuu sa najgluplje sklopljenim
pitanjima koje sam ikada video, na jedno od njih- “Kakav je osećaj znati da ćeš
uskoro postati milioner?“, odgovorio je, uz pogled zakovan za pod, sa
polutužnom facijanom ekspresijom, kao da prvi put odgovara matematiku pred
celim odeljenjem:

„Ne znam,
čoveče. Srećan sam što sam odrastao. Nikada mi, u stvari, nije bio potreban
novac, ali je osećaj dobar.“

Rađanje Šugar K Lenarda

Kavaji je u svojoj prvoj sezoni odigrao 64 utakmice, 39 kao starter, a
zanimljivo da je  u Popovičevoj eri, od
rukija, samo Parker imao više utakmica  u
prvoj petorci- 72. Zajedno sa saigračem, Tijagom Spliterom, pozvan je na  utakmicu Zvezda u usponu 2012, u timu Čarlsa
Barklija..  Iste sezone je svrstan i u
najbolju ruki petorku lige. To je bio vrhunac njegove prve NBA sezone, koja će
biti upamćena i po tome što je imao veće brojke u plej-ofu, kao i činjenica da
je jedan od retkih rukija u koje je Greg imao poverenja u svojoj karijeri. Sledeće
godine, opet je učestvovao u Čakovom timu, kao sofmor, i imao odličan učinak od
20 poena i 7 skokova. Na kraju sezone, i dalje je vozio Shevrolet Malibu, za
razliku od većine kolega koji su se već okitili najnovijim Mercedesima…

U drugoj sezoni, sramežljivi momak sa rasponom ruku od 224 cm, značajno
je unapredio svoju igru, pre svega u ofanzivi. Već je postao dokazan kvalitetan
defanzivni igrač, sa unikatnom građom- 104 kg suvih mišića, uz pomenuti raspon
ruku, koji je čak 23 cm duži od njegove visine, sa nestvarno velikim šakama
(širina 30 cm!) većim od mnogih centara. Kada na takve fizikalije dodate
njegovu radnu etiku, koja je samo postala još nemilosrdnija u odnosu na koledž,
kada se budio u 5 sati ujutru da bi vežbao na šutu, a zatim išao u teretanu pre
svih, dobijate jednog od najboljih defanzivaca u ligi. Kada je došao u NBA, bio
je, grubo rečeno, limitiran ofanzivni igrač. Postepeno je njegov rad dolazio do
izražaja. Radio je na mehanici šuta i kontroli lopte, a posredstvom toga ubacio
je u svoj arsenal step-bek šut, roling, šut za tri poena, uneo agresivnost i
generalno kreativnost, koja će se posebno izraziti u ovogodišnjem finalu. Sa
druge strane, unapredio je i svoju jaču stranu- odbranu na perimetru i naučio
impresivno da brani pik en rol, uz činjenicu da ima sposobnost da sačuva igrače
na pozicijama 1-3. A nagrade su stizale, kako na terenu, tako i u vidu Popovih
izjava:

„Mislim da će postati zvezda. Kako vreme bude išlo, biće lice Sparsa,
mislim. On je specijalan igrač sa obe strane terena. Ono što me čini toliko
sigurnim u njega, je činjenica da on želi to toliko jako. Želi da bude dobar
igrač, mislim odličan igrač. Dolazi rano, ostaje kasno, lako je trenirati ga,
kao sunđer je.  Kada uzmete u obzir da je
prošao samo dve godine koledža i bez trening kampa, ne možete misliti da će
postati nešto drugo“.

U prošlosezonskom finalu od sedam utakmica, odigrao je bolje nego u
regularnom delu i za jednog sofmora, imao sjajne dabl-dabl brojke- skoro 15
poena i 11 skokova po meču, uz činjenicu da je Džejmsa sveo na ispod 20 poena
po meču u prve tri utakmice finala. Stigla je i treća sezona u Teksasu, a sa
njom i povreda. Propušta skoro 20 utakmica. Polako, ali sigurno se vraća u
formu, i u aprilu protiv Memfisa izjednačio je sopstveni rekord od 26 poena.
Završava sezonu sa skoro 13 poena i 6 skokova, uz 1.73 ukradene lopte (što je
najbolji skor franšize u tom segmentu, još od Manuovog iz ’03- 1.77), sa šutem
iz igre- odličnih 52%. Veliko priznanje je stiglo i u vidu svrstavanja u drugu
najbolju odbrambenu petorku NBA.

Finalne bitke za Leri O’Brajena

U velikom finalu, imao je impresivne brojke sa skoro 18 poena i 6.4
skoka, uz 61% šuta iz igre. Samo uporni i mentalno jaki igrači bi uspeli da
dođu na kraju serije do tih cifri, plus je za tri poena imao 58%, a setimo se
da je u prve dve utakmice ubacio samo po 9 poena. Pre treće utakmice, Pop mu je
šaputao nešto pored klupe. Novinari su to naravno primetili, a posle meča ga i
upitali o čemu se radilo u tom njihovom dogovoru.

„Pa znate, dosta toga je porodični biznis“.

Odgovorio je trener ovog tima u svom maniru.

Njegova odbrana nad „Kraljem“ je bila ključ pobede u ovom „ratu“- imao
je 57% iz igre protiv Lenarda, što je, mora se reći- impresivno, ali i ispod
proseka za najraznovrsnijeg strelca u ligi. Međutim, ono zbog čega je bio za
LeBrona kao Robin Hud za Šerifa od Notingema, u ovom finalu se teško može
izraziti rečima, a kamoli brojevima. Naterao je LeBrona da više probija, a time
i da se više umara. Prošle godine,
Kavaji je čuvao Džejmsa izazivajući ga, ostavljajući mu prostora za šut na dugoj
dvojci ili trojci. Ove godine bio je dosta agresivniji na lopti i konstatno mu
ostavljao malo prostora. Dosta blizu se postavljao kada bi ovaj primio loptu,
što je izuzetno rizično, jer LeBron ima najbrži prvi korak u ligi. Inače, kada
je čuvao ostale igrače Majamija, oni su imali učinak iz igre 5 od 18. Tako je
Kavaji postao Tihi Ubica Kralja, njegova senka. Sparsi nisu toliku pažnju
posvećivali Vejdu, ostavljajući neretko i Dijaa na njemu, Boša su preuzimala
dvojica ili trojica, a samo je Lenard bio sve vreme na Džejmsu.

U napadu, San Antonio je igrao svoj prepoznatljivi valcer, koji je ovoga
puta bio nezaustavljiv, pokosivši rivala u pet utakmica, a Lenard je pokazao
sve na čemu je radio prethodnih sezona- predvodio ekipu u procentu za tri
poena, grabio skokove u napadu između gomile igrača, napadao i Džejmsa i Vejda
sa rolingom. Jedini ol-ej-ap koji je njegova ekipa izvela u plej-ofu bio je na
relaciji Dijao-Lenard. U trećoj utakmici, bratstvo iz San Antonija postiglo je
71 poen u prvom poluvremenu i postavilo nove rekorde i standarde.

Pisanje nove istorije

Apsolutno zasluženo postao je treći najmlađi laureat Bil Rasel MVP-ja
finala, sa 22 godine i 351 dana, da budemo precizni (rođen 29.06.’91), iza
neponovljivog Medžika, koji je uspeo da osvoji pomenutu nagradu u tri navrata,
a prva dva puta 1980 i ’82 (rođen 14.07.’59). Takođe, jedan je od retkih koji
su zaslužili isto priznanje, a da nisu All-Star igrači, a kada smo kod tog
podatka, treba napomenuti i da je ova šampionska ekipa imala samo jednog. Kada
je komesar lige objavio da je on MVP finala, saigrači i Greg su dobijali grčeve
u stomaku od smejanja, znajući da će „brbljivi“ Kavaji morati da izusti poneku
reč o sebi. To je i uradio, promrmljao je par rečenica, uz pogled ka nebu. A
nakon toga, kada je opet trebalo da izađe na podijum i priča sa
voditeljem o celokupnoj sezoni, nije se pojavio.

„Mislim
da sam već pričao sa četiri TV i radio stanice. Nisam želeo da odgovaram na
ista pitanja po peti put“, objasnio je sutradan.

Čovek koji je
uspeo da zaustavi najdominantnijeg igrača današnjice i da ujedno bude najbolji
strelac svoje ekipe u velikom finalu, jednostavno ne voli da se samopromoviše. Ne
oseća se dominantno pred kamerama kao većina NBA igrača. On ni na terenu nije
glasan, nikada ne proslavlja svoja zakucavanja i blokade, pri građenju
slobodnih bacanja ne priča ni sa kim, sluša, upija, gleda u parket i
koncentriše se. Tim Dankan je celu svoju karijeru bio tiha i povučena osoba,
ali je on za Lenarda po brbljivosti Džej Leno. Kao takva osoba, savršeno se
uklopio u najkonstantniju ekipu bilo kog timskog sporta u Severnoj Americi
proteklih 15 godina.

„Na skali „Gospodin
Pričljivi“, od 1 do 10, rekao bih da je prošle godine bio jedinica. Ove godine,
mislim da je 1.75“, jednom prilikom izjavio je Popovič i nastavio „Hej, on
jednostavno nije takav. Još uvek nije rečiti klinac. Sjajno je što imamo sve
ove inostrane igrače jer oni doslovno imaju konverzaciju sa njim o tome šta se
radi u svetu. Sada, on želi da bude dobar košarkaš. Tu se nalazi sa 22 godine.“

Samo njih
dvojica znaju šta su pričali pred tu treću utakmicu finala. O čemu god da su
razgovarali, oni se razumeju. I veruju jedan drugome, i mislim da je Popovič to
video u i u trenutku kada je dao perspektivnog Hila za povučenog momka iz
osrednjeg koledž tima. Greg je atipičan današnji trener, koji jeste stara
škola- ume da podvikne, da se posvađa sa zvezdom tima, ali i da se predstavi
kao drugi otac svojim igračima. To je izumrla vrsta trenera u NBA. Jedan
američki novinar lepo je to primetio, naime, posle osvajanja šampionata,
Dankanova izjava odnosila se na Popa:

„Sjajno vođenje. On inspiriše. On donosi to
svake godine… njegovu strast.“

„ON je Pop. Od Popoviča do trenera Popa, od
trenera Popa do Popa, od Popa do NJEGA“ , napisao je u svom članku pomenuti
novinar. Toni je par puta sedeo u Gregovoj stolici i vodio tajm-aut umesto
njega. Đinobili na terenu ima neograničenu slobodu. Ova trojka je prešla
trnovit put da bi stekla takav odnos sa jednim od najboljih trenera u istoriji
košarke.

Pred kraj tog trećeg meča, Greg je počeo
gurkati Lenarda, simpatično ali uporno pritiskajući ga pesnicom po grudima.
Čelični dečko od preko 100 kg, sa sagnutim pogledom, uzmicao je koračajući
unazad kao da ga gura bager. To njihovo ponašanje nakon 20 poena prednosti
usred Majamija će mi zauvek ostati u sećanju. Nijedna ekipa na svetu nema taj
odnos trenera i igrača i upravo zbog te magije ovo kraljevstvo, alergično na
multimilionsku blještavost, opstaje u američkom okruženju koje živi od „soft
news“ vesti o njenim zvezdama.

U San Antoniju,
svi igrači su MVP, oni nas podsećaju da ova „ jednostavna i prelepa igra nije
oko LeBrona, Kobija, Durenta, već oko T-I-M-a“, kao što je Medžik objasnio u,
sada već čuvenoj izjavi, koja se može čuti u višeminutnom klipu posvećenom
sivo-crnim majstorima.

Author: Mrđan Radovanović