Pošto nije baš najbolje znalo engleski, teško je bilo izvući dobar citat i napraviti dobru priču o Jao Mingu.

No, sam izgled tog čoveka je govorio dovoljno. Visok 229, ne tako krhke i slabe građe, a mogao je da se kreće. Imao je sve one osnovne pokrete u visokom postu, čak i fin šut sa poludistance, taman dovoljno za dominantnog centra. Dok je trajalo, bilo je spektakularno za gledanje, ali na žalost, koštalo ga je karijere.

8. jula 2011. godine, kineski gorostas je doneo odluku da se povuče iz košarke zbog hroničnih povreda članaka. Bez obzira da li ste ga voleli ili ne, sigurno osećate da je tu nešto nedorečeno, da nije baš sve tako moralo da bude.

Jao Ming nije bio samo košarkaški feonomen. On je verovatno jedini čovek u istoriji Kine koji je uspeo da izbegne odsluženje vojnog roka. Zbog njega, glasanje za Ol Star postajalo je ponekad komično. NBA tržište proširio je do nezamislivih razmera. Jednom rečju, pionir.

Jaovo detinjstvo nije nešto čega se prerado seća. „Ne znam da li sam ikada igrao košarku iz zadovoljstva, ispred zgrade“, pričao bi dubokim glasom na jedva razumljivom engleskom. Bili su to sumorni dani, od jutra do sutra isto, kao na crtanim filmovima sa ping pong lopticama ili između dve vatre.

Kažu, on je bio nacionalni projekat. Njegovi roditelji su namerno upareni da bi stvorili savršenog sportistu. Praćen je svaki njegov korak, neuspeh nije ni dolazio u obzir. Verovatno pre nego što je postao svestan sebe kao takvog, Jao Ming je postao svestan da će morati da bude košarkaš.

Ubrzo se našao u prvom timu Šarksa iz rodnog Šangaja. Tamo je proveo pet godina, osvojio jednu titulu, a reč o njegovoj moći stigla je do Sjedinjenih Država. Hjuston Rokitsi su ga 2002. izabrali kao prvog pika na draftu. Nakon nekoliko dana mučenja i natezanja sa vlastima, dobio je dozvolu da ode.

U Sjedinjenim Državama je postao instant hit. Toliki čovek koji može da trči, sa izrazom lica koji bi nekako mogao da se nazove osmehom. Njegovu misteriju je povećavalo i to što bi uz sebe stalno imao prevodioca. Bilo je sve to egzotično, novo i samim tim – privlačno.

Jao za ovih 8 godina u NBA nije osvojio ništa. Ni sa reprezentacijom nije osvojio ništa. Ali njegova zaostavština je nemerljiva i kao u slučaju Dražena Pertrovića, raspravljaće se o tome „šta bi bilo kad bi bilo“ do ko zna koje godine.

A što se tiče Minga, snaći će se on u penziji. Prolazio je i kroz mnogo teže i usamljenije trenutke u detinjstvu… Ćao, Jao…

Author: Branislav Jocić