Nekadašnji košarkaš Crvene zvezde, Železnika i nekolicine evropskih kluba Nikola Jestratijević bio je gost podcasta „Sa Lukom i Kuzmom“ i tom prilikom se prisetio svojih početaka i sazrevanja u dva beogradska kluba tokom burnih devedesetih, ljudi koji su mu pomogli da stasa u vrhunskog igrača, raznih dogodovština iz nacionalnog tima i događaja koji su mu obeležili 23 godine dugu karijeru.

Podkast sa Lukom i Kuzmom: Novi život Nikole Jestratijevića

Košarka - video

17. avg 2022 0

Košarka - video

17. avg 2022 0

„Nije bilo mnogo igrača iz Beograda. Mislim da je u pitanju razmaženost, nepoštovanje autoriteta, prilika i mnogo čega što dolazi kasnije – novca i slave. Pre toga su bili divni počeci – šetnja, čekanje autobusa, tramvaja, roditelji vas voze na trening. Onda su došle lude devedesete. U kraju u Beogradu u kome sam odrastao sada ima deset puta više ljudi nego što ih je tada bilo. Počeo sam u ‚Koraćevoj avliji‘, na otvorenom terenu, tu smo igrali. Trenirao nas je trener Sava, koji je kasnije prešao u Taš. Tu sam proveo 4-5 meseci i posle toga sam prešao u Zvezdu. Igrali smo ozbiljnu košarku u to vreme, osvajali smo kadetske i juniorske titule“, istakao je Jestratijević.

Posle dve godine provedene u Zvezdi, kao 20-godišnjak je 1996. pojačao ekipu FMP, u kojem se isto toliko zadržao – do 1998.

„Meni su pokojni baba i deda živeli u Železniku i moj otac je deo detinjstva proveo tamo; Nebojša Čović je iz Železnika. Kada sam prešao u Železnik, doživeo sam slom što se kaže i dvoumio sam se oko toga. Onda sam posle tih lažnih svetala velegrada shvatio koliko za život i odrastanje znači mala sredina. Koliko sam ja odrastao bahato, a ranije sam spominjao nepoštovanje ljudi i svega što se dešava oko tebe. Hvala Bogu da smo došli do neverovatnih takmičenja, upoznao sam divne ljude i imao divan period života, na čemu sam apsolutno zahvalan. Železnik je već tada bio klub sa ozbiljnom organizacijom, sve od A do Š je bilo postavljeno kako treba i znalo se u kom pravcu to ide, mnogo više tada nego kasnije. Nažalost, sa svim razmenama i politikom koja provejava kroz naše društvo, a politika je znamo šta, menjale su se stvari. Ali, postojalo je to neko poštovanje i ljubav u maloj sali, trpezariji, sobama za odmor, razmišljanje samo o sportu i odvojenosti od lažnih medija u to vreme, da nikoga ne omalovažim. Kada nemaš pritisak te vrste, mnogo lepše razmišljaš, oporavljaš se i misliš na terenu“.

U ekipi Železnika vladao je pravi timski duh i sredina je bila izuzetno podsticajna za rast mladih, talentovanih igrača.

„Tamo srećem ljude koji su promenili moje razmišljanje i shvatanje sporta i života uopšte. Mi smo tada imali poštovanje prema starijima, što se kasnije promenilo. Imali smo respekt prema starijima. Prešao sam iz Zvezde i imali smo ručak ili večeru u Železniku; dok je u Zvezdi uvek bila ozbiljna atmosfera, ovde su svi pričali uglas. To mi je prvo bilo čudno, a onda mi je izuzetno prijalo. Prvi nagoveštaji su ukazivali da će biti uzbudljivo i stvarno je tako i bilo. Ti ljudi su me podigli na viši nivo pričom i ljudskošću. Ozbiljno smo počeli da radimo. Kada mi izađemo na zagrevanje, ljudi su imali dozu respekta jer je to bio tim sa jedinstvom. Kada ja 25 godina kasnije pričam o tome, a promenilo se toliko klubova potom, znači da smo stvarno imali atmosferu. Obe te godine su bile kvalitetne“.

Povratak iz Železnika u Beograd značio je povratak u atmosferu koju je karakterisao izvestan pritisak, ali ga ni to nije omelo u daljem sazrevanju i stasavanju.

„U Zvezdi je to bio projekat ljudi iz vladajuće stranke, koji su vedrili i oblačili. Oni su obezbedili novac iz ko zna kojih tokova i finansirali su klub. To je bio dobar tim. Topalović je otišao u Beobanku, Topić i Popović su ostali, a bio je tu i Igor Rakočević. Trener je bio Joca Antonić, a Rade Pavlović je bio kondicioni. Iz perspektive povratka iz Železnika u Zvezdu, osećao sam kao da idem kući i vraćam se u Beograd, koji mi u životu i pogotovo u sportu nikako nije odgovarao. Porastao sam tu, živeli smo osamdesetih koje su bile dosta opuštenije, a devedesete je sve nekako došlo ‚na nos‘. Nismo bili tada svesni toga, ali sa ove distance uviđam da je dosta toga bilo na silu. Lepo smo igrali, mislim da se igrala Evroliga i družili smo se, ali sam imao osećaj da sam se iz Železnika vratio u nemir. Napredovao sam košarkaški, ali nisam ostajao u sportu, koncentraciji i razmišljanju o sportu i davanju sebe za ljude i tim. U tom smislu je Beograd loše uticao na mene“.

Posle dve godine u Zvezdi, 2000. je pojačao tim koji je bio osvajač Evrolige – Bolonju.

„U sportskom smislu sam u Zvezdi stvarno napredovao. Puštena mi je bila klica ozbiljnosti i seme rada. Do tada nisam znao šta je rad, u svakom smislu. Nastavio sam, menjali su se treneri, ali kada si u nekom dobrom sistemu i on traje ne jednu nego više godina, ti na osnovu tog sistema možeš da izvučeš jednu ili dve sezone na dobrom nivou, ako si takmičarski i osvajački bio tako gde treba. Mislim da je mene od FMP držala ozbiljnost. Tada je moje samopouzdanje došlo na određen nivo i mogao sam da se igram košarke, da prepoznaje situacije i da podelim mnogo više nego što sam mogao ranije. Kada prelaziš iz juniora u talentovanog igrača, to saigrači prepoznaju i mogu da se oslone na tebe, kao i trener. Tada sam pravio probleme svojim egom, u smislu da ti možeš da odlučuješ o stvarima – da biraš kada ćeš da igraš i da biraš timove protiv kojih ti imponuje da igraš; protiv Partizana ćeš da pokažeš pun sjaj, a nećeš protiv relativno manjeg kluba. Kao u životu, i u sportu moraš da se trudiš da ostaneš u borbi, kvalitetu i kontinuitetu svega. Da zaokružim, Evroliga je bila ogromno iskustvo, ozbiljni timovi u to vreme i gladni navijači“.

Jestratijević se prisetio utakmice protiv Cibone u Zagrebu, prve posle ratnih zbivanja koja su nakratko prekinula sportske i košarkaške aktivnosti.

„Cibona povratna utakmica, prvi put da jedan srpski tim ide u Hrvatsku da igra. Kreće par znamenitijih navijača, putovali su sa nama i onda su se slikali u hotelu ‚Esplenada‘ sa Oliverom Dragojevićem. Zatim puna hala ‚Dražen Petrović‘, mi smo išli sa obezbeđenjem. Od aerodroma, sve ulice su bile pune patrolnih kola i marica, sve do sale. Mi dolazimo, puna hala, bilo je krcato. Tokom jednog tajmauta, tih naših 6-7 navijača se diže i iz sveg glasa počinje da peva ‚Zvezda le‘. Muk, svi se okreću, specijalci ‚kornjače‘ preskaču preko ljudi, skaču na naše navijače i izvlače ih napolje. Dobili smo tu utakmicu na kraju, neki egal, da li produžetak. Izvesni Grgat staje na slobodna bacanja i promašuje. Isti autobus kojim smo se vraćali nazad je bio pun srče, skoro sva stakla su bila polomljena. Nekako smo se dovukli na aerodrom, ali je bilo lepo i nezaboravno“.

Nikola se sa porodicom pre šest godina preselio u Sjedinjene Države i počeo „novi život“. Pričao je o 18 sati dnevno provedenih na točkovima, brojnim anegdotama (izdvaja se o Jovi Stanojeviću), roditeljstvu…

Ceo intervjua pogledajte na linku ispod.