Avdalović za SK: Srbija ima momke za budućnost, mada…

Reprezentacija 6. avg 202410:19 2 komentara

Nekako u senci teniskog olimpijskog zlata Novaka Đokovića, juniorska reprezentacija Srbije, na Evropskom šampionatu u Finskoj, osvojila je srebrna odličja. Uvek kažemo da je svaka medalja uspeh, ali kada bilo koja košarkaška selekcija završi u finalu, ostaje bar prećutni žal za šampionskim naslovom.

Posebno kada se jedini poraz „desi“ u meču, u kome se, pored kvaliteta, na terenu ostavi sve, bez kalkulacija.

Pozevane vesti

„Ponosan sam na sve reprezentativce i saradnike u stručnom štabu, zbog medalje, ali i ostvarenog primarnog cilja, plasmana na Svetsko prvenstvo sledeće godine. Da nismo odigrali onako zahtevno polufinale sa Izraelom, pa bili i kompletni za Nemačku, verujem da bi ishod finala mogao da bude drugačiji. Ali, ni srebro ne umanjuje trud, koji su uložili ovi mladići, samo da tako nastave,“ priča Vule Avdalović za Sport klub.

Trener reprezentativne generacije 2006. godišta, vraćajući „film“ takmičenja unazad, ne može tek tako da izbriše duel(e) sa Izraelcima.

„Protiv njih smo odigrali lagano i ubedljivo u grupi, a nekakvo je nepisano pravilo da je izuzetno teško dva puta protiv istog rivala na jednom takmičenju. Polufinale je bilo kao utakmica za najsjajnije odličje, fenomenalna i uzbudljiva do poslednje sekunde drugog produžetka. Velika borba, još veća potrošnja i, što nas je skupo koštalo, povreda kapitena Mitra Bošnjakovića, koji nije mogao da nam pomogne u finalu, samo 24 sata kasnije.“

Svi za jednog, jedan za sve

„Savo Drezgić je fenomenalno odigrao polufinale i finale, nije slučajno završio u petorci šampionata. Ali, imali smo više igrača, koji su dali značajan doprinos ovom plasmanu. Pored našeg plejmejkera, tu su i Andrej Kostić, Mitar Bošnjaković, Aleksa Dimitrijević, Miloš Šojić. Spomenuo bih i učinak, onih sa klupe, ovo je timski sport, od Ognjena Srzentića, Luke Markovića, Luke Jovanovića, Alekse Stanojevića, Marka Tofoskog, ali i onih sa skromnijom minutažom poput Stefana Plisnića, Aleksandra Vojinovića… Imali smo široku rotaciju, ali kako smo ulazili u finiš takmičenja, smanjivao se broj igrača na koje se računalo. Zbog velike potrošnje nosioca igre u 50 minuta polufinala, povrede Bošnjakovića, nismo mogli da budemo maksimalni u borbi za zlato.“

Nemačka se poslednjih godina sve bolje pozicionira na košarkaškoj mapi, seniori su svetski, a juniori evropski prvaci.

„Oni jesu bili jedan od glavnih favorita i pre početka EP. Imaju tri vrhunska klinca na spoljnim pozicijama, na čelu sa Kristijanom Andersonom, plus centar, a sa takvim potencijalom prave razliku. Međutim, mi smo ih dobili na turniru u Manhajmu, iako su tada bili nekompletni (bez Karčenkova), kao i u dva prijateljska meča. Sigurno smo približnog kvaliteta.“

Finale kao da je rešeno već početnim udarom rivala?

„Mi smo „izginuli“ u polufinalu, sa ogromnom minutažom Save Drezgića i Andreja Kostića, nije alibi, ali mnogo nam je nedostajao Bošnjaković. Nemačka je imala veći broj raspoloženih igrača, a da bude još gore, loše smo otvorili utakmicu. Uspeli smo da se vratimo, skoro anuliramo razliku, približimo, ali…Imali smo otvoreni šut za tri, za izjdednačenje u završnici, ali smo promašili. Bilo je u finalu i izvesnih diskutabilnih sudijskih odluka, pa vas sve pomalo, prosto saseče. Ali, mojim juniorima, ništa ne zameram, bili su odlični, želim im puno uspeha u daljoj karijeri.“

FIBA.basketball

Kada pričamo o mlađim kategorijama, najviše bi voleli „jare i pare“?

„Osvajanje medalja u ovom uzrastu je bitno zbog sticanja samopouzdanja, da vide gde su u odnosu na vršnjake, ali, volim da kažem, to je samo jedan turnir. Isto bih rekao i da smo postali prvaci kontinenta. Mnogo je važno i da neki od njih jednog dana stignu do seniorske selekcije. A ima kandidata, čak i u reprezentaciji do 20 godina, koja ovog leta nije završila EP sa medaljom. Ima potencijala za najatraktivniji nacionalni tim, mada ih očekuje težak put. Uvek je tako na prelasku iz mladih selekcija do seniora. Puno toga zavisi od njih, da li su spremni na još više rada i ulaganja u individualni razvoj, ali i dobijanje šanse da zaigraju u klubovima.“

Imam pravo da sanjam Partizan

Avdalović je 2015. započeo trenersku karijeru, kao asistent u „njegovom“ Partizanu. Posle sezone u Humskoj, pet godina (2017-2022) je bio pomoćnik u Megi, da bi šef struke postao (i ostao) u OKK Beogradu.

„Jednom prilikom su izvukli naslov iz konteksta da želim da sednem na klupu crno-belih posle Željka Obradovića, nije mi se dopalo. Pa, ne mogu da pričam o nečemu što trenutno nije realno, a može i na drugi način da se tumači. Istina je da sanjam o Partizanu nekada, u budućnosti, kao i mnoge moje kolege, to je izazov karijere. Ali, kakve su okolnosti, pa ovi evroligaški budžeti, za pomenuto je neophodno mnogo iskustva, to je samo moja daleka ambicija.“

Takmičenje u Tampereu, pored srebra Srbije, sagovorniku Sport kluba, ostaće u sećanju i po još nečemu…

„Turnir je bio specifičan na neki način i po forsiranju određenog stila igre. Kao seniorski trener, nisam navikao da se toliko koristi zona, ili udvajanje na pola i celom terenu. Kolege su samo vrtele razne tipove odbrane, sa favorizovanjem presinga i zone. Ovu poslednju, barem 70 odsto selekcija u grupi je forsiralo. Nisam bio zatečen, jer sam sličnu praksu imao prilike da vidim kada sam prošlog leta bio pomoćnik Nenadu Čanku na EP mladih reprezentacija. Spremili smo i prilagodili napad na zonu. Na upravo završenom prvenstvu, mogao je da se vidi ozbiljan individualni kvalitet kao u slučaju Izraela, sa duetom spoljnih igrača, ne samo najkorisnijeg na šampionatu, Bena Šarafa, ali i zavidan timski nivo.“

Bonus video

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (2)

Video - Najnovije

Najčitanije vesti

Najnovije vesti