U Srbiji se generalno dobro radi sa mlađim kategorijama, postoje talenti, ali ne možemo da sahranimo košarku zato što iz neke generacije niko nije stigao do seniorske reprezentacije.

Kao što su mnogima puna usta adekvatnog razvoja ovog sporta, a onda sledi još više sugestija da se već sa 13, 14 godina odlazi u inostranstvo. Priča bez pardona Dragoljub Avramović, koordinator mlađih selekcija Crvene zvezde.

„Oni su za dobrobit trofejnog sporta u zemlji, brinu o budućnosti, a onda počnu da daju savete roditeljima, pa i toj deci, koja su juče počela da treniraju, da se pakuju i krenu preko granice. Ja ih zovem ljudi pri košarci, ne mešajte ih sa nekom konkretnom sportskom profesijom, a sve zarad većeg ili manjeg procenta. E, to baš mnogo ne valja. To je ponižavanje kluba, trenera, nacionalnog Saveza. Šta bi to trebalo da znači? Kao da mi ovde ništa ne radimo. Bez želje da umanjim kvalitet rada u inostranstvu, ali zaista imamo dobre, posvećene stručnjake. Kod nas se bolje nauči košarka u tom uzrastu, ali mora da se ima poverenja i strpljenja,“ teku reči kao bujica, u razgovoru za Sport klub, onome koji već deceniju i po radi sa najmlađima.

Slučaj Topić

Za trojicu Nikola, velikih srpskih nada, veže ga rad u mlađim, klupskim i reprezentativnim selekcijama. Sa Jovićem (Majami) i Đurišićem (NBA G liga), koji su baš njegova deca, radi i sada tokom letnje pauze, u kontaktu je i sa najmlađim, Topićem (Oklahoma).

„Zajednička im je ogromna strast prema igri. Topića sam bolje upoznao 2021. kada su igrani kadetski turniri umesto EP zbog korone. On je bio Zvezdino dete, a ja u Megi. Priđe mi i kaže:“Treneru, igrali smo sedam utakmica tokom sezone i nijednom vas nisam dobio, kakvi ste u stonom tenisu, da malo odigramo.“ Bio je bolji, pa je konstatovao da je sada 1:1. Pozvao me je i na partiju bilijara, pobedio i bio „miran“ jer je poveo sa 2:1 u tri različita sporta. Ali, najvažnije od svega, pored toga što igraju veliku košarku, veliki su ljudi.“

Od Mege do crveno – belih, uz formiranje onih koji su u međuvremenu zaigrali na najvišim takmičarskim nivoima, ne i bez rezultata, bez obzira koliko bili sekundarni u radu sa mlađim uzrasnim kategorijama.

„Lako je kritikovati, ali daj rešenje. Nisam nerealan, pa da kažem da je sve idealno, ali imamo trenere, mlađe, starije, koji znaju sa decom, onaj deo trenerskog posla koji zahteva mnogo više od obučavanja samo košarkaških elemenata. Ali, kao i u nekim drugim poslovima, tržište je takvo i, kako da nekog zadržiš u Srbiji ako ima, finansijski, pet puta jaču ponudu. Naravno, mislim na malo starije od onih sa početka priče.“

Teško je ipak, računati na trenerski entuzijazam što je bila karakteristika vaših kolega u sada već davnoj prošlosti.

„Ne bih se složio, bez entuzijazma ne bi ste mogli uopšte da radite, a tek sa toliko strasti. Niko ne može da vam garantuje da ćete se kao kouč obogatiti, postati slavan, kao i klincima koji su tek počeli da treniraju. Ali, bez obzira koliko s pravom smatrao da imamo kvalitet u mom poslu, moramo da budemo još posvećeniji. Nije dovoljno doći na trening, pokazati kako će ko da doda ili blokira. Još je važnija prava relacija sa decom, način prenošenja znanja, odnos prema pobedi, porazu, jedno sportsko – ljudsko vaspitanje, a ne koliko će se novca zaraditi. Svi, ili bar većina, krećemo da se ovim bavimo iz ljubavi. Ostaje dugo taj entuzijazam.“

Kada se pod lupu stavi rad sa najmlađima, simultano ide briga o A timu, čiji su (ne)uspesi pogonsko gorivo košarkaškog razvoja, ili „ono drugo“ koje ne bi konkretno ni da izgovorimo.

„Počeću sa pitanjem – ima li neka školska generacija/razred sa 30 „vukovaca“? Neverovatan je uspeh kada se „dese“ tri, četiri ekstremna talenta za jedno, dva, pa i tri godišta. Fantastično za klub i zemlju, ma rubrika „Verovali ili ne“. Ali, mogu da razumem i ono „ko će posle ovih sadašnjih da igra, nisu nam dobri klinci…“ i slično. Mi smo nacionalno rođeni „takmičarci“, pobeda, poraz, život, smrt. Ne kažem da je to toliko loše, ali nekada bi morali da napravimo presek. Pa, nije ni iz svake generacije u Francuskoj, Španiji ili Italiji neko izašao. Ali, ne otpisuju se ili konačno vrednuju oni sa 18, 19 godina po sistemu:“Nikada od njega nešto…“ Pa, u Americi, oni sa 23, smatraju se mladim košarkašima, a kod nas davno prošao voz. Ne ide baš tako.“

Mama Vesna bez teksta

„Ode Vesna Čitaković Đurišić, nekadašnja odbojkaška reprezentativka u Atlantu gde je prošlog leta, sin Nikola operisan. Ona je tokom karijere obišla svet, trenirala i igrala u mnogim vrhunskim dvoranama, boravila u ko zna koliko hotela, ali je ostala bez teksta kada je videla sportski centar u SAD. Iskreno mi je rekla – posle ovog, mogu samo da kažem, sve naše medalje u timskim sportovima su slučajnost. Naravno da nisu, proizvod su dobrog rada i uslova koje imamo, ali činjenica je da tamo negde „preko bare“ zaista postoje čitavi sportski centri moderne kategorije koji stvaraju NBA asove. Verujem da će jednog dana i to biti naša realnost.“

Apostrofirajući specifičnost rada sa mlađim kategorijama, Avramović nastavlja:

„Svaka utakmica ima cenu, a to je igrač i njegov razvoj. Odnosno, moraš da budeš spreman da nekada žrtvuješ meč, a ne da ga „obesiš“ što je promašio neki šut. Decu moraš da naučiš da preuzmu inicijativu, a ne samo da ih kažnjavaš na prvu ili drugu grešku. Pa, ko može da igra bez samopouzdanja. Naravno, mora da postoji i kritika, ali u adekvatnom „tajmingu“. Kada se nešto gleda sa strane, a nisi u „akvarijumu“, samo možeš da konstatuješ stanje. A zaključci su bez suštine.“

Sagovornik Sport kluba je, pre dolaska u Zvezdu, šest godina radio u Megi, sa čijim juniorima je 2022. postao šampion Evrope.

„U bliskoj budućnosti, sve će biti teži plasman klinaca sa ovih prostora na završni turnir Evrolige, koji su svojevremeno osvajali i crveno – beli. Osnovni razlog – fizičke mogućnosti. Daću jedan primer, bez pokušaja pravljenja alibija za naše peto mesto na nedavnom kvalifikacionom turniru u Beogradu, čiji smo bili organizatori. Svojevrsna francuska akademija, INSEP, koja je na kraju slavila, odlučujućeg dana za plasman na završni turnir u Dubaiju, odigrala je dve utakmice sa jedva tri sata razmaka. Pri tome, jedan meč sa dva produžetka, ali niste na njima mogli da vidite ni polutrag umora. E, sad, pitanje je da li možemo da stignemo tu njihovu atletiku. Zadovoljan sam kako smo odigrali, već rekoh, nije sve u plasmanu uprkos važnosti pobeda. Inače, večiti su na momente pokazali dobru tehnički – taktički igru i, nije baš zanemarljivo, jedini bez stranaca, za razliku od ostalih učesnika.“

Bogoljub ima strast

Avramovićeva pedagogija je tradicionalna – ne apostrofiraj deci samo kada pogreše već i kada urade makar „pola“ dobre stvari. Posle lošeg treninga, ili utakmice, ne traži krivce na drugoj strani, nešto je i do nas koji radimo ili njih koji se igraju košarke, razvijaj odgovornost.

Ne zaboravlja očaj Bogoljuba Markovića 2023. na juniorskom fajnal foru u Kaunasu kada je penale šutirao 1-9, a 1-6 za dva poena. Ipak, nije video njegovu krivicu nego veliku strast, što ovih dana dokazuje u seniorskom timu Mege, ili nedavno u reprezentativnim prozorima. Ponosan je i na jednog Petra Kovačevića (Bosna), ali i Lazara Stefanovića (UCLA). Ima tih njegovih klinaca…

Avramović je prošlog jula stigao na Mali Kalemegdan, a utisci ne mogu biti bolji.

„Izuzetno sam zadovoljan odnosom sa svima u klubu, kako su postavljene stvari, koliko je sve transparentno, sa pogledom u budućnost. A vreme kao i uvek, najbolji sudija. Prava atmosfera u svim selekcijama, požrtvovanost kolega i mladih košarkaša, uz maksimalan trud da se usklade sportski momenti i školske obaveze. Mislim da je svima lepo kada dođu na trening, što je posebno važno za igrače. Osmeh, energija, a nekad i neka kazna, pa i to je deo sportskog odrastanja. Da smo na dobrom putu, svedoče i pozivi da dovedu decu u Zvezdu.“

Na pitanje šta bi preporučio klincima kada stasaju da naprave prvi seniorski korak, priznaje:

„Put nije lak, prečice često vode do loših odluka. Za vrhunski sport, mora puno da se izgara, bude mudar i, srećan. Ko veruje u rad, igraće i u Srbiji i doći do Evrolige, NBA…Sve je stvar ličnog izbora. Postalo je komplikovano otkada američki koledži nude više nego pristojne ugovore, plus akademska diploma, da ne govorim o tehničkim uslovima. Tamo će da igraju sa vršnjacima, u našoj regionalnoj ili nacionalnoj ligi, i sa puno starijim. Ono što garantujem, veliki broj onih koje sam trenirao, a neki su stigli i do najjače lige sveta ili njenih ogranaka, nisu krenuli „tamo daleko“ zbog novca. Na košarku gledaju kroz takmičenje, adrenalin, napredak. NBA je želja svakog klinca, kao i srpska reprezentacija ili prvi timovi večitih rivala,“ rekao je Avramović na kraju intervjua za Sport klub.