Svetislav Pešić je na Igrama u Parizu konačno došao do jedinog odličja u bogatoj trenerskoj karijeri koje mu je do sada nedostajalo – olimpijske medalje.

Kao najstariji selektor ovaj 74-godišnjak, rođen 28. avgusta 1949. u Novom Sadu, odveo je reprezentaciju Srbije do bronze, koja, po mnogim mišljenjima, zbog igre koju su njegovi izabranici pružili u nezaboravnom polufinalnom duelu sa Amerikancima… ima zlatni sjaj.

Mada popularni „Kari“ još nije odlučio da li je olimpijski turnir u „gradu svetlosti“ predstavljao njegov oproštaj od klupe „orlova“ i definitivni odlazak u trenersku penziju, može se sa sigurnosti reći da je nastup selekcije Srbije u glavnom gradu Francuske predstavljao vrhunac njegove karijere. Pešić je, jednostavno, potvrdio da još uvek spada u elitni trnerski vrh Starog kontinenta i naše planete ali i pokazao da pozne životne godine ne moraju – kako su mnogi tvrdili – biti prepreka vrhunskim trenerima da postižu sjajne rezultate.

Može se postaviti pitanje zašto je bronza iz Pariza vrhunac Karijeve karijere kad je on već prethodno kao selektor SR Jugoslavije i Nemačke osvajao titule svetskog i evropskog šampiona ( sa selekcijom nekadašnje države bio je prvak sveta u Indijanopolisu 2002.. i najbolji na Starom kontinentu u Turskoj godinu dana ranije, a Nemcima je 1993. doneo prvi naslov šampiona Evrope), dok se kao trener klubova domogao svih najvažnijih evropskih trofeja, uključujući i pehara namenjenog pobedniku Evrolige koji je uzeo vodeći Barselonu 2003. godine?

Jeste da ove titule imaju nominalno veću težinu od pariske bronze (kao i srebra uzetog prošle godine na Mundobasketu na Filipinima) ali je te uspehe Pešić ostvario dok je bio u najboljim trenerskim godinama, dok je do poslednjeg – zbog činjenice da je već zašao u osmu deceniju života – stigao u situaciji kad su mnogi bili skeptični prema njegovim selektorskim dometima, tačnije nisu verovali da pod Karijevim vođstvom „orlovi“ mogu da se vrate na trofejne staze.

Podsetimo se da je Pešić imenovan za selektora Srbije u seprembru 2021. godine nakon neuspeha koji je ova reprezentacija, pod vođstvom njegovog prethodnika Igora Kokoškova doživela u kvalifikacijama za nastup na Olimpijskom turniru u Tokiju. Treba naglasiti da, uz Željka Obradovića, jedini aktivni trenera iz nekadašnje jugoslovenske trofejne „trenerske škole“ na ovaj posao nije prvenstveno doveden zbog njegovih ranijih uspeha, već zbog činjenice da čelnici KSS nisu u tom trenutku mogli da nađu nekog stručnjaka mlađe generacije koji bi svojim kvalitetima odgovarao zahtevima koji se postavljaju pred selektora Srbije.

Bilo je, kao što smo već rekli, dosta onih koji su smatrali da ovaj trener „čvrste ruke koga su prevazišle godine“, neće moći da ispuni očekivanja javnosti. Mnogi su sa nezadovoljstvom dočekali Pešićevu odluku da iz državnog tima pred Prvenstvo Evrope odstrani Milioša Teodosića, koju je selektor obrazložio tvrdnjom da „na njegovoj poziciji u ovom trenutku ima boljih igrača od dotadašnjeg kapitena reprezentacija“. Iako je turnir u Nemačkoj započela dobro, selekcija najveće države sa prostora nekadašnje Jugoslavije je u osmini finala doživela šokantan poraz od Italije (86:94), za šta su mnogi glavnog krivca pronašli u selektoru , odnuosno „potezima koje je povlačio u drugom delu meča“.

Iako nastup reprezentacije na šampionatu Starog kontinneta nije učvrstio njegovu selektorsku poziciju, „Kari“ je nastavio da radi započeti posao. Pred Svetsko prvenstvo na Filipinama, suočio se sa izostancima prve „zvezde“ NBA lige Nikole Jokića, kao i Vasilija Micića i Nikole Kalinića, pa je od oslabljene selekcije Srbije malo ko očekivao da na šampionatu u Aziji može da osvoji medalju. Pesimizam je učvršćen nakon još jednog poraza od Italije (76:78), pretrpljenog u drugom kolu grupne faze turnira u kome su Pešićevi izabranci ispustili prednost od 16 poena razlike. A onda su, od mnogih već otpisani Bogdan Bogdanović i drugovi podigli kvalitet igre i u eliminacionoj fazi šampionata, pobedama nad Litvanijom i Kanadom stigli do neočekivanog finala sa Nemačkom.

Bilo je jasno da za ovakav podvig objektivno skromnog sastava „orlova“ velike zasluge pripadaju selektoru koji jie uspeo da tempira formu tima i podigne samopouuzdanje igrača pred najvažnije mečeve. Zbog toga je, i pored poraza od Nemaca u duelu za titulu, nastup „orlova“ na Mundobasketu u domaćoj javnosti ocenjen kao podvig tima koji je nadmašio sva očekivanja, dok je „Kari“ najzad „razuverio neverne Tome“ i pokazao da ga godine ne sprečavaju da odvede svoje izabranike do medalje na najvećim takmičenjima.

Mada je Srbija na olimpijski turnir u Pariz otišla sa najjačim mogućim timom u kome su se našli povratnici u reprezentaciju Jokić i Micić to joj ipak nije garantovalo da će u izuzetnoj jakoj konkurenciji, američkih „zvezda“, ali i selekcija Nemačke, Francuske, Kanade, Australije i Španije stići do medalje. Nakon očekivanog poraza od Amerikanaca na startu, te pobeda nad Portorikom i Južnim Sudanom usledio je četvrtinalni duel sa Australijom koji je odlučivao koji će od ova dva rivala nastaviti borbu za odličja.

Odavno reprezentacija Srbije nije izgledala tako nemoćno kao u prve dve četvrtine nadmetanja sa „kengurma“ koji su u jednom trenutku stigli do, mnogima se činilo, nedostižnih 24 poena prednosti. Tada je ljutiti Pešić zatražio tajm -aut i u svom stilu „izribao“ igrače, ne libeći se da u tom obraćanju upotrebi i teške reči..

„Mils vam pet puta prolazi, nijedan faul nije šutirao. Dvadeset poena vam daje, ni jedan faul ne pravite, šta gledate koji ku..Hoćemo da dobijemo utakmicu? Na koji način? Udarite malo, pravite faul ali pravite pet penala“, okončao je svoju pridiku srpskim reprezentazivcima njihov selektor. Posle ove Karijeve „vakele“ kao da je na parket izašao drugi tim selekcije sa Balkana ili započeo novi meč. Jokić i drugovi su do poluvremena smanjili veliki zaostatak, a u nastavku prešli u vođstvo koje je u produžetku pretvoreno u izuzetno važnu pobedu.

Usledilaje nezaboravna utakmica sa američkim „drim timom“ koju je Pešić sjajno pripremio. Bila je to njegova „doktorska disertacija“ napisana u 75. godini života ali na žalost 37 minuta sjajne igre srpskih košarkaša nije bilo dovoljno da se ostvari najsenzacionalnija pobeda u istoriji olimpijskih igara. Pešić će verovatno do kraja života žaliti za propuštenom šansom da se sjajan posao dovede do kraja i „vraćajući film“ utakmice postavljati sebi pitanje da li su samo sudijske odluke i umor srpskih reprezenativaca presudili ishod meča ili je on u ta poslednja tri „fatalna minuta“ mogao nešto drugačije da uradi i tako spreči preokret.

Uspelo mu je da nepuna dva dana nakon ovog bolnog poraza vrati psihički i fizički istrošene igrača u stanje koje im je omogućilo da savladaju zvanične sveteske šampione Nemce i tako sebi obezbede mesto na najnižoj stepenci pobedničkog postolja. Bio je to revanš za prošlogodišnji poraz u finalu Mondobasketa u Manili, a „Kari“ se u trencuma kad je nakon tog duela stigao do svog prvog trenerskog olimpijskog odličja verovatno prisetio svog prvog velikog selektorskog trijumfa koji je ostvario sada davne 1993. godine vodeći uporavo reprezentacjiju Nemačke do sentaciomalnog trijumfa na Prvenstvu Evrope.

VIŠE O „KARIJU“ PEŠIĆU:

Pešić o meču sa SAD: Čudne stvari su se dešavale… (VIDEO)

Pešić: Najlakše je trenirati Jokića, ako odluči da igra

Ovo je moj otac, osvojio je svaku medalju koja postoji…

Pešić dominirao: To je najvažnije pitanje? Onda idemo odmah

Kako je čovek, koji se kao trogodiđnjak iz rodnog grada preselio u Pirot, a kasnije iz ovog grada jugoistočne Srbije krenuo u dugu košarkašku avanturu, uspeo da toliko dugo potraje na velikoj trenerskoj sceni?

Trenerski zanat je počeo „da peče“ još kao igrač u Bosni „upijajući“ metode rada Bogdana Tanjevića sa kojim je za sedam godina prošao put od ulaska sarajevskog kluba u Prvu ligu tadašnje „Juge“ do osvajanja trofeja Kupa šampiona u Grenoblu. Iako je dosta toga naučio od „Boše“, Pešić nije bio „kopija“ Tanjevića, niti bilo kog drugog trenera. Kroz rad i sticanje iskustva dolazio je do svojih trenerskih ideja, koje usavšavao,a po potrebi menjao svežim „novitetima“ Kada je Tanjević napustio Bosnu seo je na trenersku klupu „studenata“ i u sezoni 1982/83 odvede sarajevski tim do treće titule šampiona države.

Nakon toga je započeo posao vođenja kadetske,a zatim i junirorske reprezentacije Jugoslavije koje su pod njegovom „palicom“ postali šampioni Starog kontinneta. Vrhunac tog perioda njegove trenerske karijere je svakako titula svetskog juniorskog šampiona koju su Divac, Kukoč, Rađa i Đorđević uzeli 1987. u Bormiju nakon što su u finalu savladali Amerikance. Da je sazreo za velika dela na seniorskoj međunarodnoj sceni pokazao je 1993. godine kada je reprezentacija Nemačke, pod njegovim selektorskim vođtvom, neočekivano zakoračila na evropski košarkaški Olimp.

Svetislav Pešić jeste trener stare jugoslovenske trenerske škole koga zbog insistiranja da igrači disciplinovano moraju da ispunjavaju njegove zamisli mnogi nazivaju „diktatorom“. Ipak, on nije kruti „komandant“, već stručnjak spreman da sasluša svoje igrače, prihvati poneku njihovu sugestiju (ukoliko proceni da je opravdana) ali i proširi vlastito trenersko znanje novim „svežim“ idejama. Taj balans između „dogmi“ i „fleksibilnosti“ omogućio mu je da da toliko dugo sa uspehom opstane na velikoj sceni i sa sadašnjom generacijom reprezentativaca Srbije pronađe „zajednički jezik“bez koga teško da bi bilo medalja u Manili i Parizu.

Sada kada je ugrabio i olimpijsko odličje koje mu je jedino nedostajalo da kompletira bogatu kolekciju trofeja,“Kari“ može sa zadovoljstvom da ode u zasluženu penziju. Moguće je da će oproštaj odgoditi za narednu kako bi samostalnoj Srbiji pokušao doneti prvo evropsko zlato, a sam postao prvi selektor koji je sa tri različite reprezentacije (Nemačke, SR Jugoslavije i Srbije) osvojio prvenstvo Starog kontinneta.

Šta god da učini Pešić će ući u istoriju kao jedan od najtrofejnijih i najvećih trenera Srbije i nekadašnje Jugoslavije koji zaslužuje poštovanje i onih koji su očigledno pogrešno smatrali da ga je vreme pregazilo. Mnogo veći problem će imati čelnci KSS koji trbeaju da pronađu čoveka sposobno da nastavi Pešićevim putem i ostvari uspeh na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu.