Majkl Džordan, univerzalno slavljen kao najveći košarkaš svih vremena, odigrao je tokom svoje bogate karijere utakmicu u beogradskoj hali „Pionir“. Srpska javnost nije svesna ove istorijske epizode. Kako je to moguće?

Razloga je mnogo: Džordan je bio tek 19-godišnjak, utakmica nije bila zvanična, sportska pažnja bila je usmerena na drugu stranu i najbitnije – bilo je to neko drugačije vreme.

Hala na Paliluli, danas poznata pod imenom „Aleksandar Nikolić“, bila je 27. juna 1982. godine pozornica za okršaj kombinovane selekcije SAD i reprezentacije Jugoslavije, aktuelnog olimpijskog šampiona.

„Amerikanac crnoputi Džordan oduševio je gledaoce igrom, veštinom i ‘mekoćom’ udarca, koji je skoro nepogrešiv“, opisao je legendarni novinar „Politike“ Kosta Stamenković momka koji će petanestak godina kasnije postati ne samo najveći sportista sveta, već verovatno i najpopularniji čovek na planeti Zemlji.

Džordan u Pioniru?!

Ta priča bi u „zemlji košarke“, što Srbija neporecivo jeste, trebalo da bude „deo kanona“. Ipak, spomenuta utakmica je dosad bila skoro potpuno zaboravljena. Možda danas priča pod nazivom „Džordan u Pioniru“ zvuči neverovatno, ali se i te kako dogodila.

O tome svedoče brojni članci Politike, Večernjih novosti i posebno dnevnog lista Sport – svi redom dostupni u arhivi Narodne biblioteke Srbije.

Međutim, priču je od zaborava „otrgnuo“ Miodrag Ilić, danas softverski inženjer, a svojevremeno košarkaški posvećenik i igrač niželigaških ekipa KK 25. maj, KK Kadinjača i IMR.

„Radio sam kao zvanični spiker na utakmicama Partizana u sezoni 1981/1982. – menjao sam čoveka koji je bio u vojsci. Posao je bio veoma slabo plaćen, a ja sam bio mlad – radio sam to iz čistog entuzijazma. Bila je to slavna sezona u kojoj su crno-beli pobedili čak i veliku Barselonu sa 19 razlike. Međutim, Partizan je ispao u Kupu šampiona posle neizvesnog duela sa Kantuom, a u domaćem prvenstvu je u finalu slavila Cibona. Sezona se završila, nisam o tome mislio, ali jednog jutra je zazvonio telefon. Keva kaže – traže te iz Košarkaškog saveza“, priča Miodrag Ilić.

„Rekli su mi da je spiker iz ‘Pionira’ trenutno nedostupan, a da naša reprezentacija igra protiv univerzitetske selekcije SAD. Pitali su me da li bih bio zainteresovan da radim na tom duelu. Naravno da sam rekao da ću doći, iako nisu plaćali!“

Na zvaničnom sajtu „USA Basketball“ navodi se da je u periodu od 18. do 27. juna 1982. godine upriličena turneja reprezentacije SAD sastavljene od košarkaša-studenata pod vođstvom trenera Si-Ema Njutna, tada šefa struke univerziteta Vanderbilt. Povod je bila proslava jubileja – 50 godina osnivanja FIBA.

U prva dva duela rival Njutnovom timu bio je „Evropski ol-star tim“ sastavljen od brojnih legendarnih košarkaša tog doba – Dalipagića, Berkovica, Miškina, San Epifanija, Jerkova, Marcoratija, Tkačenka… Utakmice su se igrale u Ženevi i Budimpešti, a mladi Amerikanci nisu imali šansu protiv daleko iskusnijih asova.

Ko je, osim Majkla, bio u timu SAD? Ubedljivo najbolji Džordanov saigrač bio je Džon Pekson, plejmejker sa kojim će samo tri godine kasnije postati dugogodišnji saigrač i u Čikago Bulsima. Zajedno će osvojiti tri šampionska prstena. Osim sjajnog šutera Peksona, nijedan igrač iz te ekipe SAD nije ostvario ozbiljniji trag u svetskoj košarci, izuzimajući naravno Em-Džeja.

Posle dvomeča sa „Evropskim timom“ Džordan i drugovi su igrali su protiv reprezentacije Jugoslavije – ekipe koja je samo dve godine ranije pod vođstvom Ranka Žeravice postala olimpijski šampion.

Pre spomenutog duela u Beogradu SAD i „Plavi“ su igrali u Zagrebu, Zadru i Novom Sadu. 

23 | MICHAEL JORDAN | @KKZadar @Jumpman23 played a game in Zadar back in 1982 at Jazine hall in the match between exYU vs USA.

Game ended with US victory 90-92 and their winning buzzer beater from John Paxson at the end of the match.

LEGENDARY JAZINE HALL!#igrajZADRE ⚪🔵 pic.twitter.com/URaIZzxcq4

— KK Zadar (@kkzadar) April 28, 2020

„Finale“ turneje bilo je zakazano za prestonicu i halu „Pionir“.

„Veoma često sam vodio statistiku kao gledalac – lenjirom sam kod kuće iscrtavao tabele i uredno ih popunjavao u hali. Čudno je da nisam sačuvao nijedan papir sa Partizanovih utakmica, a bilo ih je mnogo… Danas kod sebe imam samo jednu statistiku – baš tu iz meča sa Amerima. U godinama koje slede mnogo puta sam proveravao – da li je to taj Džordan?! Upamtio sam mršavka kratke kose koji je probijao odbranu kao šilo“, priča Miodrag Ilić.

Jugoslovenska košarka bila je u veoma delikatnom trenutku. Selektor je u leto 1982. bio Bogdan Tanjević, koji je na poziciju stigao posle OI. Međutim, staž mu je bio kratak – spremao se da napusti Jugoslaviju i postane trener italijanske Juvekazerte.

Navijači su zbog toga bili veoma ljuti, skandirali su u Novom Sadu mladom stručnjaku „Kazerta, Kazerta“ i zviždali mu. „Plave“ je ponovo trebalo da preuzme legendarni Žeravica i „izvadi kestenje iz vatre“ – Svetsko prvenstvo u Kolumbiji se bližilo, a situacija je bila haotična.

Ispostavilo se da je Džordanova utakmica u Beogradu bila poslednja u kojoj je nacionalni tim vodio „Boša“. Gospodin Žeravica je meč posmatrao sa tribina.

SFRJ je protiv američkih klinaca mogla da računa na jak sastav – Dalipagić, Vilfan, Delibašić, Avdija, Žižić, Aleksandar Petrović, Boban Petrović, Radovanović, Radović, Vučurović, Đurišić. Dragan Kićanović je meč posmatrao sa tribina.

U najavi utakmice Danilo Šotra, čuveni novinar Sporta, piše:

„Meč počinje u 19 časova, a cene ulaznica su veoma popularne – 50 i 100 dinara. Nije na odmet dodati u ove vrele letnje dane da hlađenje besprekorno funkcioniše. Sudije će biti Dragaš Jakšić i Sava Radović, kojima je ovaj meč oproštajni, pošto odlaze u penziju. Kao gosti Košarkaškog saveza Beograda, organizatora ove atraktivne predstave, dolaze brigadiri omladinske radne akcije ‘Beograd’.“

Nažalost, organizatori su se pobrinuli da „hlađenje“ ne obavi svoj posao pred oko 5.000 posetilaca tog 27. juna 1982. godine. Uslovi u „Pioniru“ nisu bili na očekivanom nivou.

„Šteta što ova prekrasna dvorana nema dobru ventilaciju, pa su se ljubitelji ovog lepog sporta nepotrebno ‘kuvali’“, piše Stamenković u Politici.

Šteta što je 40 godina kasnije ova primedba i dalje aktuelna kada govorimo o poznatoj beogradskoj hali.

„Ostaće susret upamćen po dobroj igri Plavih u prvom poluvremenu, oproštaju sudija, ali i nesposobnosti domaćina iz hale ‘Pionir’. Sve vreme je bilo pakleno toplo, a igrači su se klizali kao hokejaši“, piše novinar Predrag Mrmak u Večernjim novostima.

„Nebrižljivi organizatori nisu ispunili obećanje i uključili rashladne uređaje. Čak nisu imali nikoga ko bi brisao parket posle čestih padova potpuno mokrih košarkaša! Prava je sreća što nije došlo do težih povreda jer je na parketu bilo klizavo kao u susednoj ‘Ledenoj dvorani’“, navodi Šotra u Sportu.

I tako je Majkl Džordan, prema mnogima i najveći sportista svih vremena, bez povrede okončao svoju izuzetno rizičnu beogradsku epizodu.

Konačan rezultat meča bio je 88:83 (48:48) za Amerikance, a najefikasniji u pobedničkom timu bio je upravo bek Severne Karoline. Džordan je utakmicu završio sa 20 poena, a ključnu prednost gosti su ostvarili u drugom poluvremenu kada su Dalipagić, Delibašić, Vilfan i Žižić bili na klupi.

„Odmah sam ga primetio u američkom timu. Bio je ‘tihi lider’ u to vreme – nije galamio na saigrače kao što će to biti slučaj u narednim godinama. Kada bi dobio loptu, Džordan je najčešće išao na ulaz i ‘rešavao’ je iz naskoka. Imao je sjajne finte, prosto se videlo da je kapacitet, da će nešto biti od njega. Da smo mi znali šta će postati, svi bismo se slikali sa njim tada…“, priča Miodrag Ilić.

Interesantno je da je u ovom meču otac sudio sinu – Sava Radović je na svojoj poslednjoj utakmici imao priliku da deli pravdu dok je njegov sin Zoran Radović, danas visoki činovnik FIBA, bio na parketu.

Najefikasniji pojedinac susreta bio je dominantni Dalipagić – strelac 30 poena.

„Partizan predvođen Kićanovićem i Dalipagićem sam pratio otkad sam bio dete. Dobro se sećam da je Praja imao čudnu moć da Amerikance skoro uvek ‘napuni’. Svi su ‘leteli’ na njegovu legendarnu fintu pred šut. Prosto je šokantno da je košarkom počeo da se bavi tek sa 17-18 godina, a da je došao do takvih visina. Neverovatan igrač, MVP Mundobasketa 1978, a uvek kulturan prema svima sa kojima je došao u kontakt. Bilo je to neko drugo vreme“, seća se Ilić.

Pretražujući arhivu Narodne biblioteke Srbije u vezi sa ovim zaboravljenim duelom jednu stvar je teško ne primetiti – košarka nije dobiljala mnogo medijskog prostora.

Iz današnje perspektive deluje da bi jugoslovenski listovi u to vreme pisali naširoko o Kići, Praji, Mirzi i ostalim olimpijskim prvacima, ali realnost je bila drugačija. U centru pažnje bio je fudblaski Mudijal u Španiji, a Jugoslavija je svega nekoliko dana pre meča u „Pioniru“ eliminisana u grupnoj fazi takmičenja. Mediji su bili izuzetno besni i nisu štedeli kritike na račun Miljana Miljanića i njegovih izabranika.

Košarkaška sezona je bila gotova, a pripremne utakmice sa američkim klincima kao da nikoga nisu zanimale. Daleko više pažnje privlačili su bokserski poduhvati kasne karijere Marijana Beneša ili šahovski uspesi Ljubomira Ljubojevića.

Za to vreme Jugoslavijom je putovao budući „GOAT“.

Kakav je Majkl Džordan bio ’82?

„Majkl je te 1982. godine postao poznat širom SAD zbog ključnog koša koji je postigao u finalu NCAA turnira protiv Džordžtauna. Međutim, osim tog šuta, javnost van Severne Karoline nije mnogo toga znala o Džordanu. Čak je i u svom timu bio u senci Džejmsa Vortija, koji će iste godine postati prvi pik NBA drafta“, izjavio je za Sport klub Si-El Brown (@clbrownhoops), novinar portala i lista „The News & Observer“ koji izbliza prati nastupe košarkaškog tima univerziteta Severna Karolina.

Braun je autor članka koji spominje i meč u Beogradu i trenutno piše knjigu koja se bavi Džordanovom trogodišnjom koledž-karijerom na slavnom UNC.

„Svi su tada znali da je Majkl Džordan talentovan momak, ali niko nije mogao da predvidi da će postati superzvezda. Njegove tadašnje kolege iz selekcije SAD su mi govorili da je Džordan najbolji igrač tima, ali ne dominantno koliko bismo pomislili. Bilo je drugačije nego u Čikago Bulsima – nije čitav napad išao kroz Majkla, već smo neke akcije. Jedna stvar se, ipak, odmah primećivala – još tada je imao neverovatan takmičarski duh. Tokom godina smo čuli mnoge priče o tome kako je Džordan voleo da se nadmeće u svakom aspektu svog života. Tako je bilo i dok je studirao. Igrao je basket ‘jedan na jedan’ dok ne bi pobedio baš sve protivnike. Njegov cimer je tada bio Majkl Pejn i govorio je da je Džordan stalno želeo da igra karte. Kladio se sa saigračima u to čiji će prtljag prvi izaći na aerodromu posle leta, do te mere je išao“, kaže Braun.

Kako su Amerikanci percipirali evropsku košarku u tom periodu?

„Šira javnost nije imala baš dobro mišljenje o košarci van SAD, ali igrači su i te kako znali šta ih očekuje u Evropi. Pričao sam sa mnogim košarkašima koji su nastupali za ovaj tim i praktično svi su bili impresionirani Draženom Dalipagićem. Za njih je on tada bio pravi profesionalac, neko na koga su gledali sa strahopoštovanjem. Amerikanci su bili klinci, a igrali su protiv iskusnih seniora – FIBA košarka tada je bila daleko čvršća od NCAA. Univerzitet Severne Karoline je nrp. već igrao protiv reprezentacije Jugoslavije sedam meseci ranije – Dalipagić im je tada ubacio 44 poena“, priča američki novinar Braun.

Da li je kojim sučajem jugoslovenska javnost ’82. znala nešto o Majklu Džordanu?

„U to vreme, naravno, nismo imali pojma ko je Džordan. Nismo znali ni za NBA zvezde, a kamoli neke koledž igrače. Prvi put mi je 1984. u odmaralištu na Zlatiboru trener Dragan Dragosavac pustio na projektoru snimak nekog NBA finala… Pre toga sam samo uspevao da vidim slike američkih košarkaša u stranim časopisima koje su donosili neki moji poznanici. Krajem sedamdesetih je razlika u kvalitetu bila velika – Amerikanci su u tim retkim susretima bili nadmoćni protiv evropskih ekipa. Posle se sve malo izjednačilo“, kaže Ilić, koji je u to vreme pasionirano pratio košarku.

Kuriozitet je da duel u Beogradu ’82. nije bio poslednji kontakt studenta Džordana sa YU košarkom. Već je nadaleko poznata fotografija iz Majklove sobe u kampusu Severne Karoline na kojoj se na zidu jasno vidi zastavica sa grbom Crvene zvezde! Majkl ju je dobio 1983. godine u Solunu kada su Tar Hilsi pobedili crveno-bele u neizvesnom meču u kojem su viđena dva produžetka.

Young Michael Jordan and Red Star Belgrade Logo @kkcrvenazvezda @davorristovic @delije_net @crvenazvezdafk @NBA pic.twitter.com/hK8OqMxwXA

— Larami (@frenk_larami) December 2, 2015

Jugoslovenska košarka – nešto posebno

Sve ove priče jasno poručuju – jugoslovenska košarka tog perioda bila je veoma cenjena širom sveta, pa i u SAD, državi u kojoj je sport i nastao. Jugoslovenska reprezentacija je u periodu od kraja šezdesetih do početka osamdesetih pod vođstvom Žeravice, Nikolića, Skansija i Novosela otišla do samog vrha i udarila temelje za budućnost.

U eri u kojoj je svet bio podeljen na dva politička pola, košarka je tu situaciju dobro oslikavala. Međutim, u duopol Amera i Sovjeta umešala se jedna balkanska država, koja je postala svetski i olimpijski prvak.

Iz tih medalja je izrastao tim koji će krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina na čelu sa Dudom Ivkovićem harati planetom. Košarkaška infrastruktura izgrađena u Jugoslaviji daje plodove 40 godina kasnije – zaboga, dvostruki MVP NBA potiče iz Srbije!

Da bismo shvatili ono što se dešava trenutno, bitno je da poznajemo ono što se dogodilo ranije. Priča o Džordanu u Pioniru samo je mali prozor u čarobni svet jugoslovenskog basketa tog doba. „Plavi“ su postigli željenu ravnotežu – istovremeno su bili i velike zvezde i obični momci iz kraja. Deluje da se to četrdesetak godina kasnije izgubilo.

Uprkos tehnološkom napretku, košarka je osamdesetih bila dostupnija prosečnom navijaču nego danas. Igrači, publika, treneri, tehničko osoblje – svi su se osećali delom zajednice. Ili makar, daleko više nego danas.

„Bilo je lepih praksi u to doba – prvoligaš je u nacionalnom Kupu morao da odigra nekoliko prvih kola protiv niželigaških timova. Lično sam bio prisutan kada je Radnički Beograd, tadašnji vicešampion Kupa kupova, igrao protiv KK 25. maj na terenu između zgrada u novobeogradskim blokovima. Košarkaši Radničkog su se presvukli u ‘Hali sportova’ i peške u crvenim trenerkama došli na naš teren. Okupilo se 1.000 ljudi oko terena da gleda utakmicu. To je bilo pravo propagiranje košarke“, ispričao je Miodrag Ilić anegdotu koja je danas potpuno neostvariva.

Kako bi Srbija bila konkurentna u reprezentativnim takmičenjima, neophodan joj je sve veći priliv talenta. Klinci moraju da se motivišu da uzmu loptu u ruke, ali deluje da su danas previše otuđeni od srpske košarke. Metode su u 21. veku drugačije, ali košarka i dalje može da se promoviše.

Zbog toga su neophodne priče poput ove o Džordanovom boravku na klizavom parketu zagušljivog „Pionira“.

Majkl nije samo božanstvo koje u svojoj skupocenoj vili evocira uspomene u „Poslednjem plesu“. On je nekada bio klinac koji je, ma kako talentovan bio, sa strahopoštovanjem posmatrao Praju i Mirzu.

Košarka se na ovim prostorima igra najuspešnije kada pripada svima. Osamdesetih smo zbilja imali osećaj da pripada baš svima. Moramo da pokušamo da ga vratimo.

Nikola Novaković (@nikolanvkvc)

Dodatni materijal:

U realizaciji ove priče nesebičan i nemerljiv doprinos dali su Miodrag Ilić, košarkaški trener Dejan Ilić (njegova knjiga), novinar Si-El Braun (CL Brown), nekadašnji košarkaš i činovnik KSS Ljupče Žugić, osoblje Narodne biblioteke Srbije, šef deska Večernjih novosti Momčilo Popović i mnogi drugi svedoci i akteri tog perioda jugoslovenske košarke.