O temi o kojoj ću danas pisati svako od nas razmišlja barem jednom godišnje a meni je potpuno slučajno ponovo došla na pamet a gde drugo nego u kafani. Uvek se o velikim stvarima pričalo u institucijama takve vrste koje, za nas Srbe, imaju izuzetno veliki značaj. Iz nje su potekle mnoge velike ideje koje su menjale tok istorije naše kinematografije, pozorišta, televizije, sporta...

Sedeo sam u jednoj takvoj instituciji pre neki dan sa prijateljima, kada je posle nekog vremena, iz vedrog neba, jedan od njih prolio pitanje:

„Dobro i šta smo rekli, koja je to petorka sastavljena od naših igrača, ikad?“

Pogledali smo se pomalo zbunjeni pitanjem i dok smo kompjuterski listali po glavi čije ime ćemo prvo da prozborimo, tišinu je prekinuo jedan od konobara koji je u prolazu dobacio:

„Au bre, gde sad te teške teme kad su vam skoro prazne čaše.“

Naravno, bio je čovek u pravu i tim potezom sebi podigao nivo bakšiša, jer smo znali da je ispred nas priča koja će trajati do duboko u noć.

Ona tišina koja je vladala nekoliko trenutaka nakon pitanja nestala je zajedno sa dobrim konobarom jer smo, čim se malo sklonio od stola, počeli da licitiramo sa imenima košarkaša: „Dakle ne mogu da verujem da nećete Divca da ubacite u petorku. Eeeej pa da li ste vi realni?“, rekao je isti onaj koji nas je i uvukao u priču.

Moram da vam pojasnim oko čega se tačno vodi rasprava među nama na temu Vlade Divac. Bivši igrač Sakramenta i Lejkersa bio je decenijama unazad „zakucan“ kod većine nas na poziciji pet i to sve do pojave Nikole Jokića.

Od tog momenta, glavni junak pesme Dece loših muzičara polako je počeo da prepušta mesto mlađanom Somborcu. I pored te tektonske pojave zvane Jokić, koja je zatresla ceo svet, mnogi od nas svojski su se trudili godinama unazad da reket, naših fantazijskih pet, „napunimo“ i Divcem i Jokićem, odnosno da zajedno budu ispod koša kao „tornjevi blizanci“ na pozicijama centra i krilnog centra.

POPULARNO NA SPORT KLUBU:

VJT obaveštava javnost: C.A.J. iz Partizana uskoro na saslušanju

Novak otkrio trenera za Ženevu i Rolan Garos!

Jelena posvetila ocu Damiru hladan i emotivan post na Instagramu

I dan danas ozbiljno se raspravlja među nama po pitanju toga, ne ko je bolji igrač, već ko je više toga uradio na reprezentovanju naše zemlje u svakom smislu. Da se razumemo i da se odmah ogradim, sa svima vama sam saglasan šta god ko od vas pozitivno rekao i pomislio i za jednog i za drugog.

Sa Divcem je naša zemlja, ma kako da se zvala u tom momentu, osvajala svetska i evropska zlata , pa srebra na Olimpiskim igrama. Divac je do pojave Nikole Jokića slovio za zaštitno lice naše košarke u NBA.

A koliko je tek na promociju naše zemlje uticao Nikola Jokić, bićemo svesni verovatno tek kada bude okončao svoju košarkašku karijeru. On je prvi igrač sa ovih prostora koji je izabran za najboljeg košarkaša na svetu, ne jednom, ne dva, nego čak tri puta. Sa Denverom je osvojio NBA ligu pre dve sezone, postavio mnoge rekorde, a sa našom zemljom je, za sada, osvojio srebro i bronzu na Olimpijskim igrama.

Nego, da se vratimo mi u kafanu u kojoj je vatra za stolom, rasprava na sve strane gde je sa novom turom pića došlo još jedno pitanje konobara: „Dobro, slušam vas šta pričate sve vreme, a gde su vam bre Tarlać, Krstić, Savić i Rebrača?“

Tu smo se samo pogledali i kao po dogovoru diskusiju momentalno prebacili na druge pozicije.

Tumbali smo igrače i njihova mesta u timu od dvojke do četvorke, premeštali smo ih gore – dole, traživši osobu koja može da bude bude naš savršeni krilni centar. Provlačila su se imena poput Žarka Varajića, Radivoja Koraća, pa je opet neko spomenuo Zorana Savića, setili smo se i Milenka Topića, Dekija Milojevića, Novice Veličkovića, Nemanje Bjelice, da bi, na kraju ime Žarka Paspalja prekinulo licitaciju. Nekako smo, svi mi za stolom, emotivno vezani za period iz kog je kao superheroj, sa peharom iznad glave, izronio Žarko Paspalj praćen pesmom mase: „Sad si uz’o trofej Paspalje, Paspalje…“

Mi smo tu generaciju, koja se vratila sa zlatom iz Atine, doživljavali gotovo mitski, kao božanstva. Žarko Paspalj bio je jedan od onih koji su u tim teškim vremenima predstavljali sinonim za pobedu. Te večeri, samo smo se oko jedne stvari jednoglasno usaglasili – Paspalj, pozicija četiri.

Imao sam utisak u jednom trenutku da će konobar pozvati sudiju a možda i organe reda, jer smo toliko „zapenili“ od rasprave da su mehurići u kriglama piva delovali mirnije od nas.

Ipak kada sam shvatio da smo našom pričom upeli da „zarazimo“ i ljude za stolovima oko nas , obuzeo me osećaj ponosa. Ne znam da li zbog toga što smo uspeli da pokrenemo narodsku debatu dostojnu prenosa uživo ili zbog toga što sam imao drugare s kojima mogu da se posvađam i izmirim u istom gutljaju. Mada, iskreno, verovatno je i pivo imalo neke veze s tim.

Za stolom levo od nas sedela su gospoda koja su u godinama kada već u svojim pričama imaju i dnevne dogodovštine vezane za unučiće. Dok smo uzimali gutljaj piva načuli smo njihovu debatu.

Jedan od njih tvrdio je da je Dražen Dalipagić, popularni Praja, za njega bez premca najbolja trojka naše reprezentacije u istoriji. Taj šut, fizičke predispozicije, pregled igre, posle njega nije imao niko i tačka, bio je isključiv gospodin koji je sedeo najbliže nama.

Njegov prijatelj ,sa kojim je sedeo, nije osporavao Prajine košarkaške kvalitete ali ipak za njega je igrač sa više osećaja za igru bio je Dejan Bodiroga. Dugogodišnji kapiten nacionalnog tima važio je za pravog stratega na terenu koji je uvek nalazio rešenje i u trenucima kada su svi drugi ostajali bez ideje. Brojni trofeji koje je osvojio, kako sa klubovima tako i sa reprezentacijom, dodatno su potvrđivali njegovu tezu. Razgovor se veoma brzo rasplamsao i na ostale delove kafane pa smo zbog silne buke rešili da dalju analizu vratimo za naš astal.

Prisetili smo se sjajnih poteza Stojakovića u finalu protiv Argentine, trojki Gurovića protiv Amera, Radmanovićevog potencijala koji je zablistao u Sijetlu, Saše Pavlovića koji je oduševljavao u Klivlendu, Kalinićevog impresivnog zakucavanja protiv Grka, kao i neumornog borca Vladimira Lučića. Tokom pola sata dok smo evocirali uspomene vezane za sve ove igrače nikom od nas nije palo na pamet da se odluči bar za jednog od njih jer bi delovalo nekako nepravedno prema ostalima koje bi izostavili.

U jednom momentu, dok smo kopali po sećanjima, bacio sam pogled na gomilu praznih čaša i shvatio sam da ćemo , ukoliko ne pojedemo nešto konkretno u narednih pola sata, o poziciji organizatora igre pričati u „okrnjenom“ sastavu. Sva sreća bili smo u kafani u kojoj, gle čuda, može nešto i da se „ubaci u kljun“.

Dok smo čekali klopu , koju smo poručili količinski kao da smo ispali iz Đoletove pesme „Al’ se nekad dobro jelo“, čuli smo kako neka grupa ljudi, sa izraženijim akcentom, sa ponosom priča konobaru kako niko nikada neće nadmašiti njihovog Dragana Kićanovića.

„Čast svima ali najbolji bek ikada je Kića i tu je svakoj diskusiji kraj“, rekao je jedan od njih.

„A šta ćemo sa Danilovićem? Kako bez njega da pričamo o bilo kakvoj ozbiljnoj košarci?“, uzvratio je konobar, koji kao da je jedva čekao da počnemo priču o bekovima.

Pomislio sam tada da nam samo treba i sa njima da uđemo u dijalog pa bismo završili na nekom pečenju u Čačku u pet ujutru, dok bi se sa svima njima objasnili. Zato sam se okrenuo ka jednom od mojih prijatelja rekavši mu: „A šta bi se desilo kada bih sad spomenuo Bogdana?“

Klimnuvši potvrdno glavom, odgovorio mi je: „Nismo mi ni svesni koliko je vrhunskih bekova iznedrila ova naša lepa zemlja.“

Zaista, bio je u pravu jer u gotovo svakom mestu u Srbiji mogli ste da pronađete barem trojicu igrača sposobnih da bez problema postignu 40 i više poena, i to u ono vreme kada linija za tri poena nije ni postojala.

Pored toga, imali smo bekove čija je najvažnija uloga bila da zaustave najbolje igrače protivničke ekipe, koji su se, kada bi pokušali da urade nešto u napadu, pitali da li ih čuva jedan ili više njih u isto vreme. Počela je da nam pristiže hrana pa sam bio poprilično srećan jer naša priča neće ostati neispričana a ostala nam je izuzetno bitna pozicija, organizatora igre.

U brojnim intervjuima koje sam radio sa velikanima naše košarke, za poziciju plejmejkera veći broj njih imao je podužu listu imena. Iako su često pominjali i igrače sa prostora bivše SFRJ, dva igrača uvek su zauzimala visoke pozicije na njihovim listama: Moka Slavnić i Saša Đorđević.

Svaki od njih bio je jedinstven na svoj način, ali zajednička im je bila neutaživa želja za pobedom. To se jasno videlo u svakom njihovom potezu, pokretu i načinu na koji su vodili igru. Takve osobine jednostavno se ne uče , njih imate ili nemate u sebi, jer se njima rađate.

Ispričao sam ovu priču za stolom mojim prijateljima koji su, naravno, na tu listu morali da dodaju i Miloša Teodosića, Zorana Sretenovića, Sašu Obradovića, Stefana Jovića i Markovića… Jednostavno spisak sa imenima je postajao predugačak da bi se oko njega usaglasili i izdvojili samo jedno ime, a morali smo i da platimo jer su počeli oko nas da stavljaju stolice na stolove.

Na izlasku iz kafane, zadovoljni konobar dobacio nam je: „Dobro, genijalci, a ko su vam zamene za tu vašu famoznu petorku?” Mislim da se nismo čak ni pozdravili jedan s drugim, kako ne bismo kojim slučajem došli na ideju da negde nastavimo priču u te sitne sate.

Tema koja je po ko zna koji put u našim životima pokrenuta to veče je ona za koju nikada neće biti pravog odgovora i oko koje se nikada neće usaglasiti više od četvoro ljudi u isto vreme. Kroz istoriju naše košarke bilo je toliko fenomenalnih igrača koji su uticali da se ona na ovim prostorima voli danas na isti način kao i pre 50, 60 ili 70 godina.