Promocija knjige "Bilo jednom u Indijanapolisu" novinara i publiciste Nenada Kiša, bila je povod da se Svetislav Pešić priseti poslednjeg zlata naše seniorske košarke. Ovog leta "puni" 22 godine.

Međutim, bio je to i zgodan trenutak da se tadašnji i sadašnji selektor nacionalnog tima osvrne na aktuelni trenutak srpske košarke i blisku (ne)izvesnu budućnost sporta, koji je milionima sa ovih prostora u srcu.

Imun na dane slavlja, ne prvi put u javnosti, upozorio je na ne baš lep scenario koji bi mogao da nam se dogodi…

Kad Kari plati ceh

„Sedim sa malo većim društvom u jednom beogradskom restoranu, pošto naš glavni grad nema kafane kao moj Pirot. Svi su uglavnom Beograđani, lepa atmosfera, a svi me teraju da pričam pirotske viceve. Ja baš neću. Prolaze sati, vreme da se ide kući, a pre toga plati račun, ali se većina samo zgleda. Onda ja platim šta smo pojeli i popili i kažem im:“Evo vam jedan vic iz mog kraja.“

Počev od nemanja plana i programa za svaki olimpijski (četvorogodišnji) ciklus, nacionalne lige, kontinuiranog i adekvatnog rada sa talentima, koji i dalje „rastu“ u Srbiji, zatvorenosti u mala dvorišta i odbijanja da se neko bolje razume ili radi pod obručima.

„Najveća razlika između igrača te 2002. i sadašnjih generacija, što su prvi bili i tada produkt jugoslovenske (srpsko – crnogorske) košarke i nacaionalne lige. A mi danas nemamo ligu. Umesto da pravimo jaku domaću profesionalnu ligu, od osam, deset ili koliko već klubova, i dalje smo u ABA. U određenom trenutku, regionalna liga je svima pomogla, ali mi više nemamo interes da tamo igramo. Nalazimo se na kraju jednog olimpijskog ciklusa, pa logično je da sednu odgovorni ljudi i da se nešto napravi za sledeće četiri godine. Dobar program su i dobri rezultati, ali i obrnuto. Od mene niko nije tražio ni prednacrt, a kamoli šta drugo. Samo se održavamo i slavimo prošlost, a od toga se ne živi. Nemoj da nam uskoro i sam plasman na velika takmičenja bude najveći uspeh,“ bio je poprilično direktan selektor u razgovoru za Sport Klub.

NAJČITANIJE NA SPORT KLUBU:

UŽIVO: Crvena zvezda – Jedinstvo Ub

Superligaški vašar: Trener Jedinstva u protokolu – igrač!?

Duljaj za SK: Dinamo će imati patriotski naboj

Het-trik Nina i pobeda Srbije za kraj učešća na Euru

Iskusno diplomatski, koristeći pluralni oblik, popularni Kari, u sred završnih priprema za Olimpijske igre, u kraćem kritičkom osvrtu, nije direktno detektovao (ne)rad nacionalnog Saveza, kao i jurnjavu najboljih srpskih klubova za evroligaškim rezultatima gde nema mesta i vremena za sa mlađim kategorijama. Ali i pojave gubljenja nacionalno igračkog identiteta čak i u sredinama, koje su svetlosnu godinu daleko od međunarodnih ambicija, sad i, odmah.

„U Srbiji postoji ogromano interesovanje i sportski talenat, ali nema plana, radi se i živi od totalne improvizacije, što može doneti uspeh na terenu, u nekom momentu utakmice, ali ne i u radu i razvoju na duže staze, stvaranju igrača, odnosu prema igri, rezultatima…Ova knjiga o jednom davnom SP, dala mi je šlagvort i za slučaj Argentine. Te 2002. su izgubili finale od SR Jugoslavije, ali je to bila fenomenalna generacija, koja će već 2004. postati olimpijski šampion, pa su i kasnije rasli. A gde su sada? Izgubili su ligu, neorganizovani, a ogromnog potencijala. Uzalud,“ rekao je.

„Nedostaju materijalna sredstva, planovi, pa i oni žive od sećanja na Đinobilija, Oberta, Skolu i ostale, a nema ih ni na OI, kao i na prošlogodišnjem SP, bez obzira na jednog Kampaca ili Laprovitolu…“

Oni što se ljube, baš i ne traju

„Svoj tim uvek spremam za pobedu, pa neću valjda za poraz, život ide u tom pravcu. Kao i da izaberem adekvatan plan utakmice i igre, do trijumfa. Nikada nisam imao strah ni od kog rivala, ali nisam ni od veselih trenera, koji se svaki čas ljube, čestitaju, viču bravo majstore za svaki poen… Takvi nisu od trajanja. Te 2002. u četvrtfinalu, protiv američke selekcije, nismo dozvolili da dugo imaju loptu u posedu, morali smo da ih ‘kontrolišemo’ ne samo da jurimo u tranziciju. Sada sa njima igramo već u grupi. Uvek postoji put za pobedu, ali je pitanje da li možeš do cilja.“

Trenerski vuk, dok mu se po glavi motaju rivali iz grupe C na predstojećim Igrama (SAD, Portoriko, Južni Sudan), nije zapretio, ali je ozbiljno upozorio:

„To što se dešava gaučosima, moglo bi da se desi i Srbiji. Nisam pesimista, ali ako ne promenimo prilaz, neće biti dobro. Pa, ko smo mi, kada ne možemo da prihvatimo da je neko bolji od nas, uspgešnije radi…To nije sramota. Pogledajte samo šta se godinama dešava u Španiji, pa i u Turskoj, odlične domaće lige, rezultati, proizvodnja igrača…Hajde da izađemo iz našeg dobrovoljno zatvora, pogledamo malo i preko svog visokog zida, a ne samo da vičemo kako smo super, da je ovo zemlja košarke…“

I jedno životno geslo onog ko uskoro puni 75 godina…

„Ako ja mogu i želim da prihvatim kako svake godine da budem bolji, a ne da vreme stane za mene pre više od dve decenije, onda tako mora generalno da se radi u košarci. Da se ne bi desilo da već u narednom bliskom periodu, bude veliki rezultat da uopšte odemo na neko veliko takmičenje…“, rekao je selektor u razgovoru za Sport Klub.