Ostala su još nepuna tri dana do kraja 2025. godine, ali bismo mogli polako da počnemo da je zaboravljamo.

Jer, u sportskom smislu, bila je za zaborav.

Nadali smo se da će košarkaši, posle srebra i bronze, doneti 23 godine čekano zlato… dogodila se Finska. Odbojkašice smo ispratili na Svetsko prvenstvo kao zvanične šampionke… dogodila se Holandija.

Od fudbalera smo očekivali najmanje, da se bar plasiraju na Mundijal… dogodila se Albanija.

Nismo se proslavili ni u vaterpolu, od rukometa odavno nemamo velika očekivanja, ali ono što posebno mora da brine je činjenica da u godini za nama nije bilo velikih uspeha ni u nastupima mlađih selekcija u ekipnim sportovima.

Pre nego što se okrenemo Novoj, u „SportSKom danu“ na N1 kod domaćina Dragana Čiče govorili su glavni urednik našeg sajta Branimir Smilić, kolumnista Branko Spasojević i komentator Igor Jagličić.

Smilić: Nije prijatno igrati pred ljudima koji nisu došli da navijaju…

„Jednostavno, desilo se to što se desilo. Mislim da je jedan od ključnih faktora bila povreda Bogdana Bogdanovića u duelu sa Portugalijom u drugom kolu. Koliko god se činilo da jedan igrač ne može da bude presudan, Bogdan je mnogo više od kapitena, mnogo više od igrača. On je lider, čovek koji predstavlja vezu između selektora i tima, neko ko rešava mnoge probleme koje mi ne vidimo.

Ispostavilo se, verujem, da bi sve izgledalo drugačije da je Bogdan ostao, makar sedeo kao dvanaesti igrač na klupi. Nikola Jokić, uz svo dužno poštovanje, svi znamo kako je igrao i kako se nosio sa povredom na tom prvenstvu, ne može mu se ništa zameriti, ali on jednostavno nije takva ličnost kao Bogdan ili ne želi da nosi tu vrstu tereta na sebi.

Da bude lider na terenu.

Sve to stoji, ali ostaje pitanje kako opravdati nedostatak želje, borbenosti i agresivnosti, jer je upravo to krasilo tu ekipu na prethodna dva velika takmičenja. Jeste, to ih je krasilo. Šta se tu dogodilo? Bilo je raznih priča, i to nisu samo priče – postoje i određeni dokazi.

Ko je bio na tribinama, šta se dešavalo, od toga da prijatelji, rođaci i porodice igrača nisu mogli da sede na mestima za koja su imali karte, do toga da su određeni ljudi dovođeni isključivo da bi, uslovno rečeno, kontrolisali tribine. Tu je i famozni čarter let kojim se nisu vratili naši košarkaši, već neka druga grupa ljudi, ako se dobro sećam, njih 111.

Nikada nije zvanično rečeno ko je bio u tom čarteru, ali neke od tih lica videli smo nekoliko dana kasnije na Marakani, tokom one tuče. Možemo samo da pretpostavimo o kome je reč. Postoje i nepotvrđene priče da su na meti bili i braća i kumovi pojedinih košarkaša.

Da li je sve to uticalo? Sigurno jeste. Nije prijatno igrati u takvoj atmosferi, kada iza klupe vidiš ljude koji očigledno nisu tu da bodre ekipu, već da neke druge stvari drže pod kontrolom. Uveren sam da je to u velikoj meri uticalo na ekipu.

Bilo je tu i povreda, bilo je i bolesti, Aleksa se povredio, ali činjenica je i da su neki igrači bili van forme. Vasa Micić, Marko Gudurić, nisu bili na svom maksimumu. Vasa je dobio šansu na osnovu imena i prezimena, i trebalo je da je dobije, očekivalo se da će rasti kako prvenstvo bude odmicalo, ali to nismo dobili od njega.

Gudurić je neposredno pre toga briljirao na Fajnal-foru Evrolige, bio je fenomenalan, ali u reprezentaciji, ne mogu da se nabroje na prste jedne ruke njegove zaista dobre utakmice. Imao je odlučujuće šuteve, ali ih nije pogađao kao u Fenerbahčeu“.

„Činjenica je da selektor nije do kraja kontrolisao ekipu“

„Što se tiče reakcija, imamo primer i iz Pariza, sa utakmice protiv Sjedinjenih Američkih Država, gde su mu mnogi zamerili što Aleksu nije vratio na teren u ključnim trenucima. Slična situacija bila je, nažalost, i sada u Letoniji.

Ne možemo ulaziti u strategiju trenera sa toliko uspeha, gde god da je radio, ali ostaje pitanje da li je u tom trenutku pogrešno procenio i protivnika i mogućnosti svog tima. To će verovatno zauvek ostati dilema.

Činjenica je da ekipu nije kontrolisao do kraja. Pisali smo o tome da su pojedini igrači radije odlazili u crkvu nego na, uslovno rečeno, neobavezne treninge. Nije to bio onaj tim koji je ranije disao kao jedan.

Verujem da je atmosfera među igračima bila dobra, nema razloga da ne bude, ali sve ono što se dešavalo oko njih, povreda Bogdanovića i sve ostalo, učinilo je da se ta nit izgubi i da ekipa jednostavno ne uspe da se vrati“, rekao je Smilić.

Spasojević: Poraz od Albanije najteži u poslednjih 20 godina

„Rezultatski gledano, apsolutno veliki neuspeh reprezentacije, koja je tog oktobra, sredinom oktobra ove godine, zaokružila jedan ciklus neuspešnih rezultata, odnosno strmoglavog pada. Ovog puta državni tim je zaista doveden do zida, u situaciju da se promene o kojima se govorilo mnogo ranije, a koje su bile nužne, sprovedu i implementiraju – ne samo u ekipi, već i u stručnom štabu, ali i u samom FSS-u. Te promene su, međutim, realizovane prekasno.

Reprezentacija u novembru nije imala snage da se domogne baraža, odnosno drugog mesta u konkurenciji glavnog rivala Albanije, koje bi vodilo u taj baraž. To se može okarakterisati kao apsolutan neuspeh, tim pre što je reprezentacija taj neuspešan ciklus zaokružila verovatno jednim od najtežih poraza u modernoj istoriji srpskog fudbala. Govorimo o reprezentaciji Srbije u poslednjih dvadeset godina – poraz od Albanije u oktobru 2025. godine, na stadionu u Leskovcu, u jednom sumornom ambijentu.

To nije bio samo poraz na terenu, već poraz svih okolnosti koje su pratile tu utakmicu.

Generalno, ta ekipa je u tom trenutku dotakla dno, posle kojeg zaista nije imala kuda dalje. Povici sa tribina, iako su tada navijači bili strogo kontrolisani, jasno su sugerisali da je nužna promena na klupi. Međutim, kao što smo imali priliku da diskutujemo i tada, to nije suština problema. Dragan Stojković u tom trenutku, naprotiv, nije bio glavni problem srpskog fudbala.

Problem srpskog fudbala je mnogo, mnogo dublji. On vapi za jednim korenitim rezom, za sistemskim i analitičnim pristupom rešavanju problema, koji bi u jednom delu mogao da donese selektor Veljko Paunović.

Dobro je što većina tih igrača više nije u Srbiji, u ovom blatu srpskog fudbala. Dobro je što su otišli u klubove koji imaju poštovanje i u kojima se radi stručno i sistematski. Ne osporavam stručni rad kod nas, ali ambijent koji trenutno postoji u Srbiji sigurno nije dobar za razvoj mladih fudbalera“.

„Dobro je što većina ‘orlića’ igra u inostranstvu…“

„Većina njih igra u inostranstvu i verujem da, uz projekat Veljka Paunovića, koji je dobio podršku u FSS-u da do 2030. godine vodi reprezentaciju, mogu da donesu boljitak fudbalu u Srbiji.

Govorimo o boljitku reprezentacije, odnosno o njenim budućim uspesima, jer je Veljko čovek sistematičan, ozbiljan, sa jasnom idejom. Dopada mi se i podrška koju je dobio, pre svega u smislu vremena.

Ključno pitanje je, međutim, da li će imati autonomiju u radu i samostalnost u odlučivanju. Koliko stižu informacije iz FSS-a, Veljko je jasno stavio do znanja da, ukoliko bude postojao i najmanji pritisak ili upliv nefudbalskih stvari u njegov mandat, on na tom mestu neće ostati“, rekao je Spasojević.

Jagličić: Srbija trenutno nije ekipa za sam svetski vrh…

„Što se tiče ženske odbojkaške reprezentacije Srbije, svakako je sa velikim ambicijama otišla na Svetsko prvenstvo, ali je povreda Tijane Bošković, koju si pomenuo, definitivno uticala na ishod i rezultate. Videlo se to kasnije i u poslednjem meču u grupi protiv Japana, a zatim i u porazu 3:1 u osmini finala protiv Holandije.

Možda je čak postojala šansa da se ta utakmica dobije, mislim da je propuštena prilika u prva dva seta, a kasnije, jednostavno, u petom setu su Holanđanke nadvisile same sebe i uzele veliki skalp, jer pobediti svetskog prvaka svakako jeste ogroman izazov.

Da, definitivno je jasno da Srbija sa i bez Tijane Bošković nije ista ekipa. Daleko od toga da nije kvalitetna, ali možda trenutno nije ekipa za sam svetski vrh i moramo da se pomirimo sa tom činjenicom. Moramo da budemo svesni da neke naše mlađe igračice još uvek ne igraju u vrhunskim evropskim klubovima.

To je već odavno priča i u muškoj odbojci, ali zabrinjavajuće je što se isto dešava i u ženskoj. Jednostavno, imamo sve manje igračica u najjačim evropskim klubovima, u onim ekipama koje se bore za evropske trofeje.

Naravno, tu ne računam Maju Ognjenović, koja je nedavno postala svetska prvakinja, ali je završila reprezentativnu karijeru. Imamo Tijanu Bošković, koja od ove sezone igra u Vakifbanku, imamo i Katarinu Lazović koja je takođe u Vakifu, ali ostale mlađe igračice nemaju tako značajne uloge u klubovima koji zaista kroje evropski vrh.

Mislim da je problem malo dublji i da moramo da krenemo od domaće lige, od naših klubova, od rada sa mlađim selekcijama i da nekako sve vratimo na početak. Ako možemo tako da kažemo, pozitivno je što ponovo imamo selektora Zorana Terzića, koji je ovih dana bio u Beogradu, vodi računa o mlađim igračicama, razgovara sa trenerima u klubovima širom Srbije i gleda na koga može da računa u budućnosti.

Da skratim – teška sezona za seniorke. Pet pobeda i jedanaest poraza. Ne pamtim tako negativan bilans na zvaničnim utakmicama. Računajući i mečeve u Ligi nacija, videlo se koliko je teško igrati bez Tijane Bošković.

Zato je u narednoj godini, kada nas čeka Evropsko prvenstvo, najvažnije da sve devojke budu zdrave. Takođe, veoma je važno da se Srbija ponovo vrati na pobedničko postolje, iako je konkurencija sve jača i sve više reprezentacija nam postaje ozbiljan rival. To je delom i do nas, ali moramo biti svesni da u ovom trenutku nismo sam svetski vrh“.

„Potraga za naslednicom Tijane Bošković…“

„Što se tiče korektora, to je ključno pitanje. Ove godine smo probali dva rešenja – Vanju Bukilić i Jovanu Zelenović. Na toj poziciji zaista tražimo igračicu koja može da igra vrhunsku seniorsku odbojku. Nije pitanje da li neko može da zameni Tijanu Bošković. Ako je neko bio dobra juniorka ili je beležio dobre partije u mlađim kategorijama, to nije dovoljno.

Moramo da pronađemo igračicu koja može da igra na najvišem nivou i, što je još važnije, da odlučuje utakmice koje se igraju za medalje. Nije isto igrati grupnu fazu ili kvalifikacije i igrati četvrtfinale ili polufinale velikog takmičenja.

Posle Tijane Bošković trenutno zaista nemamo na vidiku vrhunskog korektora. Činjenica da naši najbolji klubovi poslednjih godina uglavnom angažuju strane korektore dovoljno govori o nestašici kvalitetnih igračica na toj poziciji. To je jedna od najvažnijih u timu – igračica koja dobija najviše lopti u napadu i postiže najveći broj poena.

Možda smo rešili problem na nekim drugim pozicijama. Vidimo napade Aleksandre Uzelac, verujem da smo pronašli rešenja za mlade primače servisa za budućnost. Tu su Uzelac, Vanja Ivanović i još nekoliko talentovanih devojaka koje dolaze.

Ali kada je u pitanju korektor, moramo da krenemo od baze. Verujem da će Zoran Terzić sa svojim najbližim saradnicima uspeti da pronađe igračicu koja će za tri do četiri godine biti naslednica Tijane Bošković“, rekao je Jagličić.