„O, zar moram da vam ponovim? Okanite se njih, jer sve ću da vas polomim!“

Reči pesme Đorđa Balaševića „Ne lomite mi bagrenje“ najbolje opisuju stanje u kom se svako od nas bar jednom – a u poslednje vreme i na dnevnom nivou – našao.

Pritisak sa svih strana i nezadovoljstvo trenutnim stanjem u svetu, a posebno kod nas u zemlji, dovode svakog iole normalnog čoveka do toga da se na svaka tri sata zapita: vredi li se uopšte boriti za zacrtani cilj?

Nije dovoljno ni kada daš sve od sebe, ni kada probaš „lepim“, ni kada koristiš duhovitost da probiješ teške teme, pa čak ni kada vučeš sve oko sebe na svojim plećima, iz utakmice u utakmicu… Sve to deluje nedovoljno.

A šta stvarno jeste dovoljno?

Kako se brzo aplauzi pretvore u psovke sa navijačkih stolica; kako se nezadovoljstvo, kao senka zla, nadvije nad ljudima takvom brzinom da se zaboravi sve dobro što je urađeno. Nikoga na tim tribinama – na koje su došli pod izgovorom da bodre svoj voljeni klub, a zapravo da bi izbacili sopstvene frustracije i teskobe – nije briga, niti ih zanima da li onaj koji je istrčao na teren ima privatni problem zbog kog nije u stanju da bude na nivou na kom bi trebalo da bude.

Dovoljno je da neko ima loše komšije u zgradi, koje svako malo lupaju i remete mir, pa da se čoveku san izbaci iz koloseka. Svi mi dobro znamo kakvi smo kada smo neispavani, zar ne? O većim i težim stvarima koje se dešavaju na privatnom planu pojedinaca ne želim da pišem, niti da u njih zalazim. Ali ako neko uz sve što možemo da zamislimo da mu smeta u okruženju ima i emotivne probleme, onda je „čajnik u glavi“ sigurno pred pištanjem.

O slučaju Kalinić – Čibej

Trener Zlatibora o tuči: Treba reći odakle je sve počelo

Drčelić: Kalinić kaznu zaslužio, ali laži… Ceo klub uz njega!

Pogledajte tuču na Zlatiboru: Kalinić udario Čibeja, nastao haos

Dve reči, ali jake: Kodijeva podrška Nikoli Kaliniću

Toliko je sve postalo negativno da se meri svaka izgovorena ili neizgovorena reč sportskog komentatora. Zar ne mogu i oni da imaju loš dan, a da se odmah ne konstruišu teorije zavere i ne raspreda o količini novca koju je neko dobio da bi nešto uradio (ili ne) na svom radnom mestu? Takvi koji tako misle, pre svega, polaze od sebe, jer znaju da bi ih onaj što im čuči na levom ramenu lako naveo da na tako nešto pristanu.

Frustracije pojedinaca u današnje vreme društvenih mreža mogu veoma lako da pokrenu „efekat snežne grudve“ i da nešto sasvim malo i beznačajno pretvore u lavinu koja guta i proždire sve pred sobom. Svi su svesni toga kako su podele u društvu napravljene i odakle dolaze; one nanose toliko štete obema stranama da na kraju ispaštaju oni koji nemaju nikakve veze sa kreatorima takvih budalaština.

Zašto?

Zašto, bre, sport ne može da bude to što jeste i ništa više? Gde su nestali svi oni „normalni“ koji će, kao Balašević, reći: „Polako, komšije… Ne može samo da se uđe, da se ruši tuđe“?

Prosto ne mogu da verujem da do izražaja ne mogu da dođu oni koji ne sede samo ispred svojih telefona ili kompjutera i koji, u pauzi između svađe sa ukućanima, gledanja rijalitija i ostalih „porno“ sadržaja, ne prosipaju mržnju po onima koji su barem pokušali da nam ulepšaju vikend. Svestan sam, nažalost, da je mnogo više onih kojima je draži tuđi pad nego sopstveni uspeh.

Ipak, i pored toga, gajim nadu da se nečije ime neće danima razvlačiti po portalima i raznim televizijama samo zato što je nekom u jednom trenutku „pukao film“. Da nećemo čitati naslove poput: SKANDAL, SRAMOTA, KATASTROFA, UŽAS…

Kada se dogodi tuča na sportskom terenu, već da ćemo te senzacionalizme čuvati za trenutke kada se bilo koja vrsta nasilja dogodi na ulicama širom naše zemlje. A događa se veoma često.

„Lako se prepozna…“

Lako se prepozna kada lopovi i prevaranti pričaju da neko džepari ili krade, jer oni u svakom poštenom čoveku vide samo ogledalo sopstvenog lopovluka, nesvesni toga da se obraz ne može ukrasti – može se samo
sačuvati ili ukaljati.

Zato jedna „spuštena roletna“ u nečijem teškom danu ne treba da govori o tome kakav je neko sportista, novinar, komentator, trener ili sudija. Ne može jedan potez da poništi sve ono lepo što nam neko godinama donosi ili prenosi. Jer, ako se sruše i te poslednje oaze viteštva i sporta, šta će nam ostati osim te lavine blata koja je pokrenuta?

Kao što bi Đole rekao: „Red je red“, a red je da se poštuje čovek pre nego što se prebroje udarci, promašeni šutevi, neizgovorena imena i slovne greške. Red je da shvatimo da minuti u igri, novinarski stupci i sekunde u etru nisu poligon za lečenje kompleksa, već hronika jednog truda koji traje godinama, a koji pokušavaju da sravne sa zemljom oni koji taj teret nikada nisu osetili na svojim leđima.

Zato, pre nego što zamahnete kamenom ka nekome, prvo pogledajte svoje ruke – da li su čiste ili su samo besposlene?

Nikola Kalinić tokom „majstorice“ sa Zlatiborom