U dobra stara vremena sam često sedeo na Tašu i sa Mugošom, Makuljevićem, Mirovićem i drugima bistrio visoku politiku. Pored nas su prolazili klinci koje su pratili roditelji. Žurili su na trening u istinskom hramu vaterpola.

Nemanju Ubovića Ubu je prvo dovodio otac Nikola, a posle toga najčešće deda Marko. Ubu su poznavala moja deca, pa sam bio pristrasan kada je on u pitanju. Ubeđivali su me da je talenat. Na omladinskom Svetskom prvenstvu u Šibeniku je, koliko se sećam, proglašen za najboljeg centra i tada sam mu u šali rekao da ovaj vaterpolo ipak propada kada ovakvima deli nagrade.

Junaci Pariza

„Junaci Pariza“ (9): Nemanja Vico, grmalj iz Kotora

„Junaci Pariza“ (8): Nikola Jakšić, od kad mu slomiše nos…

„Junaci Pariza“ (7): Radomir Drašović, ako treba i bez noge

„Junaci Pariza“ (6): Nikola Dedović i nepristojno pitanje…

„Junaci Pariza“ (5): Miloš Ćuk je imao jedan san…

Divno vaspitan, pristojan, druželjubiv čekao je svoju šansu. Posle odlaska Nikića, Uba je u najgorem trenutku ušao u sastav koji je igrao na Svetskom prvenstvu u Budimpešti 2017. Zašto najgorem? Zato jer je Srbija sa 10 uzastopnih zlata dosadila svima pa smo i sami čekali konačno jedan kiks. Tada je osvojena bronza. Šalio sam se sa njim da ima nacionalno priznanje.

„Da, ali bih voleo zlato. Biće sledeći put“.

Taj sledeći put je došao sedam godina kasnije. Posle 2017. Savić nije računao na njega. Kada je to Ubi saopštio on je došao do kondicionog trenera Vladimira Pavlovića.

„Pajo, nisam u kombinaciji. Samo sam želeo da vam se zahvalim što ste me trenirali“.

Takav je Uba, pristojan do nerviranja, fin za glavobolju, mladić za primer.

Iks puta smo posle sedeli kada bi došao iz inostranstva. Nikada ni jednu lošu reč nije rekao o Saviću, o igračima koji su bili na njegovom mestu. Ali, uvek je provejavalo pitanje da li su baš sve šanse izgubljene za srpsku kapicu. Nisam imao odgovor. Imao je Uroš Stevanović koji ga je vratio i Uba je igrao sve bolje i bolje. Zajedno sa Vicom je postao tandem centara koji je zamenio Pijetlovića i Lazića.

„Još nisam svestan, kao da su Igre trajale dva meseca. Emocije su još tu. U pravu su svi kada je četvrtfinale najvažnije. Verovali smo u uspeh i pored promašaja u Fukuoki, Zagrebu i Dohi. Dolazak Andrije Gerića, povratak Ćuka i Dedovića su popunili neke praznine koje smo imali“, poveravao se Uba.

Nisu samo igrački Deda i Ćuk doprineli uspehu. Van bazena su takođe bili motor ekipe.

„Deda je posle svake utamice pričao ‘Samo polako, samo polako, ima još da se igra. Ćuk je non-stop pričao da uzimamo zlato i samo odbrojavao koliko dana ima do finala i naše pobede. Ušao nam je u glavu. Pred duel sa Francuskom je govorio kako mnogo misle da tog dana završavamo takmičenje, da se varaju jer mi tek počinjemo“.

O grupi se sve zna. Slabo, ali pobeda protiv Japana, šok protiv Australije. Bio je to znak za alarm, za priče i analize.

„Pričali smo šta ne valja. Znali smo da smo pripreme odradili odlično, da smo u Šapcu na turniru bili kako treba. Imali smo sreću da je taj dan došao Novak. Dao nam je energetsku injekciju kakvu u životu nisam osetio. Potrefilo se da strelci osvoje medalju, slavili smo sa njima. Novak je sa zlatom neki dan kasnije došao u selo. Rekao je da će da nas prati, da veruje u nas i sa takvim vetrom u leđa smo počeli da se dižemo. Protiv Španije je već bilo bolje, ali nisu oni tim za vadjenje. Izgledali su sjajno“.

Utakmica protiv Francuske je rešila pitanje četvrtfinala. Istina, da je Srbija poražena ostala bi nada za duel sa Mađarima. Ipak, sve je bolje kada se brže odradi.

„Francuska je bila moj najteži ispit u karijeri. Domaćini, odlično su igrali u Dohi i možeš da ispadneš. Mogli smo da budemo etiketirani kao najgora generacija srpskog vaterpola. Rekao sam sebi ‘čekaš ovo ceo život, nema poraza’. Odigrali smo jako dobro. Pamtim ambijent, pune tribine, svi su pevali francusku himnu. Ali, odosmo dalje“.

Priznao je Uba da je najmanje u četvrtfinalu želeo Grke. Bila im je Srbija redovna mušterija poslednjih godina.

„Motiv je bio ogroman. Stručni štab je uradio u te tri utakmice fantastičan posao. Sve smo znali. Protiv Grka je gol Jakše bio nagrada. Za razliku od Fukuoke gde smo u polufinalu izgoreli, sada nije bilo euforije. Čekali smo Amerikance sa odbranom koja je bila dovedena do savršenstva. Šansa za finale nije smela da se propusti. Moja dva druga iz kluba Beograd Viktor i Strahinja Rašović su se setili kako smo kod mene u vikendici u Grockoj 2004. gledali finale sa Mađarima u Atini. Tada smo se zarekli da ako se nama ukaže šansa da igramo finale sigurno nećemo izgubiti“.

Junaci Pariza

„Junaci Pariza“ (4): Sava Ranđelović, ima li Niš trofejnijeg

„Junaci Pariza“ (3): Strahinja Rašović i nešto veoma lično

„Junaci Pariza“ (2): Dušan Mandić, „Da, ima Boga“

„Junaci Pariza“ (1): Radoslav Filipović, zlato pa burma

Tako je i bilo. Veliki favorit Hrvatska kao da nije bila spremna za agresivnost, za fokus za srpsku želju.

„Prava utakmica i pravi rival za zlato. Više smo želeli, to je ključ. I onda balkon. Koliko sam puta bio ispod njega, maštao da budem gore bar jednom. Osećaj da si nekoga obradovao je neopisiv. Vredelo je trenirati sve ovo vreme“.

Usrećio je roditelje Nikolu i Danijelu, već pomenutog čuvenog i ponosnog dedu Marka, a najviše je obradovao jednu Jovanu sa kojom ima dve zlatne medalje Jakšu i Vasilija. Rodjen je 24. februara 1991.u Beogradu. Igrao je za Beograd i Vojvodinu u Srbiji, sa Barselonetom je osvojio Ligu šampiona 2014. Branio je boje još klubova iz Italije, Mađarske i Grčke. Za reprezentaciju je igrao 119 puta i postigao 112 golova. U Parizu je u bazenu bio u proseku 11 minuta. Postigao je pet golova iz 11 pokušaja. Osvojio je dve lopte i imao jedan blok.

Bonus video