Tačno pre šest godina, posle osvojenog Evropskog prventva u Barseloni, tekst o, tada debitantu, Nemanji Vicu sam naslovio „ Pobedio sam sebe“. Pisali smo tada o uspešnim igrama na takmičenju, počecima u Kotoru, brigom oca Petra, vaterpoliste Primorca, karijerama u Grčkoj, Italiji, dolasku u Partizan, dobijanju velike bitke sa dijabetesom...

Teško da je tada mogao da se sluti da bi šest godina kasnije novi tekst o Vicu mogao da nosi naslov „ Pobedio sam sebe drugi deo“. Upravo je tako. Nemanja je od Barselone 2018. do Pariza 2024. svašta prošao, imao periode krize, ne samo igračke, i sve je to iza njega. Bio je u Partizanu, pa u Radničkom da bi na pola sezone u dogovoru sa klubom otišao u Kotor.

„Vratiću se!“.

Junaci Pariza

„Junaci Pariza“ (8): Nikola Jakšić, od kad mu slomiše nos…

„Junaci Pariza“ (7): Radomir Drašović, ako treba i bez noge

„Junaci Pariza“ (6): Nikola Dedović i nepristojno pitanje…

„Junaci Pariza“ (5): Miloš Ćuk je imao jedan san…

Malo ko je verovao da bi u rodnom gradu Vico mogao da se tako pripremi i vrati na pravi način. Pozvao ga je Stevanović u Dohu i već tada je pokazao da to nije onaj Vico. U Parizu je bio baš kakav treba.

„Pripreme za Pariz su mi bile najteže u životu, psihički i fizički. Bilo je uspona, padova, umora, osveženja, svega je bilo. Ali, sreći što sam se našao na spisku nije bilo kraja. Karijera bez Olimpijskih igara, nije to baš“.

Mnogo toga je o turniru rečeno u prethodnim tekstovima o junacima Pariza. Nemanja je od samog početka razgovora potencirao snagu ekipe.

„Strahovito smo se povezali još na pripremama. U Parizu smo na 13 bili smešteni u dva stana. U jednom osam, u drugom pet. I živeli smo 20 dana kao jedan, ta veza nam je mnogo značila, više od prijatelja, sudbinski povezani u želji da jedan san pretvorimo u javnost“.

Ta ekipa je imala nešto što je krasilo i generacije Milanovića, pa Vujasinovića, Filipovića i Prlainovića. Imala je mentalnu snagu.

„Još kada sam igrao u Barseloni na Evropskom prvenstvu gledao sam starije. Sa Prlainovićem sam bio cimer, samo mi je pričao da slušam i da se ne brinem. Filipović bi me, kao kapiten, pred svaku utakmicu tresnuo po leđima da sam video sve zvezde. Kada bi to zaboravio da uradi, hrabro sam ga podsećao. Isplatilo se, bila je to snaga velike ekipe“.

U Parizu je počelo loše. Plan da se u prve dve utakmice sa Japanom i Australijom sve reši oko četvrtfinala se izjalovio…

„Bilo je to jako loše, korak od ispadanja. Posebno je protiv Australije bio pravi debakl. Glava nas je izvukla, nismo pali kada bi mnogo digli ruke. Ne znam gde je bila prekretnica. Možda Novakov govor koji nas je probudio, ohrabrio, da odlučnost da krenemo po zlato“.

Junaci Pariza

„Junaci Pariza“ (4): Sava Ranđelović, ima li Niš trofejnijeg

„Junaci Pariza“ (3): Strahinja Rašović i nešto veoma lično

„Junaci Pariza“ (2): Dušan Mandić, „Da, ima Boga“

„Junaci Pariza“ (1): Radoslav Filipović, zlato pa burma

Grmalj iz Kotora nastavlja da priča…

„Osetili smo još veću povezanost, emocije, slogu, svi za jednog… Pobeda protiv Grčke nam je pokazala ko smo. Još više smo se skupili, to zajedništvo je teško opisati. Svaki zagrljaj pred izlazak na predstavljanje je bio više od zagrljaja, bio je ‘brate idemo sad’ i išli smo do kraja. Jednostavno smo verovali“.

O svakom igraču je govorio sa puno ljubavi, divljenja, poštovanja.

„Znate šta je sve Mandić osvojio u klubu i reprezentaciji. Nikada ga nisam video da ima takvu želju, da je toliko fokusiran, da hoće ponovo, po ko zna koji put, da se dokazuje. Onda Ćuk kakav pozitivac, koliko naboj energije, koja volja i slanje poruka o danima do osvajanja zlata. Kako prođe pored tebe poruči još koliko nam predstoji do slavlja. Dedović i Strahinja Rašović su bili najglasniji kada je bilo teško, toliko smo se habrili da nije bilo šanse da izgubimo“.

Kaže Vico da je radio nagon za pobedom. Da se krenulo iz blata i stiglo do zlata.

„Bili smo nekad na korak od ponora. Čestitam ekipi na svemu što smo izdržali. Nismo samo neuspešni naslednici velike generacije, pokazali smo ko smo i da imamo svoju priču“.

Utakmica sa Amerikom je bio prvi meč karijere. Dobijen sjajnom odbranom i pravom igrom.

„Setio sam se tada ranih jutarnjih ustajanja, treninga sa mislima u glavi o finalnoj utakmici. Znao sam da ćemo za zlato da poginemo,da će da nas izvlače iz bazena ako ostanemo bez atoma snage“.

I tako je bilo, sve je došlo na naplatu. Buđenje u cik zore, kilometri i kilometri plivanja, beskonačno ponavaljanje akcija, prihvatanje života u kojem 13 diše kao jedan.

Vico je 2024. sa Primorcem osvojio prvenstvo Crne Gore. Vratio se u reprezentaciju. Osvojio je zlato. Po povratku oženio se Jelenom, čekaju prinovu. Može li više i lepše?

Oni dani krize su daleko, pobedio je sebe po drugi put. Taman da tata vaterpolista Petar, mama Tanja i sestra Lana čašćavaju po Kotoru jer je njihov Nemanja šampion u svakom smislu.

Rođen je 19. novembra 1994. Igrao je u Crnoj Gori, Grčkoj, Italiji i Srbiji. Za reprezentaciju je odigrao 102 utakmice i postigao 77 golova. U Parizu je u vodi provodio 11 minuta, postigao je sedam golova iz 14 šuteva, obezbedio je veliki broj puta igrača više. U odbrani je imao jednu presečnu loptu, blok, odrađivao je veliki posao.

Bonus video