Za nepune dve godine, selektor vaterpolista Uroš Stevanović, u daljem tekstu Kembe, prošao je nešto što drugi treneri ne prođu za čitavu karijeru. Napuniće 42 godine 8. oktobra i neko bi pomislio da trenerski vek u njegovom slučaju nije dug.

Greška, Kembe se bavi organizacijom treninga još od 2006. i rada u Crvenoj zvezdi, pa kasnije u Partizanu (gde je kao trener seniora osvojio Superkup) i Radničkom u kojem je od 2013.

Vodio je Kazahstan na Olimpijskim igrama 2012, bio je kao prvak Azije deveti. Godine je proveo u stručnom štabu Dejana Savića, potom napravio vrhunske rezultate sa mlađim kategorijama. Da ne zaboravimo radio je i u ženskom vaterpolu, bio i selektor.

Sport klub u ponedeljak s ponosom objavluje poslednju epizodu serijala „Junaci Pariza„, autora Dejana Stevovića. Junak ove priče je selektor zlatnih srpkih vaterpolista Uroš Stevanović.

Kada je Dejan Savić podneo ostavku u oktobru 2022, Viktor Jelenić mi je odmah rekao:

„Stavićemo Stevanovića. Zna igrače, bio uspešan sa mladima. Prirodno je da to bude on.“

Negde oko 20. oktobra Stevanović je zvanično imenovan i u prvoj izjavi izrazio ponos zbog odluke saveza a zatim i spremnost da vrati Srbiju na stare staze.

Daleko od toga da je bio igrač koji se pamti, ali je bio trener fanatik. Sećam se tokom takmičenja 2009. neku godinu kasnije bio sam prisutan kada bi mladi treneri putem skajpa analizirali viđeno. Bili su tu braća Ćirić, Kembe, Zoran Milenković. Nisu bili veliki igrači ali se videlo da znaju, da imaju ideju, da vide nešto što obični fanatici vaterpola ne vide.

Šta je Stevanović zatekao tog oktobra 2022 ? Olimpijski ciklus mu je bio skraćen na samo 18 meseci zbog odloženog Tokija i Savićevog rada u 2022. Praktično kroz Svetski kup u LA, SP u Fukuoki i Dohi i EP u Zagrebu je trebalo da kreira tim, igru, atmosferu za Pariz. Nasledio je i raštimovanu ekipu posle EP u Splitu i dogadjanja koja nisu bila svojstvena trofejnoj organizaciji.

Problemi u Novom Beogradu oko Mandića i kasnije Jakšića sigurno su uticali na sprovođenje planova novog selektora. Dvojica, iz možda postave sveta, nisu bili svoji. Manda je zatražio da propusti Fukuoku u koju je Jakšić nekako i otišao, a da nema pojma kakva će mu biti klupska sudbina posle takmičenja.

Kembe nikada na tu temu nije ništa javno rekao osim da je prvi put željeni sastav imao tek u januaru ove godine. Željeni da, ali ne i sastav koji nije mogao da se menja. Posle Dohe je odlučio da se zahvali Banetu Mitroviću, potom da nagovori Ćuka i Dedovića da se vrate, da u stručni štab sa punopravnim glasom bude odbojkaška legenda Andrija Gerić, da kondiciju još ranije poveri Dajani Zoretić , devojci Josipa Vrlića, hrvatskog centra.

Uopšte se nije uzbudjivao na mogućnost da neko to zloupotrebi. Samo je rekao da je Dajana sjajan stručnjak, profesionalac, da je Gerić pun pogodak i da su pred Pariz kockice sklopljene.

Nisam u grupi ljudi kojoj se Kembe poveravao, ali se moglo zaključiti da je taj krug baš uzak: Jelenić, Juga Vasović, stručni štab, poneki novinar, bivši igrač…

Junaci Pariza

„Junaci Pariza“ (11 i 13): Ćutljivi klinci Petar i Vlada

„Junaci Pariza“ (12): Vića Rašović najbolji novinar u bazenu

„Junaci Pariza“ (10): Nemanja Ubović, proročanstvo iz Grocke

„Junaci Pariza“ (9): Nemanja Vico, grmalj iz Kotora

„Junaci Pariza“ (8): Nikola Jakšić, od kad mu slomiše nos…

Tvrdoglavo verujući u svoj koncept, način rada, ostavio je na nekoliko meseci Radnički i potpuno se okrenuo analizama, video snimcima, predviđanjima, čudeći se u isto vreme onima koji su njegove izabranike nazivali otpisanima.

„Nemam pojma da smo otpisani i ne znam na osnovu čega.“

Reprezentacija se pripremala u miru Šumarica, skoknula je do Kranja, Novog Sada, Šapca, Podgorice. Nekako stidljivo je i otišla u Pariz. Kembe se za razliku od igrača nije punio energijom javnosti koja mu nije bila dovoljni naklonjena. Gledao je samo ispred sebe, svestan da može da bude pukovnik ili pokojnik.

„Bićemo, Viktore, pukovnici“, rekao je predsedniku saveza prilikom ispraćaja, da bi kasnije Paji Živkoviću u „Pod kapicom“ dodao:

„Da nismo uspeli, otišao bih. Ne bih imao legitimitet da ostanem.“

Ispalo je da se protiv Japana žalio na suđenje, a nije. Protiv Australije je dodao da njegov tim nije došao na utakmicu. Španija nije bila za vađenje, dok susret sa Francuskom i nije bio problem. Nije želeo Grčku u četvrtfinalu. Samo Grčku nije hteo. A onda su svi pehovi iz polufinala Fukuoke, peteraca sa Mađarima u Zagrebu, i peha sa Hrvatima u Dohi naplaćeni. Njegov kapiten je postigao gol za anale, za polufinale.

Sve ostalo, Amerika i Hrvatka pripadaju istoriji. Kada su ga Drašović i drugovi ubacili u bazen na kraju duela za zlato, pojavio se osmeh težak ko zna koliko tona, koliko je bio jak pritisak na njegovim plećima. Zna i on da je odavno bio prežaljen, da je bio u paketu za smenu. Na to se nije obazirao, uporno verujući u rad i igrače, gledajući semafor koji nikada ne laže. Javno se zahvalio prvo saradnicima, pa igračima, ljudima koji su verovali…

Kemenj mu je rekao da je ušao u veliki „Klub 5“, u kojem su još Rudić, Kemenj, Savić i Jane. Kakva galerija, pitanje je da li je Kembe kada je počinjao trenerski život i mogao da zamisli da će biti u takvom društvu.

Kada je, mislim, u maju 2023, dobio sina, čestitao sam mu i rekao da više ništa nije isto. Tek sada je drugačije. Sin jedno zlato, olimpijsko najsjajnije odličje drugo. Biće trener na koga će jurišati, neverne tome će i dalje čekati potvrdu svog mišljenja da nije trener za velika dela.

Samo, semafor u Parizu nije slagao. Uroš Stevanović Kembe je trener olimpijskog pobednika, ušao je u legende, dovoljno da se Srbija pokloni, da vaterpolo svet prizna da ima on nešto i da konačno može mirno da gleda napred jer klipova više neće biti. Može i da pogreši, da ostane negde bez medalje, ali to neće biti zato što ne zna. Pokazao je da zna.

Ma, semafor je čudo.

~~~

Uroš Stevanović bio je gost podkasta „Pod kapicom“. Čitav razgovor koji je vodio sa Aleksandrom Radivojević i Pavlom Živkovićem možete pogledati na tom jutjub kanalu:

BONUS VIDEO