Sačekao sam sa pisanjem teksta za jutro, da vidim hoće li glava biti malo hladnija. Glava je hladnija, ali je tuga i osećaj propuštene šanse još izraženiji. Košarkaši Srbije odigrali su herojsku utakmicu i bili na korak do jedne od najvećih pobeda u istoriji sporta koji svi toliko volimo, ali na kraju se nije dalo – 95:91 za Sjedinjene Američke Države u polufinalu olimpijskog turnira.

Svi su ovde: Raspored i rezultati srpskih sportista u Parizu

Svi smo govorili kako smo veliki autsajderi, kako su šanse stvarno male – to i jeste bilo tako, ali nada je uvek tinjala, ono toliko tipično za naše košarkaše, da se ipak ne plašimo nikoga. Znali smo da će biti potrebna skoro savršena utakmica. Odigrali smo je. Nagrada nije stigla.

Od starta se videlo da je energija naših momaka drugačija u odnosu na čitav prethodni deo turnira i na pripreme. Ušli smo naoštreni i spremni taman toliko da su sva čula na vrhuncu svojih sposobnosti, a da ipak ne izgorimo.

Znalo se da ćemo morati da ubacujemo šuteve i ubacivali smo ih, počev od Avramovića i Dobrića.

Znali smo da ćemo morati da igramo mnogo agresivnije, više „u meso“ ako želimo da imamo šanse. To smo i uradili – pokazali smo zube, potukli se, nismo ostajali dužni ni na šta, pa čak ni verbalno, za šta je najbolja ilustracija ona Bogdanova psovka ka Lebronu Džejmsu. Nismo dali na sebe.

Znali smo da ćemo morati da budemo ekstremno pažljivi s loptom. Protiv ovakvih fizičkih ala, u  utakmici onako visokog intenziteta i uloga, izgubili smo samo sedam lopti. Dali su nam samo devet poena iz kontri, koliko i mi njima. Nekad daju devet iz kontre samo u jednom naletu, dešavalo se to i protiv nas, SAD tako lomi i duh protivnika, koji krvavo radi za poene, a onda male greške brzo budu skupo naplaćene. Sada toga nije bilo.

Znali smo i da ćemo morati da imamo i sreće. Nismo je imali.

Amerikanci su prvobitno ostajali smireni i kada su rano bili u zaostatku, ali na onih -17 su već počeli da se lede, a neki igrači – poput Entonija Edvardsa – bili su potpuno van utakmice. Ne znam da li se ikada dogodilo da Stef Kari ubaci osam trojki za poluvreme, a da njegov tim bude na -11.

SRBIJA – SAD

Nemoguće protiv Amerikanaca i sudijskih autoriteta

Aleksa Avramović: Oni su mašine, a mi se vraćamo „na štitu“

Bogdanović nije hteo o sudijama: Znam na šta aludirate…

Stiv Ker: Srbija je bila briljantna

Pešić: Čudne stvari, razočaran sam…

Izdržali smo i treću četvrtinu, na svaki njihov udarac smo imali odgovor. Kada je Gudurić dao trojku uz faul u završnici treće četvrtine i kada je Srbija odigrala dobru odbranu na početku poslednjeg perioda, bio sam uveren – sudbina je, to je to, dobijamo ih.

Potom se odigrala, ispostaviće se, ključna sekvenca na utakmici. Napad na +11, Milutinov vraća loptu iako je bio na znatno nižem igraču pod košem, Jokić promašuje otvorenu trojku, a na drugoj strani primamo šest poena u napadu. Kako? Durent daje trojku simultano sa navodnim faulom Jokića na Dejvisu, a zatim i Buker pogađa trojku.

Na usporenom snimku se čini da se kontakt Jokića i Dejvisa dogodio pre nego što je Durent ušao u pokret za šut. Pritom, smešan faul, i to četvrti najboljem igraču sveta. Bio je to vrhunac nepoštovanja sudijske trojke koja nije dostojna da sudi ni lokalni turnir u basketu, a kamoli jednu od najboljih utakmica u 21. veku.

Jokić samo četiri puta na liniji penala, a na drugoj strani se Embidu ne sviraju koraci koji su koraci i u NBA (obema nogama je krenuo na prodor pre nego što je spustio loptu). I Lebronovi upadljivi koraci na jednom od fejd-avej šuteva…

Voleo bih da ne moramo o sudijama, ali uticali su na ishod, i te kako. Da li i presudno? Ne znam, ali znam da smo mogli svakako da pobedimo.

Možemo diskutovati o nekim stvarima, da li je Petrušev trebalo ranije da se vrati na parket umesto Milutinova ili da Avramović u nastavku dobije još koji minut nauštrb Micića. Rezon je verovatno bio da ćemo više igrati pozicione napade, da je Vasa sigurniji na prenosu… Kažem – možemo diskutovati, ali mislim da je u ovom trenutku, posle ovakve utakmice, to suvišno. Momci su odigrali herojski i možemo da budemo ponosni na njih – nekada nije dovoljno ni da daš sve, nekada jednostavno ne budeš nagrađen.

Svima nama koji volimo košarku vrteće se dugo detalji iz te poslednje četvrtine. Od tih +11 Amerikanci su ubacili deset uzastopnih šuteva, ali samo je Lebron završavao na obruču. Kapa dole i Embidu, koliko god mu odvratno ponašanje bilo, sada je bio jedan od ključnih faktora. Nama su šutevi u završnici izašli – onaj Bogdanov na +4, pa Dobrićev na +2 (slično kao i Guduriću protiv Nemačke lani, odličan pravac, samo maaaalo jača), pa Vasin na -1.

Ne znam za vas, ali siguran sam da bismo pobedili da nije bilo onih šest poena u jednom napadu. I to da ne bi bilo na jednu loptu, nego pet do osam razlike, toliko smo samouvereno delovali.

Junački smo šansu stvorili i vajkaćemo se dugo, ali posao na kraju nismo završili, iz ovih ili onih razloga. Bila bi to, usuđujem se da kažem i ponovim, jedna od najvećih pobeda u istoriji košarke. Ameri su poslali najbolje što imaju na takmičenje do kojeg im je jako stalo, a 35 minuta smo ih nadigrali. Ne i 40, nažalost.

„Tek sutra ćemo da se smorimo“, rekao mi je jedan od navijača ispred Bersija posle utakmice. Većini nije bilo do priče, i razumem ih.

Možemo samo da zamislimo koliko je momcima teško palo. U stvari, ne moramo da zamišljamo, videli smo suze. Ko zna kad su zaspali, a genijalna FIBA je meč za treće mesto zakazala u subotu od 11.00. Kvalifikacije u brejkdensu, kažu. Neko nas za**bava, svega mi.

I za kraj samo – hvala, momci, učinili ste nas ponosnima, po ko zna koji put. Vratiće se nekad – mora!

Bonus video: