„Ma, izgubili smo, nema šanse, šta je ovo?! Možda ako se približimo do poluvremena. Može, tako je, idemo! Valjda smo ih sad prelomili. Da l’ je moguće? Ma daaaaj. TOOOOOO!“ Eto, otprilike vam je tako – dragi moji – bilo na tribinama dok smo gledali ovu ludnicu u Bersiju, a verujem i kod vas u stanovima, po kafićima, gde god... Na kraju, u polufinalu smo: Srbija – Australija 95:90!

Svi su ovde: Raspored i rezultati srpskih sportista u Parizu

Otišao sam pred olimpijsko selo da razgovaram sa Tinom Krajišnik i Jovanom Nogić. Drago im je što su u Parizu napokon, klopa je dobra, proslavili su zlato s Noletom, ali usredsređene su na ono najvažnije – četvrtfinale s Australijom u sredu od 11.00.

Plan je bio da odem pred Bersi da snimim narod pred prvo četvrtfinale s Australijancima, u muškoj košarci, pa da kod kuće gledam, da se na miru nerviram. Baš pred ulazak u metro, na ekranu broj koji može samo jedno da znači – kartu! Tako i bi, hvala gospodinu koji će se prepoznati, a ja sam odmah pripucao do Bersija.

Sedim za šankom uz pivo i razdraganog, „brzog“ barmena u havajskoj košulji, a na ekranu Nemci ipak lome Grke. Kažem „ipak“, jer sam mislio da bismo tu možda mogli da vidimo iznenađenje.

Danas na Igrama: Buran dan za Srbe, ekipno i pojedinačno!

Utom dolazi Uroš, momak sa Malte koji samo što je kupio kartu, ćaskamo uz košarku, a za šank prilazi iznadprosečno visok tip, izuzetno mi je poznat. Uleće u priču, vidim da mi je poznat, ali mi je potpuno „van konteksta“. Kada je rekao da je saigrač Marka Gudurića, sinulo mi je da upravo nisam prepoznao Dajšona Pjera! E, Saša, Saša…

Proćaskali smo, off the record i o Šarasu, nahvali Dajšon Gudurića kako je divan momak, pa nam je rekao da će propustiti utakmicu svoje Kanade.

„Devojka mi igra odbojku, idem njih da gledam“. Kako su Kanađani prošli sa Francuskom, i bolje.

Naši navijači glasniji su pred utakmicu nego u hali. Zašto je to tako? Raštrkani su, teško je postići da se organizovano peva, a bogme je to i te kako bilo potrebno našim momcima.

Sedam na mesto, jesam strepeo pred utakmicu i nisam bio opušten kao mnogi moji prijatelji, ali onakav start utakmice nisam mogao ni da pretpostavim. Naznaka mekane igre bilo je i grupi, posebno sa Južnim Sudanom, otuda i bojazan, a selektor Pešić je posle rekao i da je pritisak momcima okovao noge.

Dozvolili smo seriju 20-0, subjektivni utisak bio je da nismo napravili nijedan faul… Muka mi je bila već kad je na prvom prodoru Mils pušten da se prošeta do koša, Mils koji se pretvara u Karija kada igra za Australiju.

Znate već sa koliko emocija pratim sport, naročito košarkaše, ali to što smo gledali stvarno nije bilo za burne reakcije. Naprotiv, samo za rezigniranost i nevericu, u slobodnom smo padu, a kao da ništa ne preduzimamo.

Uz to, gledam utakmicu okružen ljudima kojima do ishoda nije baš stalo, barem ne onoliko koliko meni – znam da su moji standardi malo sumanuti i nisam lud da mislim da svi vole sport kao ja, ali kada na -20 čujem kako „ne mogu da zaustave MAJLSA“, kako čovek da se ne iznervira, recite vi meni…

Gudurić daje devet poena u kratkom periodu, a mi na poluvreme odlazimo sa -12. Kako smo igrali – premija.

Već tada smo počeli da igramo nešto čvršće u odbrani, povezanije, s karakterom, kao da nam je stvarno stalo – e, kad se igra tako, onda su i reakcije burnije, onda nerviranje prirodno dolazi.

Australijanci više baš ne ubacuju i nogom, delom i zbog naše jače odbrane, a mi se vraćamo u život – dve trojke Dobrića, Bogdan je povukao, Avramović napunio ekipu energijom i odbranom na lopti, a Jokić je u celom drugom poluvremenu bio odličan defanzivno. Tu smo!

Navijači pokušavaju, čuje se sporadično „Srbija, Srbija!“, ali hala je prevelika i nemoguće je da se sinhronizujemo. Pokušaji ovoga puta istrajavaju, pa se barem nešto dešava, a Dobrić je u jednom trenutku i gestikulirao ka tribinama kako bi tim dobio dodatni vetar u leđa.

Došli smo i do +6, ali kada se za tako kratko vreme nadoknadi toliki zaostatak, umor je neminovan. Pogotovo sa skraćenom rotacijom – bez Jovića, sa Plavšićem koji ne ulazi, ali i Marinkovićem, koji se posle slabog početka nije vraćao, baš kao ni Davidovac.

Zato smo u poslednjoj četvrtini gledali „fristajl“ – nije bilo mnogo izrađenih akcija, ali jeste nekih atipičnih grešaka, poneki herojski pogodak i drama. Delovalo je da je Micić prelomio u našu korist, na kraju je promašio to jedno bacanje, a Mils je pogodio uprkos dobroj odbrani Jokića.

„Mislila sam da je ubacio trojku, da smo izgubili“, reći će mi jedna od naših navijačica posle meča.

Nije delovalo dobro, ali Jokić je izvadio kestenje iz vatre i mogli smo da odahnemo. Priča se o Sombor Shuffle, ali bilo je tu nekoliko poteza – blokada na Gidiju, ono skidanje s obruča kad smo već videli koš rivala, pa onaj pogodak s mnogo osećaja za 91:90… Jeste na kraju Jokić bio heroj, ali ovo je stvarno bio timski preokret.

Od šoka do šoka, od neverice do slavlja. Četvrtfinala su takva, nepredvidljiva, i najvažnije ih je preživeti, kako god, iako smo od ove Australije bolji za 10-15 razlike.

Obično naši ljudi rado stanu za anketu, da daju svoje utiske, ali sada su mnogi bili toliko iscrpljeni da nisu hteli pred kameru. Ne mogu da kažem da ih ne razumem.

„Kad me srčka nije udarila…“, reći će nam jedan gospodin ogrnut zastavom.

Sada nam sledi SAD, tu bar pritiska neće biti. Da se pobijemo, pa šta bude, ali za medalju smo u igri!

Bonus video: