Uz dužno poštovanje dvojici srpskih sportista Dušanu Miloševiću i Dragutinu Tomaševiću koji su predstavljali svoju zemlju 1912. na Olimpijskim igrama sportski hroničari daleko više pažnje posvećuju novijem dobu. Srbiji će, od osamostaljenja 2006, Pariz biti peto predstavljanje, sa kontom od 24 medalje iz Pekinga, Londona, Rija i Tokija. Od tih 24, šest su najsjajnije a od tih šest po dve imaju vaterpolisti i Milica Mandić.

SVI SU OVDE: RASPORED i REZULTAT SRPSKIH SPORTISTA U PARIZU

I dok su vaterpolisti „osuđeni“ na odličja od 1952. tekvondo nije bio mnogo zastupljen i na stranicama sportske štampe. Nije to smetalo Draganu Joviću, sada već legendarnom treneru, tvorcu šampiona, da proda stan, uzme kredit, sredi neku salu u ulici Nikodima Milaša i da tu u svom Galebu počne da pravi šampione.

Daleko od toga da sam se razumeo u tekvondo. Da budem iskren sa pravilima sam jedva i bio upoznat. Ali Gale me je, dolazeći u Žurnal, zarazio retko viđenom strašću prema svom sportu, planskim radom, sistemom u kojem je greška mogla samo slučajno da se pronađe.

Elem, kako u Pekingu, na srpskoj premijeri nismo bili sa zlatom (ako ne računamo ono Čavićevo koje je završilo na Felpsovim grudina), u Londonu smo mu se svi nadali. Na početku Igara Ivana Maksimović i Andrija Zlatić su nas srebrom i bronzom obradovali.

Prijavio sam se da pratim tekvodno iz prostog razloga što mi je Gale Jović, u toj, po Galebu čuvenoj ulici Nikodima Milaša, nacrtao kako će da bude. Naime, kostur 16 takmičara se znao unapred i lako si mogao da se pripremaš za eventualne protivnike. Milica Mandić je odavno prihvatila njegov sistem rada, verovala mu kao kćerka ocu. Grubo zvuči ali Galetovo naređenje je bilo Miličino izvršenje. Znam da je i treninge tada završavao uz puštanje „Bože pravde“. Neka se deca naviknu kako će da izgleda na kraju takmičarskog dana.

Gale je imao još jedan adut. Retko kada je davao takmičarkama da pričaju sa medijima. Pričaće posle. Hteo je da ih rastereti.

Dvorana u kojoj se Milica takmičila je bila poprilično udaljena i od glavnog pres centra i Rasel skvera odakle su se autobusi kretali ka borilištima. Praktično, bilo je za očekivati da se u toj dvorani provede čitav dan. Uzgred, reč je o ogromnom objektu u kojem su se u isto vreme odražavala takmičenja u više borilačkih veština.

Sećam se, kao danas, samo Pavle Knežević kolega i drugar iz Bete i ja smo odlučili da Milicu pratimo od početka. Na startu potpuno hladni, pretvorilli smo se u fanatične navijače koji su svaki potez pozdravljali glasnim povicima, na zgražavanje ostalih predstavnika „sedme sile“, sigurno daleko upućenije u tajne ovog sporta.

U kategoriji do 67 kg Milica je prvo počistila predstavnicu Samoe 15:2. Srpkinja se u toj borbi navikla na atmosferu, buku, kretanje. Meč je prekinut zbog velike razlike u poenima. Zatim je sledila Maria Rosario Espinoza, olimpijska šampionka iz Pekinga, glavni favorit i prvi nosilac na turniru. To je ono što je Gale spremao. Milica je imala zadatak da kontroliše meč i posle dve runde bilo je 2:2. Espinoza je bila nervozna a Miličino samopouzdanje je raslo svakog sekunda. Iako je Meksikanka povela 4:2, naša takmičarka je odmah uzvratila, smanjila na 4:3. Uzdala se u kontru koja je stigla 16 sekundi pre kraja. Tras u glavu, za tri poena i plasman u polufinale.

Sledila je pauza, čekali smo Pavle i ja u miks zoni. Gale je mahnuo da je ne diramo, on je dao neku protokolarnu izjavu i namignuo. A kad Gale namigne…

Uveče su bile preostale dve borbe. Dvostruka prvakinja Evrope Ruskinja Anastasija Barišnjikova je bila nezgodan rival. Na početku borbe je tražila čelendž koji nije prihvaćen. Nije joj išlo, Milica je gotovo egzibiciono stigla do 5:0. Kada je Galetov čelendž prihvaćen prednost je bila 9:0. Tu više priče nije bilo. Medalja je bila tu, samo kojeg sjaja?

U međuvremenu, osetivši da se nešto događa, pristigle su i druge kolege, ljudi Olimpijskog komiteta sa Divcem na čelu. U finalu je za rivala imala An Karolin Graf, aktuelnu svetsku šampionku. Francuskinja je bila favorit ali se na kraju napornog dana pitala samo Milica. Borba je bila savršena, Milica je pobedila 9:7. Zlato, prvo olimpijsko zlato za Srbiju.

„Sad je pitaj šta hoćeš,“ poručio je Gale, izvlačeći se, onako „gabaritan“, iz snažnog zagrljaja.

„To je bilo nešto najneverovatnije. U momentu nisam verovala da sam pobedila. Stvarno neprevaziđen osećaj. Ovako nešto se, mislim, ne doživljava dva puta. Zajedno smo svi u reprezentaciji radili za sve ovo i trudili se. Poslednjih godinu dana spremali smo se za Igre i za ovaj momenat koji se konačno ostvario. Bilo je teško sačuvati koncentraciju. Od kako sam ušla u finale i čekala taj meč našlo se oko mene mnogo ljudi koji su mi čestitali i želeli sve najbolje. To me je malo ometalo jer je za meč za zlato potrebno biti bez euforije i koncentrisan. Ali, na kraju je sve ispalo dobro,” pričala je nova heroina srpskog sporta.

Samo u jednom je pogrešila. Ovakvu radost je doživela devet godina kasnije, kada je uveliko razmišljala da završi karijeru. U Riju nije bila na svom nivou. Kada je korona odložila Igre, imala je u glavi ideju o završetku pre vremena. Tada je Jović napisao čuveno otvoreno pismo srpskim sportistima sa molbom da nađu snagu i da sve predviđeno za 2020. odlože samo za godinu dana.

Milica je prihvatla i u Japanu krenula po notama iz Londona. Dominirala je, igrala se, u osmini finala porazila predstavnicu Kenije Fejt Ogalo sa 13:0, da bi u četvrtfinalu sa 11:4 i bez problema savaladala Aleksandru Kovalčuk. U polufinalu bilo je 7:5 protiv supertalentovane Altee Loran, aktuelne juniorske šampionke sveta.

Sve isto kao devet godina ranije. U finalu rival Dabin Li iz Južne Koreje. Milca je vodila 5:0, 6:3 da bi uporna i borbena kao osica Li izjednačila na 6:6. I kada je htela da završi posao, Milica je pronašla snage da u poslednjem minute odradi poene karijere i pobedi 9:7. Zlato, drugo njeno olimpijsko zlato.

“Rekla bih da je ovo sjajan kraj. Bilo je ovo turbulentnih pet godina. Istinski sam želela da budem na postolju i da osvojim zlatnu medalju. Uspeli smo, ne samo ja, već i Gale i Tijana i Marija koja je ovde, porodica, verenik, i mislim da bih mogla da nabrajam dosta ljudi. Ovo je i njihova medalja. Mnogo sam ponosna na sve što smo postigli. Apsolutno najlepše od svega je slušati svoju himnu. To uvek budi strašne emocije, ne samo sada već i u Londonu pre devet godina. Volela bih da je kompletan tim mogao da stane na postolje da nekako zajedno završimo ove Olimpijske igre,“ kazala je Milica Mandić.

Dok je u Londonu slavila, rekli bi euforično, trčeći po sali sa zastavom u rukama i sa Galetom sa strane, u Tokiju je na postolju plakala kao kiša. Nije se stidela. I zašto bi ? Milica Mandić zaslužna za dva olimpijska zlata pored velikog broja drugih odličja, zaslužna što je tekvondo postao sport za ponos. zaslužna što sam ga i ja zavoleo što je manje bitno.

Mnogo je bitnije da Srbija ima Milicu, Galeta, Tijanu sportiste i ljude za ponos.

Bonus video