Da pitate nekoga da u jednoj reči oceni Stevanovićevu odluku da vrati Nikolu Dedovića u reprezentaciju odgovor bio uvek isti: "Bingo !"

„Deda“ je u Parizu bio igrač za sve uloge, onak iks faktor koji iznervira protivničkog trenera u stavu:

„Odakle se ovaj stvori?“

Za reprezentaciju nije odigrao ni 60 utakmica. Samo dve medalje, olimpijske, zlatne. Za svakoga puna kapa. Posle Tokija Dejan Savić nije računao na njega. Nije ni Stevanović u početku da bi u Dohi, na svetskom video da mu fali takav igrač:

„Pratio sam naravno reprezentaciju posle Tokija. To su mi drugari. Selektor me je posle Dohe odmah zvao i pitao da li hoću… Kakvo pitanje, naravno da hoću u reprezentaciju. Znao sam da ova ekipa može mnogo više, da kada je dobro spremna u svakom pogledu može protiv svakoga da igra na pobedu“, priča Dedović.

Pre nego što krene sa analizom pariskih priča kaže da još uvek nije svestan uspeha:

„Treba nam vreme. To je najveće dostignuće za svakog sportistu, još je shvatamo šta smo uradili. Po drugi put kruna karijere“.

Sa Japanom 16:15, mnogo neočekivanih muka. Potom australijski šok.

„Igraju atipično, sve smo znali osim da utakmicu rešimo pre kraja. Na kraju pobeda jeste bila bitna. Australija nam je učinila uslugu. Videli smo da moramo da se pogledamo, održali smo miran sastanak. Znali smo da tako dalje ne može. Hteli smo četvrtfinale posle dve utakmice a turnir je dugačak. Tu se našao pravo niotkuda Novak i vratio nas svojim pričom. Pružio je podršku i rekao samo da verujemo u sebe“.

Rođen je 24.januara 1992. Igrao je za Partizan, Radnički, bio jedan od prvih Srbija u Hrvatskoj kao igrač Primorja. Veliki trag je ostavio u Špandauu, potom je igrao u Rusiji, sada Vašašu. Za reprezentaciju je igrao 57 puta, postigao 52 gola. U Parizu je u vodi bio 21 minut. Šutirao je 27 puta pogodio 12. izvanredan u realizaciji igrača više. Presekao je napad rivala sedam puta, imao je toliko blokova a pred golom je pokupio dve lopte.

Rezultati u igri su stigli.

„Španija je nepobediva u grupi ali se videla dobra reakcija. Počela je forma da ide uzlaznom linijom. Stigla je zatim Francuska, direktan duel za plasman, pune tribine, fenomenalna atmosfera. Uživali smo, bili skoncentrisani, motivisani, borbeni. Odbrana je bila na visokom nivou. Na sceni je bio naš karakter. Podigli smo se. Sa Francuzima smo dobili naše prvo finale. Sa Mađarima smo imali obostrano dobar trening“.

Stigle su utakmice odluke u kojima je Deda bio u svakoj čorbi mirođija za protivnika, a jedna od najjačih karika za svoj tim. Davao je golove, dobijao peterce, odbranom rušio planove rivala.

Neke gigante je stavio u džep.

„Grci su nas od Tokija redovno pobeđivali. I mladi i iskusni. Znali smo šta hoćemo. Odigrali smo čvrstu utakmicu, hteli da probijemo barijeru četvrtfinala. Sve vreme smo staloženo igrali i na kraju gol majstora Jakše je bio dokaz da nikada ne odustajemo. Imali smo samo šest sekundi i sve smo završili. Uvek jako i uvek do kraja. Svi pričaju moram i ja, bila je to nagrada za trud“.

Sa četiri gola Dedović je briljirao protiv Amerike u polufinalu:

„Iskreno, čestitam im na bronzi. Imaju kvalitet, igrači su članovi klubova iz Evrope. Dobro smo se pripremili, odigrali bez rizika, staloženo i kvalitetno. Obezbedili smo razliku, kontrolisali i obezbedili medalju i finale“.

U Tokiju je za protivnika u finalu imao Grke. Sada je na drugoj strani bila Hrvatska. Pre tri godine je Srbija bila favorit. Favorit koji je pobedio. Sada je Hrvatska bila favorit. Favorit koji je izgubio.

„Teško je da se kaže nešto što nije rečeno. Taktika jeste bitna ali da li treba toliko kada znaš da igraš utakmicu karijere. Nema veće. Oni su sjajan tim, veliki igrači, svaka im čast za rezultate. Ovo im je nedostajalo, ali zaslužuju čestitke. Sprečili smo ih da slave, ponovo smo igrali kao sat, mirno sve vreme, a želja za pobedom je bila kod nas daleko veća. Na kraju pobeda, zlato, istorija, večnost…“

DEJAN STEVOVIĆ PREDSTAVLJA ZLATNE „DELFINE“ ZA VAS:

„Junaci Pariza“ (1): Radoslav Filipović, zlato pa burma

„Junaci Pariza“ (2): Dušan Mandić kaže: „Ima Boga“

„Junaci Pariza“ (3): Strahinja Rašović i nešto veoma lično

„Junaci Pariza“ (4): Sava Ranđelović, ima li Niš trofejnijeg

„Junaci Pariza“ (5): Miloš Ćuk je imao jedan san…

Uživa u danima slave. Uloga je bila takva da je retko kada izlazio. Ako je neko pogodio uradio je to Stevanović sa Dedovićem.

„Šta da kažem o selektoru koji je osvojio prvo mesto na Olimpijskim igrama. Mlad je a opet iskusan, pun energije, željan rezultata sa dobrim i temeljnim pripremama… Bio je kod Savića u stručnom štabu. Rečju – zna! Da spomenem i kompletan stručni štab. Zaslužuju najviše ocene, Ćira, Bili, Vlada Gazda, Miloš, Aleksa, doktori Ivan i Nikola, sjajna Dajana… Gera ? Gledali smo ga klinci. Imao sam u nekim klubovima psihologe, to je normalna stvar. Pleni smirenošću, iskustvom, zna sa kim, kada i koliko. Pravio je sjajan balans. Gledali smo ga kao stručnjaka ali i kolegu koji je bio rekorder po broju utakmica za reprezentaciju, kao čoveka koji je osvojio Olimpijske igre. Po tome smo baš kolege“.

Dejan Savić je svojevremeno otpisao Dedovića. Negde 2019. ga je vratio i to neposredno pošto je Deda, kao igrač Špandaua, dobio ponudu da igra za Nemačku. Tada mi je rekao:

„Razmišljao sam, vagao i onda me je Savić pozvao. Više nisam razmišljao“.

Posle Tokija, nije bilo ponuda sa strane. Okrenuo se klubu da bi u februaru stigao Stevanovićev poziv:

„Rekoh, nisam razmišljao. Ha,ha,ha zato i još nisam svesta veličine uspeha“, reče na kraju omiljeni Deda spremajući se sa suprugom Anđelom, decom Andrijom i Lanom za još jednu šetlju zadovoljstva koja priliči olimpijskom pobedniku.