Nema nikakve dileme da je Nikola Jakšić poslednji biser čuvene škole Partizana.

Do odlaska u Ferencvaroš, sve vreme je proveo na Banjici. Prošao je put od talenta, osporavanja do eksplozije u igrača za kojeg Duško Pijetlović kaže da je među tri najbolja na svetu. Duletu treba da se veruje. Držao je do sebe.

Jednom je, čini mi se, otkazao igranje za crno-bele, zbog polaganja ispita na Pravnom fakultetu. Još ga nije završio, imao je za uzvrat nekoliko doktorskih vaterpolo disertacij, a faks će na kraju biti savladan.

Ušao je u reprezentaciju 2015. na Svetsloj ligi u Bergamu. Odmah mu je Kalkatera slomio nos, pa je naredne utakmice igrao sa maskom. Neki su smatrali da je u nacionalni tim ušao prebzo, zahvaljujući problemu Nikole Rađena. Odgovor je netačan, Savić ga je pikirao i mesto je imao osigurano bez obzira na sve. Neki mesec kasnije je osvojio svetsko prvenstvo i bio strelac poslednjeg gola finala protiv Hrvata u rapsodiji 11:4.

„Nisam verovao šta se događa. U januaru 2016. smo osvojili Evropu, u avgustu Olimpijske igre. Za godinu dana četiri zlata a imao sam samo 19. Nisam ni shvatao a bilo mi je sa onakvim igračima sve normalno“, pričao je ko zna koliko puta.

Rođen je 17. januara 1997. u Beogradu. Za reprezentaciju je igrao 189 utakmica i postigao 211 golova. U Parizu je igrao blizu 26 minuta po utakmici. Postigao je 12 golova iz 24 udarca. Oduzeo je jednu loptu, presekao pet, imao četiri bloka. Nije izabran ponovo u idealnu postavu… A, trebalo je.

Ređala su se takmičenja, trofeji, priznanja. Iz Ferencvaroša, sa kojim je osvojio Ligu šampiona, je prešao u Novi Beograd. Imao je turbulentne sezone i sada još godinu dana igranja za tim koji pripada evropskom krenu.

„Posle Tokija su počele sumnje u nas. Šta, ne znamo da igramo, ne znamo kako se pobedjuje. Trebalo je vreme ali nikada nisam odustajao od vere u drugove“.

Jakša se povredio na SP u Budimpešti 2022. Propustio je Split, lečio se. Vratio se u Fukuoki, kada je u Novom Beogradu, kao igrač, bio otpisan. Kao odgovor pružio je partije iz snova sa 20 golova iz 43 pokušaja, po mnogim ocenama bio je blizu MVP priznanja ali nije, voljom novinara, stigao ni do najbolje postave.

Ali stigao je do „izvinjenja“ kluba koji je odluku povukao i Jakša je nastavio u starom jatu.

U Zagrebu i Dohi se ekipa tražila. Išla napred, ali najdalje do ispadanja u četvrtfinalu. Malo za srpski vaterpolo.

„Malo jeste ali smo videli da idemo napred. Prvi put smo bili kompletni. Stevanović je sagledao sve. Pozvao je Ćuka i Dedovića, u štab ubacio Gerića. Dobili smo sve, kvalitet, iskustvo, hemiju. Samouverenost nije bio problem. Fraza jeste, ipak smo mi Srbija“.

O Parizu priča još uvek kao da je pod nekim lekovima.

„Ne shvatam još, ali znam da mi je olimpijska medalja najdraža. Igrali smo za sebe, stručni štab, porodice i prijatelje koji su verovali u nas. Igrali smo i za one koji nam nisu davali šanse, da ih ubedimo da greše. Sebe nismo imali šta da uveravamo. Jednostavno, mi smo znali“.

DEJAN STEVOVIĆ PREDSTAVLJA ZLATNE „DELFINE“ ZA VAS:

„Junaci Pariza“ (1): Radoslav Filipović, zlato pa burma

„Junaci Pariza“ (2): Dušan Mandić kaže: „Ima Boga“

„Junaci Pariza“ (3): Strahinja Rašović i nešto veoma lično

„Junaci Pariza“ (4): Sava Ranđelović, ima li Niš trofejnijeg

„Junaci Pariza“ (5): Miloš Ćuk je imao jedan san…

„Junaci Pariza“ (6): Nikola Dedović i nepristojno pitanje…

„Junaci Pariza“ (7): Radomir Drašović, ako treba i bez noge

Uvek ističe zahvalnost Novaku, često pominjanom u „Junacima Pariza“.

„Samo se pojavio i nama je, onako zabezeknutim, počeo da priča. Trajalo je to, ne znam, desetinu minuta. Iskreno, iz srca sa jasnom porukom da sve možemo. Znam da smo aplaudirali a da ne bude da samo oduševljenje njegovim gestom pokazujemo ćutanjem, dao sam mu savet za pobedu protiv Cicipasa. Kada je otišao sve se kod nas promenilo“.

U četvrtfinalu protiv Grčke njegov klupski drug Vlahopulos je, šest sekundi pre kraja, izjednačio. Koliko god treneri tvrdili da peterci nisu lutrija, sreća jesu. Naročito u vaterpolu. I ta lutrija je bila nadohvat ruke.

Ali…

„Auh, kako sam se iznervirao. Zaslužili smo pobedu a sada u peterce. Tada je sve moguće. I krenuli smo sa centra, Mandu su pokrili, Ćuk mi je dodao loptu. Šutnuo sam žabicu sa deset – dvanaest medara, kroz tri bloka i pogodio. Pošteno ne znam koliko bih puta trebalo sada da šutiram sa tog mesta i siguran sam da bi mnogo prošlo dok ne uradim reprizu. Gol sam video kao gol tima, kao nagradu za igru, kao potvrdu da vredimo i da smo kadri da pobedimo sastav, koji nas je nekoliko puta pre toga, lako dobijao“.

Usledili su Amerikanci. Nije bilo dileme da su Srbi bolji a poseban motiv je stigao sa košarke.

„Gledali smo utakmicu sa Amerikom i poludeli zbog načina na koji su izgubili. Rekli smo sebi da nama to neće da se dogodi. I nije, pobedili smo sjajnom odbranom u meču u kojem su oni imali 18 a mi osam puta igrača više. Da je bilo sve kako treba slavili bi ubedljivija. Ovako 18 puta igrač manje a primiš samo šest golova. Molim? Ekipa! Medalja je tu ali sam odmah rekao da nismo završili posao, da finale niko ne igra da izgubi i da uopšte nije važno ko je preko puta“.

Preko puta su bili svetski šampioni Hrvati, sjajan sastav željan da osam sjajnih meseci kruniše još jednim zlatom posle Dohe.

„Nisam imao tenziju kao protiv Grčke, imao sam dobar osećaj.Toliko smo bili spremni, pripremljeni da se oni, bez obzira na veliki kvalitet, nisu ništa pitali. Od početka do kraja. To volim, kada od nas sve zavisi, kada vidimo da smo moćni, da smo se podigli, da smo najbolji. A nisu mnogi verovali. Odmah sam video u kojem smeru ide utakmica. Ništa nije moglo da nas poremeti. Čestitke i Hvatskoj, kvalitet koji imaju samo daju našoj dominantnoj pobedi veću vrednost.Ponosan sam na drugove, svaka im čast, znamo šta smo prošli, koliko je trebalo da dodjemo do momenta slavlja. Na tribinama porodica, devojka, prijatelji… U bazenu rođeni brat. Kažem, uz Beograd 2016. ovo je moja najdraža medalja“.

Kakav je osećaj bio deliti slavlje sa Petrom koji je mladji četiri godine?

„Prelep, naravno da mi je bilo drago. Pomagao sam mu koliko je trebalo. Iskreno, znao je gde je došao, kako da se ponaša i mojih saveta nije bilo mnogo. Nadam se da ćemo još zajedno da igramo“.

Imao je posle kao kapiten uloge na priremu u Predsedništvu Srbije, na balkonu Skupštine grada. Pogled je sve govorio, to su neke druge priče koje ostaju za sva vremena.

Jakša ima tek 27 godina i tri olimpijska zlata. Ima još da pliva i igra. Prava je šteta što se uz medalje na Igrama ne dodeljuju i pehari pa da ga Jakša ponosno podigne, onako kapitenski.