Deset odluka bez kojih Olimpijske igre ne bi bile to što jesu…

Cinnesport i Aleksandar Miletić za Sport klub, veliko istraživanje, 20 originalnih Top 10 lista koje na izuzetno zanimljiv način pričaju priče o junacima Igara.

1. OSNIVANJE MOK (PARIZ 1894)

Svetska izložba u Parizu, održana od 5. maja do 31. oktobra 1889, oduševila je 32 miliona posetilaca na koje je najjači utisak ostavio tek otvoreni Ajfelov toranj. U senci ovog velikog događaja, upriličenog na stogodišnjicu Francuske revolucije, odvijalo se nešto što će postati jedna od najimpresivnijih tekovina modernog čovečanstva – rađanje ideje o obnavljanju Olimpijskih igara.

Francuski baron Pjer de Kuberten (1863-1937), od rane mladosti zadojen idejom olimpizma, za vreme ove izložbe organizovao je Kongres o fizičkom vaspitanju, na kojem je predstavio rezultate međunarodnog sportskog istraživanja koje je sproveo u Sjedinjenim Američkim Državama (na 90 koledža i univerziteta) i u Engleskoj.

Posle trogodišnjeg (1889-1992) proučavanja fizičkog vaspitanja u evropskim zemljama, organizovanog uz podršku Ministarstva obrazovanja Francuske, održao je 15. novembra 1892. novo predavanje na Sorboni – „Renesansa olimpizma”. To predavanje, povodom obeležavanja petogodišnjice Unije francuskih sportskih društava za atletiku (USFSA), nikoga od prisutnih nije ostavilo ravnodušnim.

Ideju o obnovi Olimpijskih igara u njemu je podgrevao njegov britanski kolega Vilijam Peni Bruks, a sve je kulminiralo 16. juna 1894, opet na Sorboni. Tog dana počeo je osnivački kongres Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), sazvan na De Kubertenov predlog 1. avgusta 1893, na sednici USFSA. Kongresu su prisustvovala 79 delegata, 49 sportskih organizacija iz 12 zemalja i predstavnici (u svojstvu posmatrača) iz još 21 zemlje. MOK je konstituisan osmog dana zasedanja – 23. juna. Imao je 15 članova iz 12 zemalja osnivača (Argentina, Belgija, Velika Britanija, Grčka, Italija, Mađarska, Novi Zeland, Rusija, SAD, Francuska, Češka, Švedska).

U Parizu su ustanovljena i prva Olimpijska pravila (Olimpijska povelja) koja su do danas pretrpela mnogo promena.

2. OLIMPIJSKA HIMNA (ATINA 1896)

Olimpijska himna je prvi put izvedena na Prvim olimpijskim igrama u Atini 1896. Njeni autori su kompozitor Spirodon Samaras (1861-1917) i pesnik Kostis Palamas (1859-1943).

Obojicu ih je odabrao za ovaj važan zadatak Demetrios Vikelas, prvi predsednik MOK-a. Himna veliča antičke vrline i podseća na korene olimpijskih igara: „Besmrtni duše antike, oče lepote i dobrote; Siđi, pokaži se i obasjaj nas svojim zracima; Na ovoj zemlji i pod ovim nebom; Koji su svedoci tvoje slave; Blistaj u poletu ovih plemenitih igara; U trčanju, rvanju i bacanju diska…”

Ova himna postala je zvanična himna Olimpijskih igara, odlukom MOK-a na sesiji u Tokiju 1958. Od Zimskih igara u Skvo Veliju (SAD) 1960. godine redovno se izvodi na svečanom otvaranju (kasnije na nekim Igrama i na zatvaranju), a prvi put je na Letnjim igrama, kao zvanični deo programa, intonirana u Rimu 1960.

3. ŽENE NA OLIMPIJSKIM IGRAMA (Pariz 1900)

Na Olimpijskim igrama u Parizu 1900, prvi put učestvuju žene. Među 997 takmičara bile su 22 žene, što je 2,2 odsto od ukupnog broja učesnika. Prva olimpijska šampionka bila je Elena de Purtale, članica švajcarske posade u jedrenju, koju su činili i njen suprug Erman de Purtale i njegov bratanac Bernar de Purtale. Takmičili su se na brodu Lerina.

Pošto su se Igre održavale kao deo Svetske izložbe, trajale su duže od pet meseci, tako da je Šarlota Kuper dva meseca posle Elene de Purtuale postala prva žena olimpijski prvak u pojedinačnoj konkurenciji, osvojivši zlatnu medalju u tenisu. Petostruka šampionka Vimbldona, Šarlota Kuper, u Parizu je bila i šampionka u mešovitom dublu.

Trebalo je da prođe 124 godine da se žene izjednače s muškarcima po broju učesnika na olimpijskim igrama, a ta ravnoteža će prvi put biti dostignuta u Parizu 2024: od 10.500 takmičara, tačno polovina će biti olimpijke. U Parizu 1900. takmičilo se 2,2 odsto žena, u Amsterdamu 1928. – 10 %, u Montrealu 1976. – 20 %, u Atlanti 1996. – 34 %, u Londonu 2012. – 44 %, u Rio de Žaneiru 2016. – 45,6 %, u Tokiju 2021. – 48,8 %.

4. OLIMPIJSKE MEDALJE (Sent Luis 1904)

Na Trećim olimpijskim igrama u Sent Luisu, 1904. godine, prvi put su dodeljivane medalje za prva tri mesta – zlatna za prvo, srebrna za drugo, bronzana za treće. Na Prvim igrama u Atini, 1896. godine, šampioni su dobijali srebrne medalje, diplome i maslinove venčiće, drugoplasirani – bronzane medalje, diplome i lovorove vence, a svi ostali spomen medalje od bakra.

Pobedničko postolje uvedeno je 1932. godine, prvo na Zimskim olimpijskim igrama u Lejk Plesidu, a zatim i na Letnjim igrama u Los Anđelesu.

5. OLIMPIJSKO GESLO (London 1908)

Olimpijsko geslo „nije važno pobediti, važno je učestvovati” dugo se pripisivalo osnivaču modernih olimpijskih igara Pjeru de Kubertenu, međutim, to je prvi put izgovorio pensilvanijski biskup Itelbert Talbot, na misi u Katedrali Svetog Pavla u Londonu 19. jula 1908. Talbot je to rekao u svom čuvenom govoru, kojim je hteo da smiri strasti koje su se posle trke na 400 metara rasplamsale između domaćih i američkih sportista. Njegovom govoru su prisustvovali neki takmičari i funkcioneri sa olimpijskih igara, pa tako i Pjer de Kuberten.

„Jedina sigurnost posle svega leži u stvarnoj Olimpiji – da su Igre same po sebi bolje nego takmičenje i nagrada. Sveti Pavle nam govori da je nagrada beznačajna. Naša nagrada je nepodmitljiva i mada samo jedan može da nosi lovorov venac, svi mogu jednako da dele radost takmičenja”, naglasio je tada biskup Talbot.

Pet dana kasnije, na banketu u Galeriji Grafton, De Kuberten je održao govor u kojem je pomenuo ceremoniju u Katedrali i u nešto izmenjenom obliku ponovio Talbotovu poruku: „Značaj ove olimpijade nije toliko u pobedama koliko u učestvovanju… Važna stvar u životu nije trijumf već borba, suština nije pobediti već se dobro boriti!”

6. OLIMPIJSKI SIMBOL I ZASTAVA (Antverpen 1920)

Svoju ideju o Olimpijskim igrama kao međunarodnom događaju na kojem će se takmičiti sportisti sa svih kontinenata, koju je imao od prvog dana obnavljanja Igara, Pjer de Kuberten je spontano pretočio u simbol, 1913. godine.

Pet krugova (kontinenata) nacrtao je na vrhu jednog pisma koje je pisao, a zatim ih ručno obojio. Ideju o olimpijskim krugovima i olimpijskoj zastavi predstavio je na Kongresu MOK-a u Parizu 1914. godine. Zastava sa pet olimpijskih krugova prvi put se zavijorila na jarbolu, za vreme Olimpijskih igara u Antverpenu 1920.

Na ovim Igrama prvi put je položena Olimpijska zakletva, a u ime svih sportista učinio je to belgijski olimpijac Viktor Buan.

7. OLIMPIJSKI MOTO (Pariz 1924)

Olimpijski moto „Citius-altius-fortius” (brže-više-jače) prvi put je izgovoren na osnivačkom kongresu MOK-a, 1894. godine, a predložio ga je osnivač modernih olimpijskih igara Pjer de Kuberten.

Ovaj slogan je čuo od svog bliskog prijatelja, dominikanskog kaluđera Anrija Didona, koji je časove telesnog vaspitanja u školi u Arkeju, nedaleko od Pariza, počinjao upravo tim rečima. Ovaj moto je zvanično uveden na Olimpijskim igrama u Parizu1924.

8. OLIMPIJSKO SELO (LOS ANĐELES 1932)

Olimpijsko selo, jedan od simbola modernih Olimpijskih igara, prvi put se pojavljuje na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1932.

Nalazilo se na Boldvin hilsu i imalo je 550 prenosivih kućica, od 22 kvadrata, koje je projektovao i izgradio H. O Dejvis. Svaka kućica je imala dve sobe od 9,3 kvadrata, sa zajedničkim tušem. Svaka soba je bila dvokrevetna, za dvojicu sportista, sa zasebnim toaletom.

U Olimpijskom selu bili su smešteni samo sportisti (1.206), dok su sportistkinje (126) boravile u Hotelu „Čepmen park”.

9. BAKLJA I PLAMEN (Berlin 1936)

Ideja o olimpijskoj baklji preuzeta je iz antičke Grčke u kojoj je, za vreme Igara, sveti plamen neprestano goreo na oltaru boginje Here u Olimpiji (Grčka). U moderno doba, olimpijska vatra je prvi put gorela u Amsterdamu 1928, međutim, njeno štafetno nošenje (koje nije postojalo u antičko doba) od drevne Olimpije uvedeno je tek u Berlinu 1936.

Na ideju o paljenju olimpijskog plamena, kojim se na simboličan način spajaju antička Grčka i grad domaćin, došao je nemački profesor Karl Dim, generalni sekretar organizacionog odbora. Od tih Igara, štafetno nošenje olimpijskog plamena, zapaljenog u Herinom hramu (pomoću sunčevih zraka i konkavnog sočiva) nekoliko meseci uoči Igara, nezaobilazni su uvod u Olimpijske igre.

Najsvečaniji trenutak otvaranja Igara jeste paljenje olimpijske vatre na samom stadionu, a u Berlinu je to učinio nemački atletičar Fric Šilgen, poslednji trkač u lancu dugom 3.422 kilometara (Olimpija – Berlin) u kojem je učestvovalo isto toliko trkača. Baklja je za 12 dana i 11 noći prošla kroz sedam zemalja: Grčku, Tursku, Rumuniju, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku.

10. PROFESIONALIZAM (Barselona 1992)

Princip amaterizma – kao jedan od stubova modernog olimpijskog pokreta u njegovim osnivačkim danima – opstajao je maltene pun vek, mada se reč „amater” vremenom drugačije tumačila, sve dok nije izbačena iz Olimpijske povelje. Čak je i Pjer de Kuberten, svoj poziv na osnivački kongres MOK-a, 16. juna 1894, prvobitno naslovio sa „Razmišljanje i propagiranje principa amaterizma”, ali je uoči tog događaja promenio u „Kongres obnove Olimpijskih igara”.

Američki atletičar Džim Torp je prvi olimpijac kome su oduzete medalje (dve zlatne, na Igrama u Stokholmu 1912) zbog toga što je narušio principe amaterizma. Pola godine posle tog uspeha u američkoj štampi se pojavila vest da je pre Igara profesionalno igrao bejzbol, što je stiglo i do MOK-a koji mu je oduzeo medalje koje su mu vraćene posthumno, 1983.

Ubrzo posle Torpove rehabilitacije, MOK počinje da menja svoj odnos prema profesionalizmu. Na Igrama u Los Anđelesu 1984. mogli su da učestvuju teniseri mlađi od 20 godina, u Seulu 1988. otvorena su vrata fudbalu i tenisu, a od Olimpijskih igara u Barseloni 1992. MOK u svim sportovima dozvoljava profesionalcima da se takmiče. Pojava američkog „Tima snova” u košarci, predvođenog Majklom Džordanom, Medžikom Džonsonom i Lerijem Birdom, simbolično označava novu eru (profesionalizma) Olimpijskih igara, a njihov dolazak omogućila je istorijska odluka Svetske košarkaške federacije (FIBA), na Kongresu u Minhenu, 7. aprila 1989.

Bonus video