Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
Eurobasket 2025
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Deset filmova čija je radnja vezana za najveći sportski događaj…
Cinnesport za Sport klub, veliko istraživanje, 20 originalnih Top 10 lista koje na izuzetno zanimljiv način pričaju priče o junacima Igara.
PRVO MESTO: VATRENE KOČIJE
„Vatrene kočije”, britanski igrani film iz 1981. godine u režiji Hjua Hadsona, zasnovan je na istinitoj priči o dvojici trkača na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. Reč je o Eriku Lidelu (zlato 400 m, bronza 200 m) i Haroldu Abrahamsu (zlato 100 m, srebro 4×100 m).
Olimpijske priče
Lidel, koga glumi Ben Kros, jeste pobožni škotski hrišćanin koji trči u slavu Boga, dok Abrahams (Ijan Čarlson), engleski Jevrejin, trči da bi srušio predrasude. Film je imao sedam nominacija za Oskara, a odneo je pobedu u četiri kategorije: najbolji film, najbolji originalni scenario, najbolja kostimografija i najbolja originalna muzika.
Ljubiteljima sporta, muzike i filma posebno su iz ove sportske drame prirasle za srce atmosfera nadmetanja (kao ona oko u čuvenom dvorištu Triniti koledža) i Vangelisova muzika koja u sebi nosi pravu atmosferu Olimpijskih igara i vatru iz srca pobednika.
DRUGO MESTO: TOKIJSKA OLIMPIJADA
„Tokijska olimpijada”, dokumentarni film japanskog reditelja Kona Ičikave iz 1965, impresivno je svedočanstvo o Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. Važi za jedan od najboljih dokumentarnih filmova na temu sporta. Dobio je dve nagrade Britanske filmske akademije (BAFTA): za najbolji dugometražni dokumentarni film (Nagrada „Robert Flaherti”) i za najbolji film koji otelotvoruje jedan ili više principa Povelje Ujedinjenih nacija.
Film je rađen po narudžbini Vlade Japana, koja je htela da afirmiše novo lice svoje zemlje koja se oporavljala od posledica rata, a taj zadatak je prvobitno poveren najpoznatijem japanskom reditelju Akiru Kurosavi. Pošto Kurosava nije uspeo da nađe zajednički jezik sa svojim poslodavcima, posao je dobio Ičikava. Međutim, ni on nije ispunio njihova očekivanja, pošto se više bazirao na same Igre i njihove junake nego na promociju svoje zemlje.
Takav pristup doprineo je stvaranju vrhunskog dokumentarnog filma.
TREĆE MESTO: OLIMPIJA
Dokumentarni film „Olimpija” (1938), nemačke rediteljke Leni Rifenštal, postavio je nove standarde u estetici koje su mnogi sledili u narednim decenijama.
Film je svedočanstvo o Olimpijskim igrama u Berlinu 1936, i ima dva dela – „Festival naroda” i „Festival lepote” – ukupnog trajanja iznad tri i po časa. Rifenštalova je napravila hrabar iskorak u načinu snimanja i montaže. U ovom filmu se, pored ostalog, vidi istorijski trenutak štafetnog nošenja olimpijskog plamena, što je uvedeno upravo na tim Igrama. Ovaj kontroverzni film rađen je u svrhu nacističke propagande i sam tim ima tu vrstu subjektivnosti, ali je, po svojim kinematografskim zahvatima, išao ispred svoga vremena.
Svi su ovde: Raspored i rezultati srpskih sportista u Parizu
Da bi imala što verniju sliku Igara i sportista (posebno nemačkih) postavljala je kamere tamo gde niko nije pre nje (pored ostalog i ispod vode) a film je montirala pune dve godine.
ČETVRTO MESTO: VIĐENJE OSMORICE
Film „Viđenje osmorice“ (1973) dobitnik je „Zlatnog globusa” za najbolji dokumentarni film 1974.
U njemu vidimo pogled osmorice reditelja na Olimpijske igre u Minhenu 1972. Ovu osmorku okupili su producent Sten Margulis i izvršni producent Dejvid L. Volper, a reč je o sledećim rediteljima: Jurij Ozerov (Sovjetski Savez), Maj Ceterling (Švedska), Artur Pen (SAD), Mihael Pflegar (Nemačka), Kon Ičikava (Japan), Miloš Forman (Čekoslovačka), Klod Leluš (Francuska) i Džon Šlesindžer (Engleska). Ono što oni nude zapravo je kolekcija od osam kratkih dokumentarnih filmova, sa originalnim pogledima na „Minhen 1972”. Svakom reditelju data je potpuna sloboda da priloži svoj deo mozaika u ovu izuzetnu umetničku celinu.
Ozerov je režirao „Početak”, Ceterling – „Najjači”, Pen – „Najviši”, Pflegar – „Žene”, Ičikava – „Najbrži”, Forman – „Desetoboj”, Leluš – „Gubitnici”, Šlesindžer – „Najduži”. Film je emitovan van konkurencije na Kanskom festivalu 1973.
PETO MESTO: TRKA
Igrani film „Trka” (2016), reditelja Stivena Hopkinsa, jeste biografska sportska drama u čijem središtu je junak Olimpijskih igara u Berlinu 1936, američki sprinter Džesi Ovens (igra ga mladi kanadski glumac Stefan Džejms). Film prati uspon jednog od najboljih atletičara svih vremena, od talentovanog univerzitetskog sprintera (Univerzitet Ohajo), do četiri zlatne olimpijske medalje u Berlinu.
Uz savete trenera Lerija Snajdera (Džejson Sudejkis) Ovens napreduje u atletici, dok se u SAD vodi polemika da li ići u Nemačku i suočiti se sa Hitlerovom propagandom; ili bojkotovati Igre. Ovens, koji je i sam meta rasista u svojoj zemlji, odlučuje da se pojavi pred Hitlerom i da mu pokaže ko je najbrži čovek na svetu. Njegov put ka uspehu dodatno otežava to što je prinuđen da se zaposli da bi izdržavao devojku Rut (Šajnis Benton) i ćerku, što ga odvlači od treninga.
Međutim, trener Snajder pronalazi rešenje i za to, tako da nastavljaju punom parom ka Berlinu… Sjajnu glumačku ekipu čine i Džeremi Ajrons (igra Everija Brendidža), Karis van Huten (Leni Rifenštal), Dejvid Kros (Luc Long)…
ŠESTO MESTO: 9.79
Dugometražni dokumentarni film „9.79” (2012), iz serijala ESPN-a „30 za 30”, donosi priču o najkontroverznijoj trci u istoriji Olimpijskih igara, održanoj u Seulu 1988. U toj trci, na 100 metara, četvorica sprintera su prošla kroz cilj brže od 10 sekundi, što je do tada bilo nezamislivo.
Pobednik je bio Ben Džonson (Kanada), sa novim svetskim rekordom (9,79), ostavivši iza sebe Karla Luisa (SAD, 9,92), Linforda Kristija (Velika Britanija, 9,97), Kalvina Smita (SAD, 9,99), Denisa Mičela (SAD, 10,04)… Dva dana kasnije Džonson je pao na doping testu, a zlatna medalja prešla je u ruke Luisa koji je i sam bio pozitivan, za vreme američkih kvalifikacija, ali je uspeo da dokaže svoju nevinost.
Oko ove trke i danas se vode velike polemike, a reditelj Danijel Gordon ukazuje i na posledice koje su ostale iza doping skandala koji je uzdrmao ne samo Olimpijske igre, već i same temelje sporta.
SEDMO MESTO: TRI SEKUNDE ZA VEČNOST
Igrani film „Tri sekunde za večnost“ (2017) – u originalu „Dviženije verh” – zasnovan na epskoj pobedi sovjetskih košarkaša na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, postao je najgledaniji ruski film u modernoj kinematografiji te zemlje.
Reč je o kontroverznom finalu u kojem je selekcija SAD pretrpela prvi poraz u svojoj istoriji (51:50), pošto su sudije dva puta poništavale poslednji napad i samim tim pobedu američkog tima. Film je stekao simpatije ruske publike, ali ne i svih članova porodica junaka iz Minhena. Uvek je tako kada se od dokumentarne građe pravi dramski zaplet. Naslednicima selektora Vladimira Kondrašina i junaka pobede Aleksandra Belova nisu se dopale neke scene iz filma koje ne odgovaraju istini, ali je reditelj Anton Megerdičev objasnio da je sve rađeno u konsultaciji sa porodicama i da je njegov cilj bio da svakog člana sovjetskog tima uzdigne na nivo junaka.
Zbog zapleta u filmu (koji ne odgovara činjenicama), Vladimir Kondrašin se u filmu zove Vladimir Garažin (igra ga Vladimir Maškov). Iako ima elemente drame, ova priča svojom duhovitošću povremeno mami smeh kod publike. Među producentima ovog pitkog filma nalazi se i Nikita Mihalkov.
OSMO MESTO: POZDRAV
Australijski dugometražni dokumentarni film „Pozdrav” (Salute) iz 2008. godine, možda ne spada u krem sportskih dokumentaraca, ali nudi ekskluzivnu priču o događaju koji je obeležio Olimpijske igre u Meksiko Sitiju 1968.
Olimpijske priče
Reč je o onome što se zbilo na pobedničkom postolju posle trke na 200 metara, na kojem su se našli Tomi Smit (zlato), Piter Norman (srebro) i Džon Karlos (bronza). Afroamerički sprinteri, Smit i Karlos, pokazali su prezir prema američkoj himni i zastavi, tako što su visoko podigli pesnice sa crnim rukavicama (pozdrav „Crne moći” – Black Power) i oborili glave.
Bila je to pobuna protiv rasizma u Americi. Sa njima se solidarisao australijski trkač Norman koji je nosio bedž OPHR (znak borbe za ljudska prava). Upravo je Normanov bratanac – Met Norman – režirao i producirao ovaj dokumentarac, stavivši u središte priče ulogu njegovog strica u ovom istorijskom događaju.
DEVETO MESTO: NESALOMIVI
Američki igrani film „Nesalomivi” (2014) rediteljke Anđeline Džoli, jeste biografska ratna drama, čiji junak je američki olimpijac Luis Zamperini (1917-2014).
Ovo nije priča o njegovim sportskim rezultatima (osmi u trci na 5.000 metara na Igrama u Berlinu 1936) već o tome kroz šta je prošao u Drugom svetskom ratu u kojem je služio kao poručnik u vazduhoplovnim snagama SAD. Kada se u jednoj akciji spasavanja njegov avion pokvario iznad Pacifika i srušio u okean, posle 47 dana plutanja na splavu za spasavanje, pao je u ruke Japanaca na Maršalovim Ostrvima. U zarobljeništvu je prošao kroz pravi pakao, izložen svakodnevnoj torturi japanskih vojnika. Najokrutniji među njima, Macuhiro Vatanabe, sa uživanjem je nanosio teške telesne povrede zarobljenicima, a Zamperini je posebno bio na meti kao poznati olimpijac. Zamperini je dočekao slobodu, ali nikad nije izbrisao ožiljke na duši.
Njega igra engleski glumac Džek O’ Konel, a Vatanabea – japanski muzičar i glumac Mijavi.
DESETO MESTO: HODAJ, NE TRČI
Američka romantična komedija „Hodaj, ne trči” (1966) ne spada u vrh američke kinematografije, ali zaslužuje pažnju kao poslednji film glumca Kerija Granta (1904-1986). Priča prati važnog britanskog biznismena, sir Vilijama Rutlenda (Keri Grant), koji pokušava da nađe smeštaj u Tokiju za vreme Olimpijskih igara 1964, što nije ni malo lako.
Pošto u Ambasadi Velike Britanije nisu mogli da mu pomognu, javlja se na oglas i završava kao cimer Kristine Iston (igra je Samanta Egar) koja u početku nije oduševljena što ima muškarca za cimera. Rutlend zatim iznajmljuje svoju polovinu stana američkom olimpijcu Stivu Dejvisu (Džim Haton) koji se takmiči u brzom hodanju (otuda i naziv filma, jer hodači ne smeju da trče). Kristina je besna na Rutlenda, ali mora da ga trpi pošto je već potrošila njegov deo kirije…
Vredno pomena kod ovog filma, koji je sniman u Tokiju, jeste i to da je muziku komponovao Kvinsi Džons.
Bonus video
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare