Radomir Drašović "Draša" jedan je od onih momaka kojem biste mogli u pola noći da se obratite za pomoć.

Omiljen je kod trenera, jer ako treba igraće i bez noge. Pravi je timski vojnik, igrač koji je iz godine u godinu napredovao, da bi danas postao odličan bek koji na proslavama može da uzme mikrofon i… Ima nekih zanimljivosti vezanih za njegovu karijeru.

Jednom mi se, pre desetak godina FB porukom ili meilom obratila izvesna Milica Drašović molbom da obratim pažnju na njenog brata Radomira. Niti znam Milicu niti brata ali pitao sam Darka Udovičića za mišljenje:

„Dobar je“.

Rođen je 22. jula 1997. Za reprezentaciju je odigrao 132 utakmice i postigao 139 golova. Igra za Radnički iz Kragujevca. Na Olimpijskim igrama je u proseku igrao 13,30 minuta. Postigao je četiri gola iz 13 udaraca, dva sa igralem više iz tri prilike. Imao je dve osvojene lopte, tri presečene i četiri bloka.

Dovoljno da uđe u kartoteku. Ponikao je u Singidunumu kod Dejana Milakovića, dakle bez pedigrea kluba zvučnog imena. Zatrovani navijač Crvene zvezde, kao klinac soba mu je bila crveno-bela. Nastavio je u Zvezdi koja je u jednom trenutku bila primorana da ga razmeni sa Partizanom za šestoricu igrača. Uz to, Vujasinović ga je postavio za kapitena mlađe reprezentativne selekcije.

U Almatiju na svetskom prvenstvu je najveći deo takmičenja proveo u bolnici dok su drugari osvojili zlato. Tada smo konstatovali da će mu se jednog dana to vratiti, ali, pošteno teško da ga je te 2015-16 video sa olimpijskim zlatom. Ko zna, na naslovnoj strani knjige „Neponovljivi“ pozirao je sa desetinama odličja oko vrata.

Istina, nije se video u potpunosti, ali se znalo da je na slici.

Tom zlatu je bio blizak i pred Tokio. Sa Vučinićem je otpao u poslednjem trenutku ali je znao da je tu. Savić ga je ubacivao u vatru, postao je standardan ali bez velikog rezultata. Do pre neki dan.

„Moja prva reprezentativna medalja. Još olimpijska, još zlatna. Čoveče, osvojili smo Igre kada je malo ko verovao, da li možeš da shvatiš“.

Bio je pred svako takmičenje nepopravljivi optimista. Tvrdio je da svi treba da veruju u novu reprezentaciju. Odavao je veliko priznanje slavnim prethodnicima ali se nije bojao za sudbinu srpskog nacionalnog tima:

„Oni su bili fantastični igrači sa briljantnim rezultatima. Najgore je što su nas svi poredili sa neuporedivima. Verovatno smo i mi u glavi to imali. Trebao nam je samo jedan dobar rezultat. Stigao je u pravom trenutku“.

Kaže da bi mogao o svakoj utakmici satima da priča ali je bio kratak:

„Grupa je epizoda za sebe, zatim taj put do zlata. Tada su kockice počele da se slažu, predstavili smo se u najboljem mogućem svetlu. Kroz razne stvari smo dobili potvrdu da smo na pravom putu, toliko smo se pretvorili u bedem što bi rekao Igor Milanović, da niko nije mogao da nas probije. Sve smo to rezultatima pokazali u bazenu“.

Temelj uspeha po Draši je – ekipa.

„Da, bili smo baš ta ekipa. Živeli smo jedni za druge, stajne uspomene. Onaj Jakšin gol kada shvatamo da smo olimpijski pobednici, zatim na kraju zagrljaj sa porodicom, pevanje himne, zagrljaj sa braćom, balkon, neopisivo. Sada? Ispunjenost, sreća, mir…“

Ne zaboravalja sve prethodne priče koje su bile bez hepi-enda.

„Znali smo da vredimo više… Ipak, neke slabije utakmice u grupi su nas još više povezalo. Verovali smo u to što radimo, izolovali se od negativnih talasa. Ispravljali sve što trebam crpeli pozitivnu energiju“.

DEJAN STEVOVIĆ PREDSTAVLJA ZLATNE „DELFINE“ ZA VAS:

„Junaci Pariza“ (1): Radoslav Filipović, zlato pa burma

„Junaci Pariza“ (2): Dušan Mandić kaže: „Ima Boga“

„Junaci Pariza“ (3): Strahinja Rašović i nešto veoma lično

„Junaci Pariza“ (4): Sava Ranđelović, ima li Niš trofejnijeg

„Junaci Pariza“ (5): Miloš Ćuk je imao jedan san…

„Junaci Pariza“ (6): Nikola Dedović i nepristojno pitanje…

Velika je uloga bila ljudi sa strane…

„Podrška stručnog štaba, psihologa Gere je bila nemerljiva. Bili smo svi zajedno u istoj priči. Od Japana i Aistralije do finala, Hrvatske, pobedničkog postolja“.

Ipak izdvaja dvojicu ljudi. Prvi je Novak.

„Ta njegova poseta, šok. Dobiješ vetar u leđa od Novaka. Znamo svi ko je Novak ali sada znamo još više, Ljudina, šampion, prijatelj… Njegova podrška, reči, govor od priča i iz svoje velike, najveće karijere. Ne treba ti komentar. Slušaš, ustaneš i budeš drugi čovek. Hvala mu“.

Ako je Novak jedan drugi je…

„Miloš Ćuk! Njegov povratak u ekipu, sve što je doneo pored vaterpola kojeg ste gledali, bilo je vezano za tim. Kreirao je atmosferu, sve pozitivno je najčešće polazilo od njega. Gurao je zajedništvu i gotovo zaraznu veru u ekipu i konačan ishod kakav je bio“.

Pred svako takmičenje je znao da me pita da li verujem u njih. Sada je lako biti pametan i hrabar pa reći:

„Naravno, kako drugačije“.

Ko razume – shvatiće. Ali sve što je bilo pre i oko Olimpijskih pokazuje da treba imati veru u Pariskih 13…

I na kraju nema baš neke prevelike priče.

„Bili smo najbolji kada je to trebalo, sve smo pobedili i sebe i druge. Svih 13 kao jedan. To je poenta“.

I tu je priči bio kraj, želeo je da ode da majci čestita rođendan. Poručio sam da pozdravi Milicu koja je me je uputila i igračke mogućnosti Radomira Drašovića.