Imao je Niš velike sportiste, osvajače brojnih medalja. Odbojkaš Ivan Miljković, rukometaš Časlav Grubić, košarkaš Stefan Jović, strelac Lidija Mihajlović... Ima još junaka iz grada sporta.

Da li bi vas recimo iznenadilo da, kao što hala u Pirotu nosi ime Karija Pešića, u Vrnjačkoj banji Vlada Divca, da recimo i bazen na „Čairu“ ponese ime Save Randjelovića? Zašto bi to bilo čudno?

Pa, dečko ima tri zlatne olimpijske medalje. Samo.

Sada su te medalje popularne, ali Sava ima i jedno svetsko, tri evropska zlata plus Svetski kup i ko zna koliko Svetskih liga.

Ima li u gradu na Nišavi trofejnijeg?

Sava Ranđelović je rođen 17. jula 1993. u Nišu. Odigrao je 249 utakmica postigao 115 golova. U bazenu je provodio oko 14 minuta, postigao je dva gola. Osvojio je šest lopti, oduzeo tri, imao jedan blok. Zajedno sa Jakšićem je, posle Mandića, najtrofejniji srpski vaterpolo olimpijac.

Počeo je naravno u Nišu, pa ga je dok je igrao u ŽAK-u iz Kikinde primetio Dejan Savić. Došao je u Crvenu zvezdu, osvojio šest trofeja pa se dokazivao u Breši, OSC-u, Vašašu u kojem je i danas.

Bek, čuva one gromade na dva metra. U Budimpešti 2014. na EP, prvom zvanično velikom takmičenju je imao zadatak:

„Deki je govorio, Savo čuvaš ga, ne sme oko da otvori. I znao sam šta treba da radim“.

Nekada bih pomislio da bi ga treneri rado žrtvovali da dobije tri lične ali da protivnički centar i ne pomisli da pogleda prema srpskom golu. Pripadao je onoj generaciji koja je osvojila sve. I bio je nestrpljiv da se pokaže da i oni koji su nastavili posle Tokija imaju kvalitet.

„Videćeš, vredimo. Ono jesu bili asovi, velikani vaterpola ali nismo mi loši. Videćeš“.

Baš nešto i nisam video. Ređala su se takmičenja, osim Fukuoke ni blizu medalje. Šta da vidim, Savo?

„Videćeš u Parizu. Idemo na zlato“, rekao mi je dok sam se potajno krstio.

Ali imao je tu neku zaraznu odlučnost da okolina počne da veruje. Tako je i bilo.

„Nismo imali pritisak takmičenja koliko pritisak četvrtfinala. Kao da nismo imali ni snage ni iskustva da u ovakvom sastavu prođemo prvi ‘Dan D’. Znali smo zašto je to tako i eto izborili smo se.“

DEJAN STEVOVIĆ PREDSTAVLJA ZLATNE „DELFINE“ ZA VAS:

„Junaci Pariza“ (1): Radoslav Filipović, zlato pa burma

„Junaci Pariza“ (2): Dušan Mandić kaže: „Ima Boga“

„Junaci Pariza“ (3): Strahinja Rašović i nešto veoma lično

Danas dok po treći put uživa u čašćavanju zbog olimpijskog zlata komentariše:

„Niko nije mislio da ćemo doći do medalje, svi su nas potcenili. Mi smo uspeli, kada sada gledam ogromna je bila uloga Ćuka i Dedovića. Oni su pomogli da se ne osetimo kao generacija osuđena na poraz, na gubitke bez šansi da se vrati. E, više nije tako“.

U Riju i Tokiju je učestvovao u grupnim mučenjima srpske ekipe. Grupa je bitna samo da se prođe a u Parizu Sava i drugovi su hteli to da urade odmah, sa Japanom i Australijom. U prva dva kola. Što bi Nišlije rekle „neće da može“.

„Protiv Australije smo bili bez energije, blokova, odbrane, napada… Nismo bili na utakmici. Učinili su nam uslugu, probudili smo se. Znali smo da to nismo mi i da tako ne može. Radili smo kao konji, dva meseca, vratili smo fokus. Druga usluga Australije je bila što su posle pobedili Francusku pa nama susret sa domaćinom nije bio presudan. Rutinski smo dobili a posle sa Madjarima dve četvrtne bili perfektni a potom pali jer smo mislima bili u četvrtfinalu. To je bio cilj“.

Tada je bio i sada već čuveni razgovor sa Novakom.

„Nezaboravno, najbolji na svetu ikada, dolazi kod nas da nam drži motivacioni govor. Samo smo se na kraju pogledali i pitali zar ovo nije dovoljno“.

Grci nisu bili željen protivnik.

„Lako su nas dobijali Fukuoka, Zagreb, Doha, ali smo već bili napaljeni. Maksimum pa šta bude. Ako ginemo da bude časno, ako izgubimo da bude tako da možemo da se pogledamo. Ali niko ne igra te utakmice a da bude pripremljen na poraz. Video sam da u drugoj grupi ima kalkulacija. Izvukli smo Grčku i ubedili se da možemo da pobedimo. Samo jako. Jakšin gol je sve rešio. Pokazao je da nismo uzalud radili i da je sada sve otvoreno. Svi mi imamo medalje ali kao tim nismo imali zrelost. E, tada smo sazreli. Ogromna je bila uloga Gerića. Sve vreme nas je pripremao za četvrtfinale, raščistio nam glave. Ulaskom u polufinale bili smo svesni da možemo da napravimo još jedan istorijski uspeh“.

Recept je bio isti – samo jako, maksimum i da se pogledamo u ogledalo.

„Znao sam, znali smo da je zlato blizu. Prošlo smo strašnom odbranom Ameriku i pripremili se za Hrvate. Iznenadili smo ih visokim presingom, blokom, vrhunskim odbrana i ekipe i Filipovića. Sećali smo se Dohe gde smo izgubili zbog igrača više i manje. Nema reprize u Parizu. Rezultat, sve se zna“.

U danima posle, seća se i dana pre Pariza.

„Motivisale su nas loše procene, javnost nije verovala u nas. Hteli smo da pokažemo da svi greše. Vratili smo veru u naš vaterpolo. Emocije su bile snažne, suze nisu izostale, bili su tu porodica, supruga Tijana, sin Vukašin, prijatelji. Zajedno je sve bilo lepše. Uspomene za čitav život.“

Sve čestitke pripadaju stručnom štabu…

„Veliki posao su odradili, sve izdržali. Stevanovićev poziv Geriću je bio pun pogodak. Ćuk je pravio atmosferu, večito nasmejan, od 31. jula je tražio da se okrenemo avgustu i odbrojavao je dane i sate do momenta kada ćemo postati olimpijski pobednici. U ponoć 10. avgusta je kazao: ‘Momci, za 15 sati i 23 minuta smo olimpijski prvaci’. Spojio nas je, igrao sjajno, držao komande i uvek raspoložen. Najviše je doprineo da budemo kao jedan, da se zna ko šta radi, da nema žurbe, silovanja u igri“.

I za kraj…

„Rekao sam: ‘Videćeš’. Postali smo ekipa, družili se, bili zajedno non-stop, ginuli jedan za druge, a rezultat je medalja najsjajnija, oko vrata. Idemo dalje, Los Andjeles nije daleko. Još da me selektor pozove“.

A, onaj predlog sa početka možda postane i stvarnost.